МОНАСИ ЖИВЕ ЗА НЕБО

   Слушати о монаштву не значи и сазнати нешто више о томе, јер постоје ствари о којима се говори, али и оне које се живе. Монаштво је тајна будућег века. Као што су анђели светлост монасима, тако би и монаси требало да буду светлост људима својим начином живљења. Монаси не живе за земљу, живе за небо, не одбацујући тиме овоземаљско. Монашко повлачење из света је усредсређивање на живот са Богом, усредсређивање на Онога који нам због свакодневних послова измиче. Монаси Бога хоће целог, желе стално да буду са Њим, стално Њега да гледају и у томе се састоји сав монашки живот, необичан за овај свет.

Манастирска добродошлица при доласку на Свету Гору
фото: фб страница Отац

   Има свет поштовања за монашко живљење, али да ли има и разумевања? Људима из света чини се да монашким начином живота ишчезава личност, пре свега у завету послушности где се одбацује своја воља и начин расуђивања, да би се прихватила Божанска. Али ми своју вољу одбацујемо због своје грешности чиме корен те грешности стављамо по страни и идемо на нешто друго "не онако како се то мени чини него како то неко други каже". А ту је поново и увек Бог који ће дати да тај други каже по Њему, наше је само поверење.
   Да би схватили монашки начин размишљања, гледајте мало како монаси светле и биће вам јасно, јер Бог је тај који нам даје радост, не могу људи сами себи радост да створе. Због овакве послушности и одрицања од земаљског, чак и од сопствене породице да би читав свет постао та породица и да се љубав не би ограничавала на један уски круг, Бог даје монасима радост да живе као што је Христос живео на земљи и како ћемо, ако Бог да, сви живети у будућем веку.

   Игуман Лука (Анић), СВЕТИГОРА, бр.167, 2006.