НЕКА БУДЕ ШТО БИТИ НЕ МОЖЕ

                                     Светлана Новичић, "Православље", бр. 1113/1114. 

Ако се, док је био жив, икада питао, ако су му колебања понекад нарушавала спокој, ово двестагодишње дубоко поштовање које се ни за трун не смањује проласком времена, може му дати одговор – да, он је један од ретких који се имао рашта родити.

Петар II Петровић Његош рођен је 1813. године на Његушима, под Ловћеном, недалеко од Цетиња, у познатој кући Петровића, која је већ дала Црној Гори неколико врло истакнутих људи. Звао се Радивоје (Раде), а име Петар добио је кад се замонашио. За његово школовање у Русији није било новца, па га стриц, Владика Петар I, шаље у манастир Топлу код Херцег Новог, где га старешина манастира Јосип Троповић учи италијански, математику, црквено певање и псалтир. Када се вратио на Цетиње, учитељ му је био у оно време веома познати српски песник Сима Милутиновић Сарајлија, који га је пре свега учио поезији. Највећи део свог знања Његош је стекао сам. Изванредно је познавао историју, народну поезију и филозофију. Замонашио се врло млад 1831. године, да би после стричеве смрти примио управу над Црном Гором. У Санкт Петербург је отпутовао 1833. године где је хиротонисан за епископа. Тиме је постао и световни и црквени владар у Црној Гори. Последњи, јер су, после његове смрти, црквена и световна власт раздвојене.
Иако се понекад чини да је власт опојна и слатка, оно што је сачекало младог владику није било ни налик томе. Можда то време најлепше описује Исидора Секулић у свом делу Његошу, књига дубоке оданости, називајући га горким годинама: „Ни оне пре горких нису биле сласне. Зар није млади Раде Петровић, пре но што је стекао прву титулу Господара и постао архимандритом, зар није већ примио писмени ултиматум од паше из Скадра? Али од године 1836, искушења, невоље и неправде навираће као бујица. Премда ће у моментима долазити до осека и до одушака, може се ипак рећи да ће једно десетак година горчине, огорчења, па и очајања седети уз младога Господара док хлеб једе, док писма и поеме пише, кад се одмара. А после тих десет година остало му је још свега три-четири да болује, умире и умре.“
Његош је обавио многе тешке послове – потпомагао је зближавање подвојених и посвађаних племена, увео први порез, отворио прве школе у Црној Гори, као и штампарију на Цетињу. Добављао је књиге из Србије, Хрватске и Русије и делио их народу, а на његову иницијативу почео је да излази и први црногорски лист, алманах Грлица. У писму Илији Гарашанину он каже: „Настојаћу основати и више школе, јер сам увјерен да су оне најпоузданије средство којим један народ до образованија и просвећенија, следоватељно до праве среће доћи може.“
У једној културно заосталој средини све је то ишло веома споро и тешко, али он није одустајао. Често осуђиван и невољен, за себе је говорио: „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима.“ Његово родољубље и национални понос најчешће повезују са чувеном изјавом да – Црногорци не љубе ланце, али ту чињеницу много сликовитије можда описује документ у архиви у Трсту који каже да је Владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. Било је то сушне 1847. године, када је за куповину жита продао одликовање које је добио од аустријског државника, Клеменса Венцела фон Метерниха. За свој народ, сиротињу, која сваки грумен плодне земље мора да отима од камена на ком живи, давао је своје драгоцености.
Све време своје владавине Његош је радио и на књижевном пољу. Написао је више родољубивих, побожних, пригодних и мисаоних песама које су касније издате под насловом Мање пјесме. Испевао је Свободијаду, песничко дело од десет песама о победама Црногораца над Турцима и написао своја главна уметничка дела Луча микрокозма (Београд, 1845), Горски вијенац (Беч, 1847) и Лазни цар Шћепан мали (Загреб, 1851). Његова дела су типичан пример како је народна књижевност прерасла у уметничку. Слободољубље и слободоумље су задржани у потпуности, а дикција, облик и духовна вредност сваког лика и стиха, уздиже је до античких трагедија. Иако је Луча микрокозма његово најдубље дело, Горски вијенац је далеко познатији, јер обрађује историјску тему – истрагу потурица. Већина ликова и догађаја су постојали, али је дело испуњено предањима, веровањима, обичајима, изрекама и пословицама до те мере да се нит приче понекад губи због дубокосмисленог, поучног, понекад двосмисленог стиха. Његош је борбу једног малог народа за слободу уздигао на степен борбе између мрака и светлости, између поробљавања и слободе, назадног и напредног, човечног и нечовечног. Тиме се Горски вијенац, остајући специфично црногорски, уздиже у ред оних светских уметничких дела која својом борбом за слободу и напредак имају општи значај, а колико је био актуелан у времену у ком је настао, актуелан је и данас на свим просторима где је основна људска слобода угрожена. Савршен десетерац је у далеком 19. веку приближио писану књижевност обичном човеку, а данас би могао да допринесе много бољем разумевању народне књижевности која је неправедно занемарена.
Владика, владар и песник, разболео се од туберкулозе 1850. године и после неуспешног лечења у Италији преминуо 10. октобра 1851. По сопственој жељи, сахрањен је на Ловћену. На месту старе капеле која је срушена, 1974. године подигнут је маузолеј. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља.
Од овоземаљских ствари које је поседовао није сачувано готово ништа. Нестале су његове књиге, одећа, пера, нестали су чак и његови рукописи. Али, његово дело и даље живи. Не постоји Црногорац који имало држи до свог порекла, а да скоро читав Горски вијенац не зна напамет. Његош је сваког дана са њима, кроз обичне разговоре проткане његовим дубокоумним стиховима, кроз ветар са Ловћена који као да никада у потпуности не стаје.
Ако се док је био жив икада питао, ако су му колебања понекад нарушавала спокој, ово двестагодишње дубоко поштовање које се ни за трун не смањује проласком времена, може му дати одговор – да, он је један од ретких који се имао рашта родити.

извор: www. pravoslavlje.rs