Κυριε ελεησον

Манастир Високи Дечани

"Манастир је облак , сведочанство присуства и славе Божије. Слава је неприступна и нетварна светлост, која као нестворена енергија излази из суштине Његове и која је истовремено нама осетна и причасна. Ово је од посебног значаја, јер оно што је неприступно треба да буде сједињено са мном, оно што је нетварно треба да ми је осетно. Слава је један божански сјај, било у облику облака или огњеног стуба , било у било ком другом светлосном и сјајном облику, који у ствари није ништа друго до испољавање божанства Његовог, пројекција ипостаси Његове, којој није могуће да изиђе из себе: то је виђење светости Божије, дакле јединствености Његове, јер свет значи у потпуности јединствен, у постпуности различит од свега осталог. "

Старац Емилијан

Хуманитарна акција Митрополије загребачко љубљанске

извор: Mitropolija zagrebačka

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Помоћ неверујућем

   Очигледна је потреба верујућих људи да и неверујући поверују у Христа. Међутим, та њихова потреба у практичном сусрету са неверницима не даје увек и добар резултат. Углавном су реакције верујућих ароганција према неверујућима и њихово осуђивање, или у тај сусрет уложе превише туге и жалости. Мали је број оних хришћана који тај однос устроје на најкориснији начин – молитвом.

   Када видимо да наши ближњи не љубе Бога, тугујемо због тога. Али, туговањем не постижемо апсолутно ништа, као ни саветима и опоменама. Ни једно ни друго није исправан начин поступања. Постоји једна тајна. Ако је схватимо, помоћи ћемо ближњем. Тајна је у нашој молитви, у нашој преданости Богу, како би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом за Богом и љубављу према Њему, привући ћемо благодат, како би се она излила на наше ближње, духовно их пробудила и побудила на љубав према Богу. Или, боље речено, Бог ће послати Своју љубав да нас пробуди све. Оно што ми не можемо - учиниће Његова благодат. Својом молитвом допринећемо да сви постанемо достојни љубави Божије.
    Знајте још нешто: напаћене и намучене душе, које страдају због својих страсти, веома су способне да задобију љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их често осуђујемо. Сетите се шта оно каже Свети апостол Павле: А где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Римљ.5,20). Када се сетите ових речи, осетићете да су такви људи достојнији и од вас и од мене. Ми видимо да су они слаби, али када се отворе за Бога, они онда постају свецело љубав и жудња за Богом. Мада су били навикли на другачији начин живота, касније се свом снагом своје душе предају Христу и постају огањ љубави Христове. Тако дејствује чудо Божије у душама које иначе називају “одбаченим”. Немојмо се обесхрабривати, нити журити са закључцима, нити судити о стварима површно и споља.

   Ако угледате, нпр. неку обнажену или непристојно одевену жену, не задржавајте се на спољашњости, него се загледајте у дубину њене душе. Можда је она веома добра душа, која се одликује егзистенцијалним трагањима, а испољава их преко свог спољашњег изгледа. Носи у себи динамизам, тј. снагу пројекције, жели да привуче погледе других, али је из незнања изокренула ствари. Замислите да она позна Христа! У том случају, она ће поверовати и сав тај њен порив ће се окренути ка Христу. Она ће учинити све да привуче благодат Божију. Постаће света.
   Наше упорно настојање да други треба да постану свети јесте један вид пројекције нас самих. У ствари, ми желимо да постанемо свети, па како нисмо у стању то да постигнемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. При том се, губећи из вида чињеницу да се све исправља молитвом, често жалостимо, негодујемо и осуђујемо. Често својом претераном забринутошћу, страховима и рђавим душевним стањем наносимо зло другима, иако то не желимо, па чак и не запажамо. То важи и када друго људско биће веома волимо, као што, примера ради, мајка воли своје дете.

фото: Симеон Милиновић

   Мајка преноси на дете сав свој немир, своју претерану бригу за његов живот, његово здравље и његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и кад ни најмање не испољава шта осећа у себи. Ова љубав, што ће рећи - природна љубав, понекад уме да буде штетна. То се, међутим, не дешава са љубављу Христовом, која је спојена са молитвом и светошћу живота. Таква љубав човека чини светим и умирује га, јер Бог је Љубав.
   Љубав је добра и права само као љубав у Христу. Да би био од користи другима, треба да живиш у љубави Божијој, иначе нећеш моћи да будеш од користи своме ближњему. Не треба да присиљаваш ближњега у име љубави. Доћи ће његов час, наступиће прави тренутак. С твоје стране, довољно је што се молиш за њега. Ћутањем, трпељивошћу и, првенствено, молитвом, тајно пружамо корист другоме. Благодат Божија очишћује његов хоризонт и уверава га у љубав Божију. Ово је осетљив моменат. Ако наш ближњи прихвати истину да Бог јесте Љубав, тада ће га озарити изобилна светлост, какву никада пре није доживео. Наћи ће своје спасење.

   Старац Порфирије Кавсокаливит
   извор: www.prijateljboziji.com

Игуман манастира Хиландара архимандрит Методије: „Ово је велики благослов за мене“

Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара присуствовао је освећењу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. У разговору за Светигору пред почетак Свечане академије, уочи освештавања Храма, пренио нам је своје утиске о овом догађају.

О. Балабан

фото: PromoMontenegro

Тонски прилог Радија Светигора

Митрополит аркадијски г. Василије из Антиохијске Патријаршије у посети Епископу жичком г. Јустину

   Дана 28. септембра, Епископ жички г. Јустин примио је у својој епископској резиденцији у Краљеву Његово Високопреосвештенство Митрополита аркадијског г. Василија, који долази из ратом захваћене Сирије. Уважени гост стигао је у пратњи архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије, докторанда на  Православном богословском факултету у Београду. Господа су затим посетила Манастир Жичу, где их је дочекала игуманија Свештене обитељи вазнесењске мати Јелена са сестрама. Митрополит Василије, као добар познавалац историје Српске Православне Цркве и народа, изразио је велику захвалност Епископу Јустину на пријему и показаним знаменитостима Светог жичког Манастира.

   Из канцеларије Епископа жичког
   извор: eparhija-zicka.rs

протојереј-ставрофор хаџи Драган Крушић, Велики народни хитови: “Ђурђевдан“, “Шоте мори шоте“, “Хајде Јано, Јано“ – свједочанство српског мартиријума“

   „Ђурђевдан“ – најтужнија српска химна настала у „возу смрти“

   Мало је познато да је велики народни хит „Ђурђевдан“, заправо стара предратна пјесма и најтужнија српска химна, која би можда до данас и била заборављена да није било једног судбоносног воза и језивих злочина почињених у Јасеновцу за вријеме Другог свјетског рата. О тој чувеној пјесми насталој у „возу смрти“, који је путовао из Сарајева за великомученички Јасеновац, остало је свједочење преживјелог свједока и путника тог стравичног воза, познатог философа и историча­ра умјетности професора Жарка Видовића. Жарко је био у затворима до 1942, и то прво у њемачком, па у усташком. У „Великом транспорту“, пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Потресан је текст његовог свједочења о страхотама Срба из Сарајева.

   Он наводи да су од самог почетка сукоба, усташе хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. На­равно, одређени број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва чо­вјечности и емпатије. Нијесу ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
   Освануо је 6. мај 1942. Било је то хладно са­рајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми „Ђурђевдански ура­нак“. У четири сата ујутру у град су се слива­ле колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те централног градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на оба­ли Кулина бана гдје су дочекали „воз смрти“. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосјечне жељезнице па је воз из Брода по наредби Руководства НДХ ушао у град.
   Пред очима Српских мученика на обали Кули­на бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцен­трале. У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима било је и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разула­рени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасе­новац!“.
   На вагонима је писало: „седам коња или четр­десет војника“, а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“, у сопственом грчу и не­моћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, Ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
   По доступним свједочењима, усташе су због песме „Ђурђевдан“ затвориле шибере на вагони­ма, а затвореници су остали без ваздуха на ма­лом простору, збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасе­новац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је об­радио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан“. Та пјесма је постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за „воз смрти“ и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигну­те руке. Било би добро када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост и клањати се овим мученицима штујући њихову крсно-ва­скрсну жртву и иштући од њих пред Богом за­ступништво.

   „Шоте мори шоте“, пјесма посвећена злу

   Распадом Југославије, отворене су многе теме, о којима се у вријеме њеног трајања, у циљу очувања Братства и јединства није смјело јавно говорити. Једна од мрачних тајни балканске прошлости, која је за Србе била забрањена, али су је Албанци преносили с кољена на кољено, је прича о Шоти Галици, шиптарској од­метници, по којој је настала свима позната пјесма и игра, уз коју су се Срби деценијама веселили – Шоте, мори шоте. Сабор трубача у Гучи је 2007, реагујући на текст српског свеш­теника са Косова и Метохије, забранио извођење ове нумере на Сабору. Наравно, одмах су се јавили они који су покуша­вали да оповргну ову теорију и игру Шоту одрже у животу. Године 1919. албански качаци, предвођени Аземом Бејтом из села Галице и његовом женом Шотом Галицом, дигли су устанак у области Дренице, на западу Косова. Они су чак успјели да оформе тзв. неутралну зону, која је трајала од 1921. до 1923. Албански националисти су ову област одмах прозвали „Мала Албанија“. Крајем септембра 1924, тадашња Југословенска војска је у великој акцији разбила већину ка­чачких банди и ликвидирала њихове вође. Том приликом смртно је рањен Азем Галица. Његова жена Шота преузела је вођство над његовим четама и наставила да се бори. Године 1927. побјегла је у Албанију, гдје је и умрла.
   Шота, рођена као Черима Хаљиљи (1895–1927), уда­ла се за Азема Бејту када јој је било 19 година. Том при­ликом Азем је наручио да се испјева пјесма његовој бу­дућој невјести и тако је настала чувена „Шота“.
   Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим наоружаним до зуба качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смјела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју „државу“, „мали цар“ им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увјежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук итд. Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, оку­пити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак. Вече уочи Бајрама, јед­на војно-жандармеријска јединица опколила је Дрени­цу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић, наредио је артиље­ријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125 мртвих качака.
   О судбини Азема Бејте дуго се није знало ништа. Тек четрдесетак година касније сазнало се да га је рањеног изнијела из обруча његова жена и ратна другарица, Черима, звана Шота Галица. Али, како је у путу убрзо умро, тијело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева. Сви присутни су се тада заклели, дали „бесу“ да никада неће одати тајну његовог гроба. Ипак, Шиптари су и ову „бесу“ погазили, па су 1971. кости овог разбој­ника, пљачкаша, сјецикесе и садисте, који је жртвама одсијецао уши, свечано изнијете из јаме и сахрање­не. Азем Бејта проглашен је за „националног борца“. Шота и њој посвећена пјесма по злу је постала чувена када је, бијесна због погибије мужа, ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ.
Док су дјеца горјела Шота је са „качаницима“ игра­ла своју игру око ватре и пјевала: „Шоте, мори шоте / Шоте машала / давно желим Шоте, мори, да те играм ја!“
   На мјесту страдања невине дјечице подигну­та је спомен-плоча која је стајала до краја Дру­гог свјетског рата, када су је комунисти, да би очували Братство и јединство, скинули. Шоти Галици је у Албанији у вријеме Енвера Хоџе по­дигнут споменик а она и њен муж Азем Бејта данас важе за албанске националне хероје и родоначелнике борбе за „ослобођење“ Косова.
Зато Србима светосавцима не приличи весеље уз ову пјесму, јер нас она подсјећа на вриску српске деце бачене у огањ.

   Пјесма „Хајде Јано, Јано“ – и њен извор­ни текст

Изворно, ова пјесма настала је на Косову прије 300– 350 година и њен првобитни текст гласио је:

Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
Ајде Јано, песме да певамо
Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
Ајде Јано, коња да седламо
Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
До Бистрице да идемо да се умијемо.
Ајде Јано, кућу да не дамо
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
Кад продамо, Јано море, како да играмо?
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано море, како да играмо

   Овај изворни текст је у складу са менталитетом срп­ског народа, његовим духом и духом вјере која га је одржавала.
   Један од ријетких музичара који ње­гује изворни текст ове пјесме је Асим Сарван. У вријеме комунизма, када су потиране све хришћан­ске вриједности, текст ове пјесме је измијењен и он гласи:

Ајде Јано коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо, коло да играмо
Ајде Јано коња да продамо
Ајде Јано, ајде душо, коња да продамо
Да продамо, само да играмо
Да продамо, Јано душо, само да играмо
Ајде Јано кућу да продамо
Ајде Јано, ајде душо, кућу да продамо
Да продамо, само да играмо
Да продамо, Јано душо, само да играмо


   Литература:

-„Курир“ „Песма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац“ 23.04.2012.
-„Телеграф“ „Овако је настала песма Ђурђевдан!“ 06.05.2014.
-„Бест“ „ПОСВЕЋЕНА ЗЛУ: Да ли знате како је настала песма „Шоте, мори Шоте“?“ 05.03.2015. -„Србин.инфо“ „Да ли сте знали како је настала пес­ма „Ајде Јано кућу да продамо“ 30.11.2013.

   Преузето из: Свевиђе, бр. 105, 2016, 21-23
   извор: eparhija-zicka.rs

ДОСТОЈАН

Саборни храм Светог Јована Владимира, 25.9.2016.

"Знакове поред пута треба знати тумачити". Када је после освећења и служене литургије, Патријарх Теофило, на платоу Храма, пуштао голубове као симбол мира и благостања, један голуб се отео из руке Патријарха и попео на одежду и омофор Митрополита Амфилохија. Ту је застао. Није се померао пар минута. То је знак благодати и подвижништва Митрополита Амфилохија.У најтежим временима је преузео Цркву. Обнављао, рукополагао, подизао, градио и цркве и народ и Црну Гору. Није претенциозно рећи, да је Митрополит Амфилохије, надмашио све своје претходнике у градњи нових Храмова госпдоњих. Зато је Бог с њим. Благодат божија се пројављује њему, као архипастиру, и нама као недостојном вјерном народу. АКСИОС!

извор: Православна Митрополија Црногорско-Приморска

извор: Острог ТВ Студио

Манастир Високи Дечани, Крстовдан, 2016.

Света Петка, 2013.

извор: Orthodox Christian Faith

фото: Манастир Високи Дечани

Слава параклиса манастира Никоље

   На велику радост сестара манастира и осталих гостију који су се окупили да прославе празник Воздвижења Часног Крста, Светом Архијерејском Литургијом у манастиру Никоље је началствовао Епископ жички г. Јустин.
   Саслуживали су архимандрит Тимотеј (игуман манастира Вазнесење), протојереј – ставрофор Ненад Величковић (Архијерејски намесник пожешки), протојереј Милинко Тимотијевић (старешина ивањичке цркве), јереј Синиша Никитовић (парох прилички) и протођакон Александар Грујовић. Својим присуством славу су увеличали: јеромонах Герман (настојатељ манастира Раче) са својим братством, игуманија манастира Ковиље Агрипина, игуманија манастира Благовештење Михаила, настојатељица манастира Јовање Теодора у пратњи својих сестара и сестринство манастира Сретење.
   Дивним појањем славу су украсиле сестре манастира Ковиље.
   У беседи Епископ је честитајући празник присутнима објаснио значај и порекло празника. У наставку је указао да постоје четири различите групе људи. Први су богоборци, други су они који оду у цркву и носе крст око врата али су незаинтересовани, трећи су ревнитељи или зилоти који мисле да су само они у праву и тако живе у грчу, а четврти су они који се труде да живе хришћанским животом и који чекају Христа и у њих би требало да спадамо ми. Нагласио је да је смирење подлога свих врлина и да нам је то сам Господ показао тако што није дошао међу људе као земаљски цар него родивши се од Пресвете Богородице у јаслама.
   Након ломљења славског колача, Епископ је причестио игуманију Евпраксију и још две сестре у манастирским келијама. Духовна радост се наставила за трпезом љубави коју је сестринство брижљиво припремило уз помоћ верног народа.

   Монахиња Јелисавета (Драгојловић)

   извор: eparhija-zicka.rs

ЧЕТИРИ ГОДИНЕ БЛОГА МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

24.6.2012.

Манастир Вазнесење, наос, остатак амвонске плоче

Крстовдан, 2012.
ШЕСТ ВЕКОВА МАНАСТИРА

НИКАНОРОВ РУЧНИ КРСТ

извор: УМИЛЕЊЕ Драган

НИКАНОРОВ РУЧНИ КРСТ

   Дуборезни ручни крст новобрдског и грачаничког митрополита Никанора из 1551. године, окован сребром, један је од најстаријих примерака очуваних ручних крстова у српској примењеној уметности. Пронашао га је познати историчар Стојан Новаковић у целиваоници манастира Рајиновац код Гроцке, и 1875. године крст откупио за музејску збирку.
   Међутим, на право порекло овога крста указује натпис на окову његове дршке, који открива да га је учинио Никанор за цркву Спасову више села Смире. О селу Смира, које се налази недалеко од Гњилана, на Косову, први подаци забележени су у повељи краља Милутина из 1308. године. Још неколико историјских извора из XVI века пружају податке о овом селу, у којима се, између осталог, помиње манастирски комплекс са црквом Вазнесења – Спасова. Из њих сазнајемо да је митрополит Никанор овој цркви даривао многобројне прилоге, између осталих и овај ручни крст окован сребром, што упућује на претпоставку да је црква можда његова задужбина.
   За сада остаје непознато како је крст доспео у манастир Рајиновац. Могуће је да су га донели монаси из Смире или Грачанице, током Велике сеобе Срба 1690. године.
   Крст из Смире израђен је од шимшировог дрвета (димензија: висина 27,5 цм, ширина 11,3 цм, дебљина 2,4 цм) и окован сребрним плочицама, украшеним филигранском жицом и разнобојним полудрагим камењем. На обе стране дато је по шест поља у која су смештене сцене Празника, као и представе јеванђелиста. На предњој страни приказане су Благовести, Рођење, Сретење и Крштење, док су на другој страни Преображење, Распеће, Силазак у ад и Цвети. У бочним краковима, на обе стране, представљена су по два јеванђелиста.

   извор: www.narodnimuzej.rs

Митрополит др Амфилохије (Радовић), О ТАЈНИ КРСТА ХРИСТОВОГ

   На самом почетку овог нашег заједничког сусрета неопходно је да заблагодаримо најпре Богу на његовом дару, као и оцу Данилу, игуману овог манастира са сестрама, што су нам омогућили да се овде састанемо. Заиста, за нас је велика радост заједнички боравак у овој светињи. Сам назив манастира – Ремета, изгледа да је грчког порекла и да долази од речи „еримитирион“, што значи: место пустињежитељства, пустињежитељница, или просто – пустиња. Овде у овој пустињи већ неколико векова живе и подвизавају се душе жељне и жедне живог Бога, Божје светости, светлости и правде. Оваква места су по својој природи места подвига и подвижничког сведочења. А места сведочења су истовремено и места мучеништва (у древном Отечнику стоји забележено да су за место где су се подвизавала два брата, други после њиховог упокојења говорили: „Дођите да видите место мучеништва два брата“. Тако је и Манастир Ремета био и остао место сведочења и место мучеништва, првенствено „мучеништва савешћу“, али се дешавало у његовој историји – нарочито у току овог другог светског поклања – и место мучеништва крвљу. Не само што Манастир по својој природи почива на Распећу Христовом и што служи Распећу, него је и сам учествовао својом потоњом недавном судбином у Христовом распећу и распећу свих невино гоњених Христа ради и Његове правде ради. У току II Светског рата Манастир је страховито настрадао, заједно са својим житељима и православним житељима из његове околине. Трагови његовог страдања виде се и дан данас, а до пре неку годину били су још уочљивији. До скора је и сам храм био у рушевинама, још пре неку годину служили смо у порушеном и разореном храму. Али, ево, Божјим благословом и трудом оца Данила и ове две смерне сестре, помогнутих од богомољних душа из ближе и даље околине, манастир је поново обновљен. Благодарећи томе оволики број нас овде скупљених ужива његово гостопримство.

Афон, Спаси Боже люди твоя...Песнопения афонских монахов, Holy mountain Athos

Део Часног Крста који се чува у Хиландару
фото: svetogorac.blogspot.rs

Епископ Атанасије (Јевтић), Беседа о Крсту

 

“Крст је та Тајна која је саздала Цркву, али је Крст, у исто време, браћо моја и сестре, суд. Сада је суд овоме свету (Јн. 12, 31), вели Господ. Када се Син Божији уздигне на крст, када Га уздигну на крст, онда је то био већ суд онима који Му хоће веровати за Живот Вечни, а онима који неће, за суд и осуду. Али Божији суд није увек осуда, него расуђивање. Зато што је Бог милостив, човекољубив и дошао је да спасе нас грешне. Пре тога, кажу Светитељи, а и Јеванђеље сведочи, да је Христос добровољно Себе принео на жртву у Сионској горњици (то је горња соба) када је на Тајној Вечери преломио Тело Своје и излио Крв Своју за живот вечни свега света. То је Света Литургија, Света Евхаристија: Ево вам завештавам Царство које је Мени Отац од вечности завештао, да седите са Мном у Царству, за Трпезом Оца Мога, и да једете и пијете Храну и Пиће Живота Вечнога. И то је резултат Крста, јер са Крста је истекла крв и вода, када су проболи ребро Господње. Ребро је оно место одакле је Бог узео Еву, а Ева је прва послушала ђавола, па навела Адама. Онда је Господ исцелио тим пробадањем, допуштањем пробадања ребра Свога, и Еву и Адама. И истече из ребра крв и вода. Вода је Крштење, Крв је Света Литургија, Света Евхаристија – опет плодови Крста. Плод Крста је и силазак Христа у Ад, јер је разорио пакао и ниједан више нема у гробу. И нема пакла откако је Христос разорио пакао, али има паклених стања. Има, нажалост, вечних мука у онима који то сами себи припреме и приреде. А има још раја и овде на земљи, а поготово у вечности, онима који душу своју и тело своје припреме за Рај. Тако је Крст – и спасење и суд!“

   Епископ Атанасије (Јевтић), Косовске беседе и речи, 34-35
   извор: eparhija-zicka.rs

Спаси Господи людей твоїх

                                             

извор: Yuryk Boyko

СТУДЕНИЧКИ КРСТ, 12. век

Храм Светог Јована Владимира у Бару осликан за непуних годину и по

   Храм Светог Јована Владимира у Бару осликан је за непуних годину и по, у традиционалној фреско-техници, која је скоро 300 година била запостављена. Укупна површина за осликавање је око 4.800 квадратних метара. Поређења ради, Дечани који су приближне унутрашње површине, осликавани су пуних 16 година.

фото: www.spc.rs

   Последњих месеци фрескописци раде скоро даноноћно како би до освећења 25. септембра посао био приведен крају.
   – До освећења храма биће завршено око 90 одсто радова. Последњих деценија митрополит Амфилохије је инсистирао на обнови и повратку на традицију, па тако и на повратак фреско технике. Храмови у Подгорици и Бару осликани су у традиционалној техници, на свежем кречном малтеру. Реч је о древној сликарској техници, тешкој и сложеној уједно, која је много дуго била запостављана. Креч треба да буде стар најмање четири године, а што је старији, то је бољи. Имали смо огромну срећу, нашли смо креч стар преко 40 година, у некадашњој кречани код Спужа, где се данас вади мермер. На веома квалитетном кречу осликана је огромна површина изузетно трајном фреском, која је вечна не може да избледи, може временом само да добије на квалитету. Иначе, сазревање фреске траје до 200 година. Та питомост коју фреска временом добија, не може ниједан друга сликарска техника да постигне, каже, за „Новости“, фрескосликар Анастасије Радовић, који се 30 година бави овим захтевним послом.
Према речима главног фрескописца Храма Св. Јована Владимира, на осликавању је радило неколико екипа, још од маја прошле године.
   – Моја екипа са Вуком Дабетићем, изузетним сликаром и живописцем, урадила је око 80 одсто посла. На осликавању су радили и врсни сликари:  Милош Јанићијевић, Дамир Младеновић и Борис Маркуш, који су осликали засебне целине. Сваки човек има свој стил, а те разлике могу да наруше ликовни склад. Овде се то, срећом, није догодило! Не постоји на свету ниједна већа црква осликан у фреско техници. У складу је са оргиналном архитектуром чувеног архитекте Пеђе Ристића. Направљен је осмишљен и леп иконографски програм. Полазна тачка у куполи храма, на висини од 40 метара, осликана је сценом Вазнесења Господњег, уместо Пантократора који се најчешће слика у куполи, али то има своје теолошко значење – казао је Анастасије Радовић.
   Он објашњава да је задатак сликара да у „поезији боје и облика“ покуша на симболичан начин да представи слику царства небескога, на један начин литургијски, теолошки, богословски.
   У наставку је остало да се ослика око 800 квадратних метара, које треба завршити одмах по освећењу, које је у години јубилеја 1.000 година од погубљења Св. Јована Владимира.
   – Није приоритет осликати сваки квадратни метар науштрб квалитета. Након освећења треба да осликамо две апсиде у приземљу, са севера и југа, и две галерије, то су два засебна простора закључује Радовић, који је каже имао среће да осликава многе цркве још од времена када је студирао у Атини.
   Осликани Храм Св. Јована Владимира, у миленијуму сведочанства, нешто је ново у савременом живопису, а потпуно је у складу са традицијом и црквеним канонима.

фото: www.spc.rs

    Галерија светитеља

   Оно што је архитектонски карактеристично код Храма Светог Јована Владимира је што има припрату, улазни део у главни храм. У куполном простору од око 200 квадратних метра, осликана је сцена силаска Светог духа на апостоле и у наставку на вертикалним зидовима осликани су равноапостолни светитељи, односно сви земаљски народи приказани кроз своје светитеље које су ти народи изнедрили. Насликано је око 130 светитеља на једном, и 130 светитеља на другом зиду.

фото: www.mitropolija.com

   У загрљају

   Импозантна је фреска Богородице осликана у олтарској апсиди, на простору од око 80 квадрата, која потврђује вештину и умеће фрескописаца.
   – То је дивна тема „Богородица, шира од небеса“ где је осликано | попрсје Пресвете Богородице, са Господом у медаљону, кога држи у наручју. Каква је то тајна, чудо непојмљиво, да је највећа међу женама, у својој утроби сместила онога који је створио сву васељену. Кажу ми људи кад уђу уђу у цркву да имају утисак како их Богородица грли раширеним рукама. Постоји та узајамност са ликом, говори главни фрескописац.

   Биљана Дабић
   извор: www.mitropolija.com

У славу и част Светог Јована Владимира

Патријарх јерусалмиски г. Теофило освештао Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару и у њему одслужио свету архијерејску Литургију

Патријарх Иринеј, Овај догађај смо сви жељно ишчекивали

Славом и светитељством и мучеништвом великог српског светитеља Светог Јована Владимира да се обновимо, казао је патријарх Иринеј.

   Обраћајући се Патријарху Јерусалима и све Палестине г. Теофилу III, предстојатељу Албанске Православне Цркве архиепископу г. Анастасију, представницима Православних Цркава, представнцима римокатоличке и муслиманске заједнице и свим окупљеним у славу и част Светог Јована Владимира, на свечаном ручку поводом освећења Саборног храма у Бару, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је казао да су за овакав један скуп, који се ретко догађа, потребне речи цариградског патријарха Светог Јована Златоустог или речи српског Златоуста Светог Николаја, Епископа жичког.
   -Само су они могли да осмисле овакав један скуп и да кажу праву, божанску реч, овом честитом и благословеном народу, казао је Свјатјејши Патријарх. Патријарх Иринеј је казао да је догађај освећења Саборног храма посвећеног Светом Јовану Владимиру велико охрабрење за српски род. -Ово је дан који је очекиван, који је жељен, дан за који се спремао цео српски, црногорски, свесрпски а великим делом цео православни народ. Овакво освећење храма посвећеног првом српском светитељу и мученику Светом Јовану Владимиру јесте догађај који се дешава једном у веку и овај догађај представља једно велико охрабрење за наш српски род, казао је Патријарх и подсетио да је Свети Јован Владимир велико име српске историје и културе и да је он као први светитељ српски корен светитељства у српском народу и Српској Цркви.
   -Доласком Немањића, његова величина је некако засењена а ово је прилика да се поново обнови. И ми са њим да се обновимо. Славом и светитељством и мучеништвом великог српског светитеља Светог Јована Владимира да се обновимо, казао је Патријарх српски Иринеј.
   Патријарх је казао да је време у ком живимо веома тешко и кризно а да многи покушавају да те кризе реше без Бога, без Цркве и без правих духовних вредности, да много обећавају али свет не види плод тих обећања. -Да су данас они који решавају судбину света присутни овде, могли би да виде и да дођу до закључка, како и на који начин се могу решити проблеми присутни у данашњем свету. Овде где је данас присутна Православна Црква, представници Римокатоличке Цркве и исламске заједнице, великих светских религија данас присутних у свету, казао је Патријарх.
   -Кључ решења је у вери. Без поруке и истине вере проблеми се неће моћи решити. Они се решавају оваквим саборима, оваквим скуповима народним, где је присутно име Божје и благодат Његова које решава све проблеме света. Господ и наши свети, они који су највише Богу угодили и приближили му се, они ће наћи најбољи метод и начин да решимо проблеме међу нама, да завлада љубав, поштовање личности божанске, да завлада осећање да смо сви деца Божја, да сви носимо лик Божји и да смо сви створени од Бога. Зато се молимо Господу да је оваквих сабора што више у свету, закључио је Патријарх српски.

   извор: www.spc.rs

Дарови Светог Јована Владимира

извор: SRPSKA RTV

Саборни храм Светог Јована Владимира, Бар

Митрополит Амфилохије, Међународни скуп о Светом Јовану Владимиру

извор;Острог ТВ Студио

Саборни храм Светог Јована Владимира, Бар
фото: Promo Montenegro

Врт Пресвете Богородице - Света Гора Атонска

   Предавање и светлописаније ђакона Драгана С. Танасијевића

   У оквиру Недеље  духовности, коју од 17. до 23. септембра организује Центар за културу и образовање Раковица у сарадњи са Српском Патријарпијом, манастиром Раковица и Градском општином Раковица, у цркви Преображења Господњег на Видиковцу званични фотограф Информативне службе Српске Православне Цркве ђакон Драган С. Танасијевић приредио је изузетно предавање о Светој Гори Атонској и уз пројекцију  изабраних фотографија присутнима пружио још једно сазнање о Светој српској царској лаври, манастиру Хиландару.

   Уваженог ђакона Танасијевића и госте, јереја Далибора Стојадиновића, пароха при храму Светога Саве, који је казивао на тему,,Жене у Православљу" са освртом на књигу блаженопоч. Патријарха Павла, и књижевницу Милицу Новковић, аутора књиге ,,Битка љубави",   поздравили су директор Центра за културу и образовање у Раковици мр Наташа Николић и Милан Недељковић, уредник културног програма при овом Центру.

   Покушавајући да жустрим ,кораком` у кратком времену представи свет и вечност Свете Горе Атонске, светлописац ђакон  Драган Танасијевић је, излажући свевремену причу о духовном предању наше Цркве, а све то допуњавајући фотографијама, у сат времена успео да пренесе дух, слику, звук, небо, земљу, море, светлост сјајну и оком људским ухваћену, а фотографским оком (апаратом) забележену. Из слајда у слајд, из речи у реч, сви присутни могли су  да на необичан начин закораче у Врт Пресвете Богородице Атонске и осете исту благодат коју је ђакон Танасијевић осећао  при сваком боравку на Светој Гори.

   Сведочећи речју и фотографијом истински сусрет са Богом и вечну истину да је Христос Пут, Истина и Живот, ђакон Драган С. Танасијевић је Српској Православној Цркви и српском роду даривао безброј истина и сведочанстава о нашем времену.
   Како је и сам казао, већ се на броду којим се прилази копну Свете Горе, осети смирење, промена, осети се да терет и греси овоземаљског света нестају. Тако су и присутни у преображењској цркви, баш међу свима светитељима живописаним на зидовима велелепног храма, могли да осете слободу духа, слободу мисли, кретања. Са лакоћом се са врсним предавачем, којег ретко можемо да видимо у овој улози, ходило истим стазама до капије манастира Хиландара, обилазио се манастир са свих страна, посматрао се из врта, са хридина, са брда... Улазили смо у Хиландар и дивили се свему што тамо имамо, а ђакон забележио фотографијом која остаје за сва покољења.

   Могли смо да видимо како је манастир Хиландар изгледао седамдесетих година прошлога века, пре пожара, видели смо некадашњу манастирску трпезарију, наше монахе и блаженопоч. проигумана Мојсија... Из светлописа нашег ђакона могли смо да чујемо шум мора, осетимо и најмање зрно песка на пешчаној обали пристаништа Свете Горе, да удахнемо мирис дрвећа и цвећа, да добро осмотримо чудесну лозу немањићку која помаже да благодаћу Божјом многа деца дођу на свет.
   Ђакон Драган С. Танасијевић је из богатог свог опуса, посебног духовно-уметничког стваралаштва, пренео само део руком и оком  записаних дела Господњих и лепоте коју нам је Он подарио.

   За потребе Српске Православне Цркве ђакон Драган С. Танасијевић годишње уради између 40.000 и 70.000 светлосних записа. Од 31. марта 2008. године ради у Информативној служби СПЦ; у чин ђакона рукоположен је у Саборној цркви у Београду на Светога Прокопија, 21. јула 2008. године.
   Фотографијом се бави од 1973. године, а излаже од 1978. г. Звање мајстора фотографије стекао је 1982. године; статус самосталног уметника стиче 1991; звање истакнутог уметника фотографије добија 2002. године. Већи део радова су му постали саставни део приватних и музејских збирки у нашој земљи и свету.

   У досадашњој богатој биографији има више од 880 колективних и 56 самосталних изложби, више од 90 награда и 130 признања, диплома и захвалница и бројне фотографије са путовања по Француској, Немачког, Енглеској, студијских путовања, међу којима су Корзика, Света Гора, Цејлон, Јерусалим... Објавио је и више фотомонографија: ПРИБЛИЖАВАЊЕ ХИЛАНДАРУ, ЧУВАРИ СВЕТИЊЕ манастир Високи Дечани, ПОРТРЕТИ 1994.-2005. - 33 године стваралаштва, ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ – светлописи 1994.- 2007 .
   Ужа специјалност су му портрети. Позирала су му тројица српских патријараха: блаженопоч. Патријарх Герман и Павле и садашњи Патријарх Иринеј, као и многе световне личности из разних области културног и уметничког стваралаштва, као и друштвеног и политичког живота.

   Зорица Зец
   извор: www.spc.rs

Величаније рођењу Пресвете Богородице

извор:Телевизија Храм

Рођење Пресвете Богородице - почетак истинске радости

Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ

Најава: Тв емисија “Жички благовесник“ на РТВ Краљево

  У понедељак 26. септембра 2016. године у 20.00 часова на програму РТВ Краљево биће приказана емисија “Жички благовесник“.
 Тема: Црква у савременом свету
 Аутор емисије: јереј Александар Р. Јевтић
 Гост: јереј Ратко Хрваћанин
 Реприза емисије:  уторак 27.09.2016.г. у 15.10 ч., понедељак 10.10. 2016.г. у 20.00 ч.

Манастир ПетроПавлов, Требиње

Ово Свето мјесто посвећено Светим Првоврховним Апостолима Петру и Павлу прошавши кроз вијекове пуне искушења могло би проговорити баш као Павле што чу од Господа: «Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена.» (Кор.12,9) Такође би са Петром могли исповиједити и рећи у име свих вјерних који га основаше, који га походише, који се овдје крштаваху и причешћиваху, у име свих који преминуше са надом на Васкрсење и живот вјечни, као обновитељи могли возгласити Господу нашем: «Ти си Христос, Син Бога Живога.»(Мт.16,16), а ми сви данас у обновљеном Храму могли би чути ону истину о Цркви Светој : «да је врта паклена неће надвладати».(Мт.16,18) У радости обновљења и покајања поздравимо данас један другога браћо и рецимо Слава Богу нашем, Свесветој Тројици, Оцу и Сину и Светом Духу.

Епископ ЗХиП Г. Григорије
Требиње, 15. јула 2007.г.

Петровдан, 2016.

ЕМИСИЈА НА БХТ1 О ПЕТРОПАВЛОВОМ МАНАСТИРУ
мај, 2016.

Епископ Атанасија Јефтић, Мајка дар Божији човјеку

извор: Острог Тв Студио

ОБНОВА / Црквени живот / Почетак

   Да би се у српском народу оформило језгро обнове, нужно је пре свега обновити црквену заједницу, која би онда својим вредносним системом и праксом међусобних односа могла да послужи као образац па и покретач ширих промена. А потребне су нам промене у вредносном систему, али и у економији, социјалној политици, правилима функционисања друштва као целине... Тренутно стање црквеног живота је незадовољавајуће. Промене које су потребне тичу се и организације и начина финансирања црквених делатности, али да би обнова црквеног живота имала праве резултате, неизбежно је кренути од језгра. Од Богослужења.

ђакон Ненад Илић и пријатељи, FACEBOOK проповеди и духовни chat, Београд, 2016.

   О проблему литургијске обнове у СПЦ много је тога речено и написано. Сукоб „новотара“ и „зилота“ до сада није донео неки бољитак. И једна и друга страна показале су неразумевање оног другог полазишта. Изречено је много грубих и увредљивих речи, ископани су ровови из којих се гледа само преко нишана. Таква ситуација паралисала је неопходну обнову црквеног живота.
   Пошто су у тој расправи учествовали многи од наших најобразованијих теолога, било би претенциозно да се ми поново бавимо детаљима. Иначе, већ дуг период, има се осећај да је православно теолошко промишљање, пре свега руско, грчко па и српско, одмакло предалеко од праксе, која га тек ту и тамо стидљиво прати. Проблем је што нема довољно конкретног труда на обнови. Нама је потребно делање. Савлађивање страха од грешке, која увек може да се призна и поправи. И наравно савлађивање отпора оних којима садашње стање одговара.
   Утолико, уместо поновног ученог разлагања сегмената расправе, могли бисмо можда да понудимо једну употребљиву визију литургијске обнове са могућим последицама њеног остварења по црквени живот у целини. Визију изниклу из искуства Цркве и из онога реченог и написаног у последње време. Већина онога што следи је у мањој или већој мери било ту и тамо стидљиво присутно у пракси, али из разних углавном тужно “практичних” разлога није спровођено и очувано у довољној мери. Крајње је време да се труд интензивира.
   Да би се зауставило погубно деловање центрифугалних сила у друштву неопходно је за почетак све најважније животне ритуале чланова заједнице заиста вратити у заједницу, у Литургију.
   Почнимо од крштења. Чин крштења, уласка у Цркву једноставно не може бити приватни чин, па чак ни само породични, као што је то данас редовна пракса. Из историје цркве мора се за будућност вратити пракса “интегрисаности” крштења у Литургију. Апсурдно је да цела парохија не дочекује новог члана већ да се све обавља “у приватном аранжману” као неки грађански обичај у коме је важнији ручак који следи од Тајне. Што се тиче скандалозне праксе да и дан данас одрасли приступају крштењу без одговарајуће припреме па после и не знају у шта су ушли, какав дар су добили и какве обавезе су преузели – треба само подсетити да је још 1991, у време повећаног прилива верника у Цркву, донета саборска одлука о обавезним припремама одраслих за крштење (“оглашених”), у трајању од најмање 2-3 месеца, са најмање три дана поста на крају. Сви оглашени једне парохије треба да се крштавају заједно, по могућности уз присуство епископа. Одређени су и дани крштења: Велика Субота, Пасха (Васкрс), Божић, Богојављење, Педесетница и један јесењи празник – можда Крстовдан (изузетак допуштен само уз допуштење Епископа (Владике).
   Познато је да се ова одлука скоро уопште не поштује. За то су одговорни сви. И Епископи и свештеници, који су у садашњој организацији Цркве осуђени на непрекидну журбу (или је добровољно прихватају), али и сви садашњи и будући верници који би да се све уради само формално, без труда. Ако је свештенство из (недопустивих) “професионалних” разлога склоно да забуши у комликованој и дугачкој процедури, постоји увек могућност притиска верних да се испоштује донесена (и до сада неукинута) одлука. Притом, и да одлука није донесена требало би је донети. Непоштовање овакве праксе нужно доводи до млакости, формализације, заправо свеопште килавости црквеног живота.
   И само још мало о крштењу: не може се (сем у ванредним околностима) допустити релативизација детаља у самом чину. Крштава се потапањем (у посебно направљеним базенима крстионицама или на рекама), обливањем водом (уз помоћ плавих или црвених пластичних лавора и кадица, понегде тек крстионица) и најчешће (пошто је најједноставније) “фајтањем” уз помоћ гранчице босиљка (као да се оглашени спрема за пеглање, а не да се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа).
   Можда би Црквени одбори састављени од верника и свештенства могли да се потруде да пре него што се поред цркве изграде паркинг и продавница, буде изграђена крстионица.
   Све у свему – ако се мало уозбиљимо, све ово у вези са крштењем није ни немогуће, а ни претерано тешко остварити. Чим преузмемо минимум одговорности добићемо неупоредиво јачу црквену заједницу. Вернике спремне на истинску обнову живота. Ако не преузмемо одговорност наставићемо да се јадамо и критикујемо. С којим правом?
   Наравно – крштење је тек почетак. Неопходан почетак.

РУСКЕ МОНАХИЊЕ ОЖИВЕЛЕ СРПСКЕ ЖЕНСКЕ МАНАСТИРЕ

   Целог живота митрополита Антонија Храповицког (1863–1936), чувеног руског богослова и теолога који је оставио знатног трага и у Српској православној цркви, пратила је легенда да је послужио као инспирација Фјодору Достојевском да створи лик Аљоше Карамазова.

АРХИМАНДРИТ САВА ЈАЊИЋ, "НАПУШТАЊЕ МОНАШКИХ ЗАВЕТА ВЕЛИКА ЈЕ ДУХОВНА ТРАГЕДИЈА"

   Напуштање монашких завета велика је духовна трагедија, како за самог монаха (монахињу), тако и за његову или њену браћу и сестре зато што се монашки завети прихватају слободном вољом и не под принудом и представљају израз слободе нашег бића да Господу служимо изображавајући и у овом животу равноангелски живот Царства небеског. Црква је случајеве напуштања монашких завета решавала у својој историји на разне начине. Као и у многим другим питањима постоје два приступа - акривија и икономија.

МОНАХ ГРАДИТЕЉ
Рад Велимира Каравелића

600 година манастира Каменац

Манастир Каменац налази се неколико километара од Груже, у селу Честину, у прелепом крајолику подножја Гледићких планина.

   Према предању овај сакривени бисер подигао је деспот Стефан Лазаревић отпочевши 1416. године изградњу цркве коју је посветио празнику Рођења Пресвете Богородице, а завршио је 1418. године. Управо је из тог разлога, на овај празник, светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички г. Јустин отпочело обележавање веома значајног јубилеја - 600 година манастира Каменац.
   Саслуживали су архимандрит Јаков, свештеник Милован Благојевић и протођакон Александар Грујовић, а својим гласовима и појањем ово сабрање је улепшала група Србски православни појци. Поред многобројног верног народа у Литургији су узеле учешћа игуманија манастира Благовештења и сестре из манстира Вољавче. Након литије и ломљења славског колача у манастирској порти, владика Јустин је најпре честитао славу игуманији Марини и њеним сестрама, а затим се беседом обратио окупљеном верном народу поучивши их значају овог празника. Нагласио је да је циљ да се у предстојеће две године заврше радови на манастирским конацима чија је изградња започела давне 1990. године, како би јубилеј достојно дочекали.

Иконописна радионица манастира Каменац
Дар манастиру Вазнесење

   Након ове богате духовне трпезе мати Марина је, уз свесрдну помоћ и залагање организатора господина Саше Јаковљевића, приредила и својеврсну храну за душу: културно-уметнички програм који је све присутне, кроз песму и глуму, за тили час провео кроз српску историју.    Скуп је најпре благословио Преосвећени Владика, а затим се народу обратио и председник општине Кнић господин Зоран Ђоровић који је истакао значај манастира као духовне оазе овог краја, како кроз историју, будући да се ту налазила једна од најстаријих школа у ослобођеној Србији коју је 1818. године основао др Николај Николајевић, тако и у данашње време. Након тога уследио је пажљиво осмишљен програм. Најпре су родољубивим и националним песмама група Србски православни појци дирнули душу свих присутнух, затим је наступила изворна певачка група Студенац. Господин Здравко Малетић у улози војводе Бојовића натерао је сузе на очи свим пажљивим слушаоцима. Програм је настављен уз песме браће Радовић, Мине Младеновић, фрулаша Милинка Ивановића, гуслара Огњена Андрића и Милице која је свирала на тамбурици. Учешће свих поменутих извођача био је добровољни прилог за обнову манастира.
   По завршеном програму мати игуманија је позвала све присутне за трпезу љубави коју је припремио овогодишњи колачар г. Мирослав Брковић привредник из Крагујевца са својом породицом.
                                                                                                            монахиња Христина

   извор: eparhija-zicka.rs

Созерцање, рођење Богородичино

Колико се род људски
Саплитао по урвинама смрти
И тражио лека себи
Мимо благовести и промисла

Колико нам је требало
Да се роди чиста
Чистоти одређена са страхом
Смирујућим, а не гордим

Колико је Адам, човек
Црвене земље орао
Ловио, отимао, батргао се
Док се не роди ти

Колико је пророка требало
Да падне под страшним
Виђењима и камењем
До почетка воспитања твога

Колико муке и труда оде
У ратове, походе јалове
Још више је требало човеку
Душу као твоју да изнедри

Твоје је рођење молитва
Услишена, не пристајање
На зло, одрицање мржње
Одежда невиности човеку

Приправљена

Александар Марић
извор: aleksandarmaric.blogspot.rs