Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велики си веома, обукао си се у величанство и красоту...Утврдио си земљу на темељима њеним, да се не помери на век века. Безданом као хаљином оденуо си је; на горама стоје воде. Од претње Твоје беже, од громовног гласа Твога скривају се...Извео си изворе по долинама, између гора теку воде. Напајају све звери пољске; дивљи магарци гасе жеђ своју. На њима птице небеске живе; кроз гране разлеже се глас њихов. Напајаш горе с висина Својих, плодовима дела Твојих сити се земља. Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човеку, да би изводио хлеб из земље...Стереш таму и бива ноћ, по којој излази све зверје шумско; лавови ричу за пленом и траже од Бога хране себи. Сунце гране, и они се скривају и лежу у ложе своје. Излази човек на посао свој, и на рад свој до вечера. Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твојега. Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика, ту лађе плове, крокодил којег си створио да се игра по њему. Све Тебе чека да им дајеш храну на време. Дајеш им, примају; отвориш руку Своју, сите се добра...Певаћу Господу за живота својега; хвалићу Бога својега док сам год...Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!
Псалам 103.
Сунце се нагнуло на запад. Половина неба је у златним пламенима. Чак и мали светлољубичасти облачци имају златне крајеве. Под небесима су тужна пространства поља. Каква дубина туге у руским пољима...Она зове душу у земљу која је далеко-далеко од земље. Врата храма су отворена. Одатле се чује појање вечерњег Псалма: "Благосиљај, душо моја Господа. Благословен јеси, Господе. Дивна су дела Твоје, Господе..." Са црквених прозора види се како на поља, пашњаке и далеку шуму пада вечерња благост и мир...Призвани смо да видимо друге вечерње румени и блескове који су неупоредиво лепши од земаљских; морамо још ићи онамо где се задобија истински покој и мир срца.
"Сећања пастира"
Када се заталаса њива што већ жути
када свежој гори шумни ветар приста,
када рујна шљива у врту се скути
под сенком благом зеленога листа;
Кад у златну зору ил' вече румено,
Попрскано росом мирисном, под жбуном,
Сребрнаста лала, лепотица, мене
Поздрави љупко својом нежном круном;
Кад у сутјесци врело се роди,
Клокотом чинећ' мисао ми сненом,
Отихом крају откуд происходи
Зборећи му причу тајанствену -
Тада немир место уступа спокоју,
Са чела нестаје та мрштина строга,
И примам ја земаљску срећу као своју,
И на небесима, гле, тад видим Бога..."
М. Ј. Љермонтов
И пред нашим очима пуче зачуђујући поглед планинских врхова и чаробно живописна лепота предела на све стране и целом дужином до самог хоризонта, докле је могао поглед да допре...Сунце се примицало западу и својим зрацима позлаћивало је целу земљу: и врхове планина, и дубоке поноре који зјапе мраком и изазивају страх, и малене пољане покривене зеленилом, које се назиру понегде међу брдима...У читавом пространству око нас владала је мртва тишина и потпуни мук: ово је било одсуство сваке животне вреве. Овде, далеко од света, природа је празновала своје смиривање од метежности и пројављивала тајну будућег века...То је био нерукотворени храм Бога Живога где је сваки предмет хвалио Њега и вршио службу Божију..., проповедајући Његову свемоћ, увек постојећу силу и Божанство...Овде нам је књига природе отворила једну од раскошних страница, и ми смо видели и свуда читали...Божије трагове и кроз посматрање твари препознавали невидљива Божија савршенства (Рим. 1, 20). Ћутљивост планина и удолина рађали су ново осећање: било је то стање неизрециве тишине и мира...била је то тиха и духовна радост - био је то "глас тих и танак, где је био Господ" (1. Цар. 19, 12)...И тако смо седели и ћутали, гледали и чудили се, и свештеним заносом хранили своја срца, преживљавајући оне узвишене тренутке свог живота када човек осећа близину невидљивог света, ступа у сладосно општење са њим и осећа страшно Божије присуство. У то време, препуњавајући се светим осећањима, он заборавља све земаљско. Загревајући се као восак од огња, његово срце постаје способно да прими утиске вишњег света. Оно гори најчистијом љубављу према Богу, и човек окуша блаженство унутрашњег обогаћења; он у својим осећањима примећује да му се кратки дани земаљског постојања не дају ради земаљске метежности и пустошности, већ ради приближавања вечности.
"На планинама Кавказа"
Прославимо најбољег Уметника Који је премудро и вешто створио свет, и из лепоте онога што видимо схватимо Онога Који лепотом све превазилази, из величанствености ових чулних ствари извуцимо закључак о Бесконачном, Који превишује сваку висину и мноштвом Своје силе превазилази свако знање.
Свети Василије Велики
Човек који је изгубио способност дивљења и страхопоштовања је мртав. Знати да постоји скривена Реалност која нам се открива као највиша Лепота, знати и осећати то - ето суштине истинске религиозности.
Алберт Анштајн
Размотри разноврсност и богатство плодова...размотри снагу коренова, сокова, цветова, мириса...размотри такође драгоценост и прозрачност камења. Као на заједничком слављу, природа ти је предложила све...како би ти, изнад осталог, из самих добрих дела познао Бога...Посети морске заливе, повезане једне са другима и са копном, лепоту шума, реке, обилне и непресушне изворе...Реци, како и одакле све ово? Шта значи ова величанствена и природна тканина?...Разум не налази нешто на чему би се утемељио,осим Божије воље...Тражи, човече, ако можеш шта истражити и наћи! Ко је просекао реке у равницама и по планинама? Ко им је дао несметани ток?...Ко је разлио ваздух, то изобилно и неоскудно богатство?...Претпоставимо да си схватио кружења, окретања, приближавања и удаљавања, излажења звезда и сунца, некакве делове и њихове поделе, и све за шта ти уздижеш своју необичну науку...Знамо да постоје некакви анђеи, арханђели, престоли, господтства, силе и умови, чисте природе, беспримесне, несаломиве или непоколебљиве према злу, које непрестано ликује око Прво узрока...Сваки од ових умова примио је одређени део Васељене или су придодати било чему једном у свету, како је ово било познато Ономе Који је све уредио и распоредио, и сви они...песмама славе Божију величину, сагледавају вечну славу...
Свети Григорије Богослов
Сам Он је Творав и Саздатељ анђела, Који их је створио ни из чега и саздао по Свом лику...Из тих анђелских сила онај анђео који је био на челу земаљског чина и којем је Бог поверио чување земље, који се није родио зао по природи, већ је био добар и који је створен ради доброг циља...не подневши како светлост, тако и част коју му је Бог дао, по самовољи се променио од природног у неприродно стање...и отпавши од Бога, први се нашао у злу. Јер зло и није ништа друго до лишеност добра, слично као што је и тама лишеност светлости. Јер добро је духовна светлост, као што је зло духовна тама.
Преподобни Јован Дамаскин
Пре него што је створено небо, пре него што је саздана земља, постојао је Бог Творац, један и усамљен, Светлост беспочетна, Светлост нестворена, Светлост потпуно неизрецива...Није било ни ваздуха, као сада, није било уопште ни таме, ни светлости, ни воде, ни етра, нити било чега другог, већ је био само Бог - Дух савршено светловидни и истовремено свемогући и нематеријални. Он је створио анђеле, начала и власти, херувиме и серафиме, господства, престоле и неименоване чинове који Му служе и који стоје пред Њим са страхом и трепетом. А после тога Он је саздао небо као свод, материјално и видљиво...и заједно земљу, воде и све бездане...Дакле, небо је било створено као материјално, и разликујући се по природи од нематеријалне Светлости, било је као велики дом без светлости; али Господар Васељене запалио је сунце и месец да би за чулна (створења) они и светлели на чулан начин...Сам Он, пак, далеко је од било какве (материјалне) светлости, и како је светлији од светлости и блиставији од сјаја, неиздржљив је свакој твари. Јер као што се при светлости сунца не виде звезде, тако и ако Владика твари жели да засија, нико живи неће издржати Његов излазак.
Преподобни Симеон Нови Богослов
Игуман Иларион (Алфејев), ТАЈНА ВЕРЕ- Увод у православно догматско богословље, Епархија жичка, Краљево, 2005.
Псалам 103.
Сунце се нагнуло на запад. Половина неба је у златним пламенима. Чак и мали светлољубичасти облачци имају златне крајеве. Под небесима су тужна пространства поља. Каква дубина туге у руским пољима...Она зове душу у земљу која је далеко-далеко од земље. Врата храма су отворена. Одатле се чује појање вечерњег Псалма: "Благосиљај, душо моја Господа. Благословен јеси, Господе. Дивна су дела Твоје, Господе..." Са црквених прозора види се како на поља, пашњаке и далеку шуму пада вечерња благост и мир...Призвани смо да видимо друге вечерње румени и блескове који су неупоредиво лепши од земаљских; морамо још ићи онамо где се задобија истински покој и мир срца.
"Сећања пастира"
Када се заталаса њива што већ жути
када свежој гори шумни ветар приста,
када рујна шљива у врту се скути
под сенком благом зеленога листа;
Кад у златну зору ил' вече румено,
Попрскано росом мирисном, под жбуном,
Сребрнаста лала, лепотица, мене
Поздрави љупко својом нежном круном;
Кад у сутјесци врело се роди,
Клокотом чинећ' мисао ми сненом,
Отихом крају откуд происходи
Зборећи му причу тајанствену -
Тада немир место уступа спокоју,
Са чела нестаје та мрштина строга,
И примам ја земаљску срећу као своју,
И на небесима, гле, тад видим Бога..."
М. Ј. Љермонтов
И пред нашим очима пуче зачуђујући поглед планинских врхова и чаробно живописна лепота предела на све стране и целом дужином до самог хоризонта, докле је могао поглед да допре...Сунце се примицало западу и својим зрацима позлаћивало је целу земљу: и врхове планина, и дубоке поноре који зјапе мраком и изазивају страх, и малене пољане покривене зеленилом, које се назиру понегде међу брдима...У читавом пространству око нас владала је мртва тишина и потпуни мук: ово је било одсуство сваке животне вреве. Овде, далеко од света, природа је празновала своје смиривање од метежности и пројављивала тајну будућег века...То је био нерукотворени храм Бога Живога где је сваки предмет хвалио Њега и вршио службу Божију..., проповедајући Његову свемоћ, увек постојећу силу и Божанство...Овде нам је књига природе отворила једну од раскошних страница, и ми смо видели и свуда читали...Божије трагове и кроз посматрање твари препознавали невидљива Божија савршенства (Рим. 1, 20). Ћутљивост планина и удолина рађали су ново осећање: било је то стање неизрециве тишине и мира...била је то тиха и духовна радост - био је то "глас тих и танак, где је био Господ" (1. Цар. 19, 12)...И тако смо седели и ћутали, гледали и чудили се, и свештеним заносом хранили своја срца, преживљавајући оне узвишене тренутке свог живота када човек осећа близину невидљивог света, ступа у сладосно општење са њим и осећа страшно Божије присуство. У то време, препуњавајући се светим осећањима, он заборавља све земаљско. Загревајући се као восак од огња, његово срце постаје способно да прими утиске вишњег света. Оно гори најчистијом љубављу према Богу, и човек окуша блаженство унутрашњег обогаћења; он у својим осећањима примећује да му се кратки дани земаљског постојања не дају ради земаљске метежности и пустошности, већ ради приближавања вечности.
"На планинама Кавказа"
Прославимо најбољег Уметника Који је премудро и вешто створио свет, и из лепоте онога што видимо схватимо Онога Који лепотом све превазилази, из величанствености ових чулних ствари извуцимо закључак о Бесконачном, Који превишује сваку висину и мноштвом Своје силе превазилази свако знање.
Свети Василије Велики
Човек који је изгубио способност дивљења и страхопоштовања је мртав. Знати да постоји скривена Реалност која нам се открива као највиша Лепота, знати и осећати то - ето суштине истинске религиозности.
Алберт Анштајн
Размотри разноврсност и богатство плодова...размотри снагу коренова, сокова, цветова, мириса...размотри такође драгоценост и прозрачност камења. Као на заједничком слављу, природа ти је предложила све...како би ти, изнад осталог, из самих добрих дела познао Бога...Посети морске заливе, повезане једне са другима и са копном, лепоту шума, реке, обилне и непресушне изворе...Реци, како и одакле све ово? Шта значи ова величанствена и природна тканина?...Разум не налази нешто на чему би се утемељио,осим Божије воље...Тражи, човече, ако можеш шта истражити и наћи! Ко је просекао реке у равницама и по планинама? Ко им је дао несметани ток?...Ко је разлио ваздух, то изобилно и неоскудно богатство?...Претпоставимо да си схватио кружења, окретања, приближавања и удаљавања, излажења звезда и сунца, некакве делове и њихове поделе, и све за шта ти уздижеш своју необичну науку...Знамо да постоје некакви анђеи, арханђели, престоли, господтства, силе и умови, чисте природе, беспримесне, несаломиве или непоколебљиве према злу, које непрестано ликује око Прво узрока...Сваки од ових умова примио је одређени део Васељене или су придодати било чему једном у свету, како је ово било познато Ономе Који је све уредио и распоредио, и сви они...песмама славе Божију величину, сагледавају вечну славу...
Свети Григорије Богослов
Сам Он је Творав и Саздатељ анђела, Који их је створио ни из чега и саздао по Свом лику...Из тих анђелских сила онај анђео који је био на челу земаљског чина и којем је Бог поверио чување земље, који се није родио зао по природи, већ је био добар и који је створен ради доброг циља...не подневши како светлост, тако и част коју му је Бог дао, по самовољи се променио од природног у неприродно стање...и отпавши од Бога, први се нашао у злу. Јер зло и није ништа друго до лишеност добра, слично као што је и тама лишеност светлости. Јер добро је духовна светлост, као што је зло духовна тама.
Преподобни Јован Дамаскин
Пре него што је створено небо, пре него што је саздана земља, постојао је Бог Творац, један и усамљен, Светлост беспочетна, Светлост нестворена, Светлост потпуно неизрецива...Није било ни ваздуха, као сада, није било уопште ни таме, ни светлости, ни воде, ни етра, нити било чега другог, већ је био само Бог - Дух савршено светловидни и истовремено свемогући и нематеријални. Он је створио анђеле, начала и власти, херувиме и серафиме, господства, престоле и неименоване чинове који Му служе и који стоје пред Њим са страхом и трепетом. А после тога Он је саздао небо као свод, материјално и видљиво...и заједно земљу, воде и све бездане...Дакле, небо је било створено као материјално, и разликујући се по природи од нематеријалне Светлости, било је као велики дом без светлости; али Господар Васељене запалио је сунце и месец да би за чулна (створења) они и светлели на чулан начин...Сам Он, пак, далеко је од било какве (материјалне) светлости, и како је светлији од светлости и блиставији од сјаја, неиздржљив је свакој твари. Јер као што се при светлости сунца не виде звезде, тако и ако Владика твари жели да засија, нико живи неће издржати Његов излазак.
Преподобни Симеон Нови Богослов
Игуман Иларион (Алфејев), ТАЈНА ВЕРЕ- Увод у православно догматско богословље, Епархија жичка, Краљево, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар