Објављено у: Православље, 01. фебруар 2016. бр. 1173, стр. 14–15.
Игуман Манастира Студенице
Архимандрит Тихон (Ракићевић)
Беседа на Светосавској академији у крипти Храма Светог Саве 2016. године
„…Прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен…“
(Свети Сава, 1206/7. година. Из његовог описа доласка из Хиландара у Студеницу)
После узимања благослова од Његовог Преосвештенства Епископа топличког Арсенија, те упућивања поздрава представницима Државе, дипломатског кора, свештенству, монаштву и верницима, Архимандрит Тихон је изговорио Светосавску беседу.
Свети Сава – монах и Епископ. Његов живот посебно одређују два момента – монашење и хиротонија. Ако исправно гледамо на ове аспекте Савиног живота, онда исправно сагледавамо његову личност; ако погрешно сагледавамо ове аспекте, не познајемо Светог Саву.
Преподобни Јустин је на Савиндан, пре тачно 50 година, рекао: „Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба.“ (Беседа у Манастиру Ћелије 1966)
Истина је: монаштво га је учинило Светитељем и Просветитељем. Ипак, на одлазак у манастир, није га потакла жеља да буде Просветитељ. У чувеној песми Војислава Илића о Растковом одласку у Манастир, читамо да млади Немањић долази на Свету Гору са речима: „Да посветим живот роду, отаџбини и слободи“. Пријатно звучи, али је то само песникова визија. Разлози за одлазак Светог Саве у манастир сасвим друге су природе. Они се налазе у тражењу Царства Божијег и правде Његове, а уз то и у младалачком покајању и смиреноумљу. Не иде се у манастир због мисионарске или просветитељске ревности. То је Бог касније даривао Сави јер је то био Његова промисао.
Веома је раширено погрешно схватање историјских прилика у којима је Свети Сава живео пре и после доласка у Србију са Свете Горе, пре тачно 810 година.
Пишући у Студеници (у Житију Преподобног Симеона) о поласку из Хиландара, Сава каже: „настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж“. Утом му је стигла молба од његове браће, жупана Стефана и кнеза Вукана, да дође у Србију и донесе Немањине мошти. Сава даље бележи: „И мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен“.
Прошли су, каже Сава, „кроз огањ и воду“ и успели да се провуку кући цели и неповређени. Зашто ово говори. Шта се догађало у то време па он овако пише?
Историјске прилике пред Савин долазак биле су сложене. Све до 1204. године, из Цариграда, као символа, државе и цркве црпеле су идентитет. Вековима је било готово незамисливо да тај царски град може бити освојен или уништен. Ипак, то се догодило. Пад Цариграда у власт Латина 1204. године значио је слом дотадашњих система вредности, начина размишљања, али и црквених промишљања. У Цариграду су на престолу постављени франачки цар и латински патријарх. Некада моћно, Ромејско царство подељено је између франачких барона и Млетака. У тој подели, Света Гора је припала Бонифацију, маркизу од Монферата, новом солунском краљу. Ускоро почињу и притисци на светогорске манастире који су стављени под јурисдикцију латинског бискупа од Севастије.
Свети Сава се 1206/7. запутио на ризично путовање од Хиландара како би Немањине мошти пренео у Србију. Све је врвело од франачких војски и паравојски. Како је тада било у Србији? Веома тешко и тужно. Тек што је завршен грађански рат, рат између Стефана и Вукана. Ипак, уместо да се препусти апатији и јадиковању, Сава схвата да мора да развије нови модел црквеног устројства који би обезбедио да Црква у Србији живи слободно, без обзира на неизвесну ситуацију са Цариградом. Сава тада није могао знати да ће Цариград бити ослобођен. То се догодило после више од пола века, тек 1261. године, захваљујући томе што се избегло грчко племство у Малој Азији сачувало и организовало. Пред Савин долазак у Србију, граду Константинопољу – Новом Риму била је одузета моћ. Срушен је дотадашњи државни и црквени поредак, будућност је била неизвесна. У свој овој муци, Свети Сава се активно и стваралачки суочио са изазовима, како у погледу Цркве тако и у погледу државе.
Ћирилични натписи у Манастиру Студеници, уношење у Студенички типик 12. и 13. главе, које овој лаври дају аутономију, сведоче о труду Светог Саве да пружи одговор на „велики метеж у тим земљама“. Архимандрит Сава је током наредне деценије, као игуман Студенице, обилазио крајеве суверене Српске земље. Грађена је Жича и припремани су предуслови за црквену самосталност у рангу архиепископије, као и за проглашење српског владара краљем. Савин одговор на „велики метеж“ био је лагани ход ка самосталности.
Дакле, три ствари у вези са Савиним животом треба да сагледавамо исправно. Његово монашење, његову хиротонију, као и опште друштвено-политичке прилике оног времена. Прво: Растков одлазак у манастир није био покренут просветитељском ревношћу већ љубављу према Богу и Царству Његовом. Друго: Историјске прилике нису биле повољне – оне су биле више него тешке. Треће: Савина хиротонија није била због етно-романтичарских разлога, како се то многима у незнању чини. Његова хиротонија је била добар одговор на свеколике историјске прилике с почетка тринаестог века.
извор: www.manastirstudenica.rs
Игуман Манастира Студенице
Архимандрит Тихон (Ракићевић)
Беседа на Светосавској академији у крипти Храма Светог Саве 2016. године
„…Прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен…“
(Свети Сава, 1206/7. година. Из његовог описа доласка из Хиландара у Студеницу)
После узимања благослова од Његовог Преосвештенства Епископа топличког Арсенија, те упућивања поздрава представницима Државе, дипломатског кора, свештенству, монаштву и верницима, Архимандрит Тихон је изговорио Светосавску беседу.
Свети Сава – монах и Епископ. Његов живот посебно одређују два момента – монашење и хиротонија. Ако исправно гледамо на ове аспекте Савиног живота, онда исправно сагледавамо његову личност; ако погрешно сагледавамо ове аспекте, не познајемо Светог Саву.
 |
| Свети Сава, фресска из 1315 године, Краљева Црква у Студеници /фото: Илија Рамић/ |
Истина је: монаштво га је учинило Светитељем и Просветитељем. Ипак, на одлазак у манастир, није га потакла жеља да буде Просветитељ. У чувеној песми Војислава Илића о Растковом одласку у Манастир, читамо да млади Немањић долази на Свету Гору са речима: „Да посветим живот роду, отаџбини и слободи“. Пријатно звучи, али је то само песникова визија. Разлози за одлазак Светог Саве у манастир сасвим друге су природе. Они се налазе у тражењу Царства Божијег и правде Његове, а уз то и у младалачком покајању и смиреноумљу. Не иде се у манастир због мисионарске или просветитељске ревности. То је Бог касније даривао Сави јер је то био Његова промисао.
Веома је раширено погрешно схватање историјских прилика у којима је Свети Сава живео пре и после доласка у Србију са Свете Горе, пре тачно 810 година.
Пишући у Студеници (у Житију Преподобног Симеона) о поласку из Хиландара, Сава каже: „настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж“. Утом му је стигла молба од његове браће, жупана Стефана и кнеза Вукана, да дође у Србију и донесе Немањине мошти. Сава даље бележи: „И мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен“.
Прошли су, каже Сава, „кроз огањ и воду“ и успели да се провуку кући цели и неповређени. Зашто ово говори. Шта се догађало у то време па он овако пише?
Историјске прилике пред Савин долазак биле су сложене. Све до 1204. године, из Цариграда, као символа, државе и цркве црпеле су идентитет. Вековима је било готово незамисливо да тај царски град може бити освојен или уништен. Ипак, то се догодило. Пад Цариграда у власт Латина 1204. године значио је слом дотадашњих система вредности, начина размишљања, али и црквених промишљања. У Цариграду су на престолу постављени франачки цар и латински патријарх. Некада моћно, Ромејско царство подељено је између франачких барона и Млетака. У тој подели, Света Гора је припала Бонифацију, маркизу од Монферата, новом солунском краљу. Ускоро почињу и притисци на светогорске манастире који су стављени под јурисдикцију латинског бискупа од Севастије.
Свети Сава се 1206/7. запутио на ризично путовање од Хиландара како би Немањине мошти пренео у Србију. Све је врвело од франачких војски и паравојски. Како је тада било у Србији? Веома тешко и тужно. Тек што је завршен грађански рат, рат између Стефана и Вукана. Ипак, уместо да се препусти апатији и јадиковању, Сава схвата да мора да развије нови модел црквеног устројства који би обезбедио да Црква у Србији живи слободно, без обзира на неизвесну ситуацију са Цариградом. Сава тада није могао знати да ће Цариград бити ослобођен. То се догодило после више од пола века, тек 1261. године, захваљујући томе што се избегло грчко племство у Малој Азији сачувало и организовало. Пред Савин долазак у Србију, граду Константинопољу – Новом Риму била је одузета моћ. Срушен је дотадашњи државни и црквени поредак, будућност је била неизвесна. У свој овој муци, Свети Сава се активно и стваралачки суочио са изазовима, како у погледу Цркве тако и у погледу државе.
Ћирилични натписи у Манастиру Студеници, уношење у Студенички типик 12. и 13. главе, које овој лаври дају аутономију, сведоче о труду Светог Саве да пружи одговор на „велики метеж у тим земљама“. Архимандрит Сава је током наредне деценије, као игуман Студенице, обилазио крајеве суверене Српске земље. Грађена је Жича и припремани су предуслови за црквену самосталност у рангу архиепископије, као и за проглашење српског владара краљем. Савин одговор на „велики метеж“ био је лагани ход ка самосталности.
Дакле, три ствари у вези са Савиним животом треба да сагледавамо исправно. Његово монашење, његову хиротонију, као и опште друштвено-политичке прилике оног времена. Прво: Растков одлазак у манастир није био покренут просветитељском ревношћу већ љубављу према Богу и Царству Његовом. Друго: Историјске прилике нису биле повољне – оне су биле више него тешке. Треће: Савина хиротонија није била због етно-романтичарских разлога, како се то многима у незнању чини. Његова хиротонија је била добар одговор на свеколике историјске прилике с почетка тринаестог века.
извор: www.manastirstudenica.rs
Нема коментара:
Постави коментар