Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама;
то је име моје довека, и то је спомен мој
од колена на колено (2 Мој 3, 15)
Неверујући људи од православних хришћана често захтевају некакве објективне доказе о постојању Божијем. Упуштање у ту врсту полемике је углавном губљење времена: нити неко може рационалистичким приступом доказати да Бог постоји (и силом логичког аргумента натерати друге да верују у Њега) нити атеисти могу доказати супротно (поготово не онима који имају искуство живота у Христу). Разлог је једноставан: људском логиком се доказују ствари из области створених феномена, док се домен нестворених енергија искуствено опитује. Додуше, то не значи да не можемо говорити о Богу коришћењем аргументације логике и разума, напротив, то је за многе предворје вере (уп. Рим. 1, 20), но морамо бити свесни граница таквог говора. Због тога је неко добро приметио да се наш Бог не доказује, већ се показује. Исто важи и за нашу веру - она није заснована на кабинетским формулацијама ни на силогизмима, већ на сведочанству Светих Божијих људи.
Кључна реч у целој проблематици је поверење. Човек од најмлађег узраста поклања некоме поверење: родитељима, пријатељима, наставницима...Но најдостојнији поверења јесу они које ми називамо Светитељима Божијим, људима који су Бога прославили и које је Он прославио. У том смислу, ми не верујемо у Бога као апстрактну или објективну датост, логички конструисану или физички дефинисану, већ у Бога као живу и посведочену Личност која је изнад свих тих ограничених показатеља разума.
 |
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ МАРТ/АПРИЛ, 2013. ТЕМА БРОЈА: БОГ ОТАЦА НАШИХ |
Истинити Бог се својом вољом открио људском роду преко изабраних људи, као што би то учинила мајка своме детету промишљајући о његовом добру. Он је не само конкретна Личност, већ је и Бог конкретних личности: старозаветних патријараха, пророка, праведника...и новозаветних апостола, мученика, светитеља, стараца-подвижника нашег времена. Он је Бог отаца наших, као што је првобитно и Сам себе назвао (в. 1. Мој. 28, 13; 2. Мој. 3, 6), при чему је Тајну Једнога Бога у Три Ипостаси у Старом Завету само делимично наговестио (уп. 1. Мој. 1, 1-3; 26; 18, 1-2; Ис. 6, 3), да би је открио доласком Оваплоћеног Логоса, Господа нашега Исуса Христа.
На суштински важно питање "Ко је Истинити Бог међу боговима?" ми православни хришћани додајемо још једно важно питање: "Ко је истинити човек међу људима?". Исус Христос је обоје од тога - и Истинити Бог и истинити човек, док су благодатни христоносци, наши Светитељи, Његови истинити сведоци међу људима. Додуше, у разним светским религијама можемо наћи веома добре, моралне људе и изузетне подвижнике, има их и међу атеистима, али нигде не постоје богоносни људи до у Православној Цркви и нигде до у Њој као Телу Христовом не постоји такав духоносни "облак сведока" (Јев. 12, 1) Божијих.
Православна вера је, дакле, на првом месту вера по сведочанству - ми поклањамо пуно поверење Светим Божијим људима које препознајемо као једине аутентичне људе. Они истину не намећу ни силом логичког аргумента ни силом огња и мача - они су неодољиви због лика Христовог који сија из њих. Но таква вера је ипак само први степеник јер ми морамо тежити ка вери по боговиђењу, која се добија кроз лични опит молитвеног сусрета са Богом и благодатног обитавања у Духу Светом. То се достиже светотајинским животом и улагањем вољног напора у очишћење свога срца и ума који су централни духовни "пријемници" нашег бића. А када се човек удостоји посете Духа Светог, онда се директно осведочује и дели благодатно искуство отаца наших из нараштаја у нараштај, и сам постајући Сведок Божији.
С љубављу у Христу Богу отаца наших
презвитер Оливер Суботић
Нема коментара:
Постави коментар