СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ДУХОВНА ХРАНА ЊЕГОШЕВА I Вера у Бога и бесмртност душе

  "Удар нађе искру у камену". Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресо и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртности душе, јер се не памти ни један период времена без удра.

   Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва -

Страдање је Крста добродетељ;

Прекаљена искушењем душа

Рани тело огњем електизма,

А надежда веже душу с небом

Како луча са сунцем капљицу.

   Страдање - то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужује га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост - чак и несравњиво мања - не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да:

Цијели ови беспоретци

По поретку некоме сљедују

Над свом овом грдном мјешавином

Опет умна сила торжествује.

   Та "умна сила" и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, "свевишњи творац непостижни", чијег ума један искра огледа се у човеку

Ко свод један од твоје палате

Што погледа у пучину нашу,

 

   како Његош вели. Усхићена живим Богом "Оцем поезије", његова песничка душа прославља творца и Господа овако:

   Вељи јеси, Творче и Господи!

  И чудна су створенија твоја!

 Величеству твоме краја нема...

 Дан ти светлост круне показује,

Ноћ порфире твоје таинствене,

Непоњатна чудества дивотах.

Створ ти слаби дјела не постиже

Само што се тобом усхићава.

А о бесмртности душе Његош сведочи:

Ако исток сунце свјетло рађа,

Ако биће ври у луче сјајне,

Ако земља провиђење није,

Душа људска јесте бесмртна,

Ми смо искра у смртну прашину,

Ми смо луча тамом обузета.

ВЛАДИКА И ПЕСНИК, ВЛАДАР И МИСЛИЛАЦ
58. Међународни сајам књига, Београд, октобар, 2013.

                               

  Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: "бистра памет није га никад издавала, а он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама ове речи изговори : Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети архангеле Михаиле прими моју гријешну душу! - и одмах простре се стремац свога стрица Светога Петра и испусти дух". Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје Хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала.

   Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великог мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно, чиме је његов дух хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што или имамо и сами његову силину и веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у онолико степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни наш нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но ево шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао "ријеч једана сухопарна" као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере - присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог хоће, да дође под нови страшни удар, који ће поново истресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар  и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћење свога духа њиховим духом.

ЊЕГОШ - ПЕСНИК СРПСКЕ СЛОБОДЕ,CATENA MUNDI, Београд, 2013.