Игуман Петар (Драгојловић), Порфирије, нови Патријарх Српски – апостол љубави Христове

извор: www.spc.rs

Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. … (Прва Посланица Kоринћанима 13. 1 – 8)

   Kада је у велелепној Kрипти Храма Светога Саве за новог Патријарха Српског апостолским жребом изабран митрополит загребачко-љубљански Г. Порфирије, прво што ми се као радосна мисао укоренила у срцу била је  – изабран је апостол хришћанске љубави. Зато уводне речи светог апостола Павла у химни љубави посебно одговарају нашем новом Патријарху. Он просто није само човек који говори о љубави, он живи љубављу Божијом. Он не само што живи љубављу Господњом, он је и на невидљив али опет осетан и духовно опипљив начин и шири. Он је просто речено човек који хита да љубављу закваси сваки разговор и сваки сусрет, јер љубав није врлина која чека већ добродетељ која наступа.

   Онолико колико сам упознао нашег новог Патријарха, осетио сам да је то човек велике непосредности, огромне духовне силе и нескривене радости. Човек који зна да се обрадује, да подели ту радост и да другог обрадује њоме. Ова радост са неком посебном топлином изсијава из њега и излива се на душе оних са којим беседи. То није само мој утисак. То је утисак свих оних који су га срели, који су се код њега исповедали или су са њим разговарали. Човек неизмерно истанчан и префињен. Личност са тактом али и динамиком. Још се данас није ни охладила телефонска жица једне честитке из Београда кад добих позив из Париза. Наши верници су га и тамо једном приликом упознали и зову испуњени великом радошћу. Одмах затим звони са крајњег севера Бачке где једна сестра у Христу и професорица немачког радосно благодари Богу на избору новог Патријарха. И тако редом. Поруке радости и усхићења стижу са свих страна. Осетио је наш верни народ да је добио Патријарха који има онај огањ Божанске љубави који је Господ Исус распламсао у срцима верних. Тих, ненаметљив, духовно широк, али и одлучан и срчан кад је потребно бранити Цркву и Њено унутрашње јединство. Дипломата најистанчанијих манира и миротворац који је данас посебно потребан Цркви и држави.

   Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије је и човек веома савремен, предузимљив, енергичан, окренут младима, вешт у коришћењу нових технологија али у исто време и традиционалан у свему оном што је потребно, вечно и непролазно. Српска Црква и њен поглавар и требају имати обе ове особине јер Црква је вечно живи организам који користи све бенефите времена и у исто време чува све непроменљиве вредности вечности или пак вековног освештаног Предања. Зато се од нашег новог Патријарха може очекивати боља и бржа комуникација са верницима, посебно младима, него што је то до сада био случај. Он ће сигурно бити веома окренут човеку вернику и свим његовим духовним и материјалним потребама. Он неће градити само камене храмове Богу Живоме што је заиста важно и потребно, већ ће пре свега и изнад свега изграђивати и на боље преображавати живу Цркву – тј њене вернике.

   Наш нови Патријарх је и веома мудар човек, пун животног искуства. Никада нисам слушао ни један његов интервју а да се нисам задивио са колико опреза, топлине, искрености и љубави износи сваку реч и свако слово. Да се не огреши ни о чије срце и не повреди ма чију душу. Да слично Господу само љубављу и тајном молитвом сведочи веру откривења вечне тајне Божије сакривене од векова. Да пригрли све и свакога. И пријатеља и непријатеља, и једномишљеника и неистомишљеника, и хришћанина и нехришћанина, и старог и младог, и образованог и неуког.

   Он је и човек и са необично великом смелошћу пред Богом што није плод било какве духовне дрскости него једног дубљег познања унутарњег бића Цркве и бескрајне благости Божије. За неке који нису значајније окусили од непрегледне ширине Божијег човекољубља он често пута може бити и несхваћен или пак погрешно схваћен. Његова жеља да љубављу Христовом преобрази све оно што је грешно и пролазно и да иде корак даље од уобичајеног, устаљеног и очекиваног, ставља га у ред посебних јерараха наше Свете Цркве. Та његова оригинална смелост као да га изводи из окова спољашњости и крутости закона и узвисује на тешко схватљиве висине светости и слободе благодати. Зато га појединци који га не могу достићи нити схватити не ретко оштро осуђују. Али, нису ли и Христа ондашњи разни законичари, фарисеји или садукеји осуђивали што једе и пије са грешницима, што се дружи са цариницима, што разговара са Самарјанком која није из јеврејског народа или што дозвољава својим апостолима и ученицима да тргају класје суботом или једу хлебове предложења, које нико није смео јести до свештеници. Наш нови Патријарх зато чето понавља оне речи Христове – милости хоћу а не жртвоприношење. (Мт. 9, 13).

   Рођен 1961. у Бечеју, школован у Чуругу, Новом Саду, Београду и Атини, стасао као монах у Манастиру Kовиљу, чије био и дугогодишњи игуман, каљен и прекаљен на многим послушањима Цркве, исповедник на стотине људских душа, литург и молитвеник, ерудита и монах. Све те особине и треба имати у себи Патријарх Српски, посебно у овим бурним и непредвидивим временима. Његов мудри, искрени и добри хришћански односи са државним властима у Хрватској не ретко су отварали малобројном српком народу могућност да максимално искористи бенефите које нуди једна земља Европске уније. Kао истакнути професор на Богословском факултету у Београду а још више као угледни члан Светога Сабора и Синода Српске Православне Цркве, он је увек ширио климу добрих односа измећу Цркве и државе. Kроз љубав према Богу он је и преко љубави према отаџбини показивао да Црква и држава требају и могу сарађивати у широком спектру односа од заједничког интереса а све ради добробити свих грађана Србије.

   У међуправославном саборовању и дијалогу између најближе и најсуштаственије браће Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, нови Патријарх Српски Г. Порфирије је одувек био на позицијама целог нашег Светог Архијерејског Сабора тј. на позицијама духовног и литургијског јединства заснованог на поштовању вишевековног канонског устројства Цркве од Истока. Српска Црква је и ранијих година увек инсистирала на позицијама литургијског заједничарења са свим канонским Православним Црквама, без обзира на све тренутне и пролазне несугласице. Наша Светосавска Црква је стога била, јесте и биће и важан мост који треба и може помоћи на превазилажењу новијих раскола насталих због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини.

   У међународном екуменском дијалогу као веома важном сегменту мисије Цркве Христове, за Патријарха Порфирија се зна далеко шире од наших регионалних оквира. Један Српски Првојерарх увек би требао имати и ту димензију отворености за искрени и братски разговор са представницима других религија и вероисповести. Патријарх Порфирије је и у том веома важном задатку просто посебан и оригиналан у целој нашој Цркви. Човек огромног знања, пун енергије и вере, испуњен надом и љубављу према свима, полиглота који се лако може разумети са другима, он ће, уверени смо, увек бити прави и најодабранији репрезент наше Цркве и нашег народа било где у свету. Репрезент ходајуће љубави Божије.

   Но, не смемо заборавити да је истинска љубав Божија често и на Kрсту. Она је неретко попљувана и распета. Она је понекад остављена сама на Голготи. Стога бити Српски Патријарх никада није било лако, јер високе горе ветрови бију многи. Зато је данашњи избор новог Српског ПатријархаГ. Порфирија и неке посебне и дубоке небеске символике, јер управо данас, када се слави света мученица Агатија, чији кондак (црквена химна) почиње са речима: Нека се украси данас Црква порфиром славном … архијереј који носи име Порфирије постао је 46. Првојерарх Српске Цркве. А та истинска порфира нашег новог Патријарха Порфирија јесте, чини ми се, његово мучеништво које он Христа ради трпи последњих година од многих медијских недобронамерника и бораца против Цркве Божије. И које ће нажалост, због злобе демонске и искварености људске, вероватно трпети и носити и у будућности. Али, како је певао Владика Раде – Kрст носити нама је суђено.

   Можда би за сами крај овог кратког осврта на личност нашег новог Патријарха Г. Порфирија за њега могли рећи и да ће он сигурно бити посебан и јединствен, неуобичајено једноставан и уобичајено изненађујући. Човек који својом слободом у Духу Светоме надилази круте оквире спољашњих правила у циљу да потражи и спасе оно што је изгубљено. Али зато увек Христов и увек окренут спасењу и вечној радости своје пастве. По оним предивним речима светог апостола Павла – свима сам био све, да какогод кога спасем. (Рим. 15, 1).

   Долгонденствуј Свјатјејши Владико!

   извор: www.cudo.rs