Почетак Великог поста

   Христос у Јеванђељу каже: изабери узак пут, бори се и трпи, јер је то пут који води јединој правој срећи. И уколико Црква не помогне, како ми можемо да направимо тај нимало лак избор, како се можемо кајати и вратити оном свечаном обећању које нам се даје на Васкрс сваке године? Ту ипак прискаче у помоћ Велики пост. То је помоћ коју нам пружа Црква, школа покајања, која је једина у моћи да прими Васкрс, не као просто одобрење да се једе, пије и опусти, него као крај свега “старог” у нама, и наш улазак у “ново”…
   Пут, поклоничко путовање! Чим смо га отпочели, учинили први корак у “радосну тугу” Великог поста – ми сагледавамо далеки, веома далеки циљ. То је радост Васкрса, то је улазак у славу Царства Божијег. И та визија, предукус Васкрса, чине великопосну тугу радосном, а наш напор у посту “духовним пролећем”. Ма колико да је ноћ тамна и дуга, током целог поста нам стално сија на хоризонту тајанствена и лученосна зора. “Не лиши нас наших очекивања, о Човекољупче!”

   Протојереј Александар Шмеман

Господе Сведржитељу, Ти си сву твар премудрошћу створио, и неисказаним твојим промислом и великом добротом увео нас у пречасне дане ове – на очишћење душе и тела, на уздржање од страсти, на наду васкрсења; Ти си у четрдесети дан уручио богонаписане таблице угоднику Твоме Мојсију, даруј и нама, Господе благи, да се подвизавамо, да ток Поста завршимо, веру неоскврњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу. Јер је благословено и прослављено дивно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

   Из Литургије пређеосвећених дарова

   извор: radiosvetigora.wordpress.com

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља праштања, 26.2.2017.

           Благословен почетак Свете и Велике Четрдесетнице...Праштајте. 

Манастир Студеница, Свети Симеон Мироточиви, 26.2.2017.

                                Савошница се улива у Студеницу

др Ђорђе Петровић,Свети Симеон: православно наслеђе у Србији

   Стефан Немања, српски владар или пустињак, телесни отац Светога Саве или његов духовни син? Ко је заправо овај човек? Вечерашњи скуп, ипак, није посвећен Немањи, нити нама који учествујемо; није посвећен чак ни Немањином завештању, већ нечем много значајнијем од свега наведеног заједно,  а то је Предање са великим почетним словом.
   Предање јесте Божије Откровење човеку. Предање јесте продужетак Откровења љубави: „Јер, Бог толико заволе свет да је дао свога Јединородног Сина да ко год у Њега верује не пропадне, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16).  Догађај тог Откровења је Личност Богочовека Христа – кога Апостоли проповедаше, а Свети Оци сачуваше. Због тога Предање не може бити поједностављено на традиционални обред, већ се може осетити као доживљај Личности тог Откривења љубави, доживљај Богочовека Христа у Цркви Христовој. Ово Предање, овај легат потврђује у лику Немање да је он нови делегат Божији и као такав служитељ Божије службе у овом свету.

   Стефан Немања, потоњи монах Симеон и Сава, принц новог друштвеног уређења нађоше се као два најскупља имена у ризници посрбљене хришћанске цивилизације. Ова два имена не могу се откупити, већ задобити избором животног пута којим су Немања и Сава заједно ишли. Част ношења имена Стефан или Στέφανος испред крштеног имена је краљевско обележје свете династије Немањић. Име, међутим, има једну дубљу нит која повезује човека са оним од кога је призван. Заиста, како се можемо одазвати некоме ако претходно нисмо именовани: од наших родитеља по рођењу, од свештеника на крштењу или као Стефан Немања на монашењу.    Добити име значи бити у односу са неким, припадати некоме: родитељима, једној заједници или народу. На основу тог односа изграђује се наше биће. Име као такво донекле одређује наш карактер и задатак. Тако је име на крштењу или монашењу најлепше, јер човек добија име не само по једном свецу, него је и сам призван да постане свети по коме је добио име. Због тога је име Стефан далеко изнад једног титуларног имена, јер пре свега значи избор за истинско биће и истински живот.
   Немањина слобода избора је двојака: прва слобода је слобода за Богочовека Христа, а друга – слобода од греха, смрти и љубоначалија, то јест властољубља. Сваки сусрет са Христом јесте позив човеку да препозна истинску слободу и да одговорно прихвати свој избор. Имућни српски владар постаје пустињак. Замислите тежину догађаја данашњег краља или премијера који одлази у Свету Гору да се замонаши? Зар то не би уздрмало и запитало многе – чему такав избор? Овај скандал, у изворном значењу спотицање, није на разочарење средњовековног јавног мњења, већ на корист сваког верујућег житеља Србије. Вртоглави дар слободе за Христа је изненађење за многе умне државнике, али Немања бира стратегију хришћанског подвига као лек за своје биће, а онда и рецепт за свој народ. Немањин одзив је био нарочито тежак. У лику владара, он је први међу одговорнима за једног од своје мале браће, али у монашкој ризи скрива се први међу молитвеницима за свој народ па чак и за друге народе.
   Ново име – нови живот. Умире Немања рађа се Симеон. Ово је велика прекретница за Немању, јер живећи у светлости Христовој он сагледава своју грешност и циљеве кратког века. Криза или време одлуке почетак је Немањиног правог наслеђа, а то је да материјално наслеђе Србије веже Православном вером за истинско Предање, за самог Христа. Ово је програм правог Немањиног наслеђа.
   Напојен несхоластичком философијом и вером Источне Цркве, Симеон упознаје Бога. Вера иако невидљива није неосетљива; она се доживљава и непрестано живи. Чак и оно што је од Симеона сачувано у  писаној форми, забележено је не због забаве, већ да се учврсти вера у народу и осмисли живот кроз веру. По речима Светога Саве: „Како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи“ (Житије Светога Симеона Немање).
   Данас прослављамо Светог Симеона, али који је смисао празновања, ако не повратак учењу свечевом? Славља многих светих формално обележавамо, али их врло мало познајемо. Зашто? Лик Симеона, многоталентованог свеца, пуног жара љубави, самопожртвовања и служења није подобан узор модерном човеку, нарочито не једном властодршцу. Како да један Србин говори о другом, а да се не упоређује са истим? Али, ми се не упоређујемо са светима. Постоји један неописиви страх од поређења са светитељима. Стајати испред личности Симеона значи откривање наше личности. Заиста, на Божијој светлости у лику свеца ко може заклонити свој грех?! Светац је хришћански калуп који ће обликовати многе ако будемо усвојили личност и живот Симеона као путоказ за нашу личност и живот. Зато личност светог обавезује да бавећи се њиме почнемо да се бавимо собом.
   Значај Симеона јесте искуствено знање његовог животног избора – Христа. Знање овде не подразумева концептуалну анализу исцрпљену разумом, већ знање доживљено кроз осећајна, пипљива и остала невидиљива и видљива чула која у непосредном односу са другим добијају право знање о другом.
    Док имађаше привилегију да кроз свој иметак буде учен и стекне велика знања, овај богоугодни муж гледаше далеко изнад. Он је знао и да му се крај приближава, али пре свега је знао да све знање овога света не може осигурати његов живот, а сигурно не његово наслеђе. Због тога име Симеона неће постати мит, већ проживљено предање – монах који је спознао Живога Бога—истинско Предање.
   Избор Симеона није изветрели обичај средњовековног владара, већ слобода за истинско исцелење појединца па онда читаве заједнице. Последице тог избора су слатки плодови истинског знања. Симеонов сусрет са Богом је заиста срећа, највећа срећа јер упознаје живо Предање, Бога који му се открива. Кроз упознавање таквог Бога, човек као у великом огледалу сагледава своју ништавност, али и могућност узрастања и савршенства. У огледању Бога налазимо одговор избора на који је Симеон позван. Симеон зато не може остати једна тема академског скупа,  јер Бог у личности Симеона јесте доживљај на који су сви позвани. Избор за овакво предање јесте легат Божијег делегата Светога Симеона – својој деци и свом народу у свим временима.
   Токови светске историје ипак, одражавају једну другу слику избора. Слобода је и даље човеков највећи дар, а привилегија слободног избора често не повлачи одговорност за то што бирамо. Без обзира на различите смернице које српско друштво незаустављиво проповеда и без обзира на последице нашег избора, једно је увек сигурно – Божији избор је да буде увек са нама. Питање је да ли смо ми са Њим?

  др Ђорђе Петровић, Жички благовесник, јануар-март 2017.
   извор: eparhija-zicka.rs

АТОС

"Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење".

о. Александар Шмеман, Велики пост, Врњци-Требиње, 2007.

Свети Нектарије Егински, Поука о трезвеном начину поста

   „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим,  јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“.

   Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“.

Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169
Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста.

   извор: eparhija-zicka.rs

ПОЈЕДИНАЦ И ГРУПА

   У ранијим временима, док су још биле јаке традиционалне мреже, улога појединца који је размицао границе била је део посебне, драгоцене службе у оквиру, условно речено, "органске заједнице".
   Ентузијастички појединац који се упустио у ширење граница био је изложен притисцима и често страдао због кршења правила и игнорисања интуиције органске заједнице која се бранила од неконтролисаног угрожавања до тада постигнутог.
   У нашем времену, када се зацарио индивидуализам а границе органских заједница порушене, улога појединца се у многоме пронменила. Индивидуалистички поглед на свет који је свесно или несвесно прихватила већина људи на територијама под утицајем западне цивилизације много лакше допушта побуњеном или надахнутом, ентузијастички настројеном појединцу да шири границе допуштеног. За свакога постоји унапред одређено место које је, без обзира да ли се ради о светима или мрачнима, изоловано и осветљава се по потреби апстрактног система иза којег стоје интересна удружења.
   Због тога данас појединац много теже може да делује субверзивно, превратнички. За систем колико-толико могу бити опасне само заједнице, групе.
   Човек данашњице може да се одушевљава или згражава над неким појединцем, али не осећа да је са њим заиста повезан. Уколико је деловање појединца штетно лако се може изоловати, а уколико је деловање појединца на растурену заједницу такво да је против система, а за одбрану и ширење људскости и високих вредности, неупоредиво је лакше систему да га задржи у изолованости него да он заиста успе да делује на заједницу.
   Манифестације чак и најразумније критике у односу на постојеће системом отроване праксе, па чак и инспиративна решења која неко сведочи својим животом, скоро да не делују на растурену или угрожену заједницу заробљену у систему.
   Ако и поштујемо нечија постигнућа ми обичнпо полазимо од размишљања - да, он је сјајан, она је сјајана, то што ради или нуди је инспиративно и лепо, али ја заправо са њим/њом немам никакве чврсте везе. Он је такав, она је таква, добио је или добила посебан дар, сјајно, али шта ја могу с тим да радим? Можда ја имам неки други дар, можда и немам, али немам његове/њене дарове. И зато могу да их уважавам, хвалим, а али ништа ме не обавезује да се по њиховом позитивном понашам и делујем. Изгубили смо способност уклапања уз дарове других.
   Зато данас није субверзиван појединац него група. Појединац може да говори и ради шта хоће, уколико није део неке чвршће групе. То што ради може да буде и занимљиво (сензационално, скандалозно, сјајно) али никако не и обавезујуће ма колико сам ја сагласан са вредностима које предамном осветљава и сведочи аванградни појединац.
   И ово није лоша тема за размишљање пред Велики пост који је пар екселанс заједничка активност и модел потенцијално утицајног подвига. Правила се у некој мери подразумевају, свако треба да се бави и личним поидвигом, али тек као заједница добијамо могућност деловања на незадовољавајућу животну ситуацију у којој смо се затекли.
   Како је Христос једино ново под сунцем, и како је он једини лек и за ову темељно посрнулу цивилизацију, прилика да одговоримо мисији на коју нас је Христос преко апостола упутио је - да Њега својим деловањем и комуникацијом сведочимо групно а не да сведочење оставимо (само) даровитим појединцима.
   Понекад изгледа потпуно јасно да Црква Христова ако неће да се заглави у блату, у пасивном ишчекивању Његовог другог доласка, ако неће да поново упадне у дубоку сенку, ослаби и тавори - мора опет постати субверзивна група која ће вратити наду залуталом човечанству. Тело Христово у историји увек је било и мора да остане за свет страно тело, без обзира колико смо понекад склони да уздишемо за периодима кад је Црква била у некаквом складу са овосветским властима.
   Данас сигурно нису присутни услови да би чак и илузија склада са оболелим светом могла да функционише.
   А појединци нису довољени. Тамо где су два или три окупљена...
   Не заборавимо ово док тражимо пун смисао заједничке активности која је пред нама - Великог поста. Можемо га освестити не само као лично усавршавање, одрицање и појачану молитву, већ и као средство за јачање групе спремне да одлучније сведочи вредности које агресивни релативизам упорно покушава да изгура на депонију историје.
Важно је да се свако од нас избори за те вредности и сачува их, да их "пусти у погон", али не можемо то заиста да урадимо сем заједнички. Важно је да вредности и обрасце понашања интензивирамо међу нама, али важно је и да их сведочимо свету. Тако рећи покушајмо да видимо Велики пост као заиста заједничку активност, концентрацију и посебно старање за заједницу, а не само за лични духовни раст.
   Разбијени, раштркани, често сумњичави и огорчени, многи људи данас то очекују од нас. И они које знамо и криво нам је што нису са нама и они које не знамо. Међу њима има и појединаца са значајним квалитетима који би могли да нам помогну у даљој мисији - извршавању Христових заповести па и тамо где смо се ми уморили.

    ђакон Ненад Илић

Радује се, богоносни и свети родоначелниче наш!

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси.

   Преподобни Симеон Мироточиви (Стефан Немања) - Када је утврдио државу и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, Светом Георгију, Светом Теодору, Претечи и Светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.

Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио си к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост.

   извор: www.spc.rs

Александар Шмеман, Припрема за пост, 5. ОПРАШТАЊЕ, Сиропусна недеља

фото: Владан Матијевић

иди на везу:
http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2014/03/5.html

Chorovaya Akademia sings Bortnyansky

MB7classical

Верске недоумице: Периоди разрешења поста и Света тајна крштења

СВЕТА ЛОЗА

Зидине Немањине резиденције
фото: www.manastirstudenica.rs

Протојереј Андреј Ткачов: Данас је свако од нас неколико пута видио Христа и није Га препознао

   Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.

Свете Тихий

Праздничный хор Данилова ставропигиального мужского монастыря г.Москвы. Регент - Георгий Сафонов

Danilov Monastery Choir. Svete Tihiy , Peaceful light

О. Милош Весин: Хришћанство и психосоматика

                                                                                            извор: Spc Ljubljana

Свети Сава Српски: АРХИТЕКТУРА

   Сава је одређивао облик црквених грађевина које су подизане у његово време. Његова схватања су најпотпуније присутна у храму Христа Спаса у Жичи. Основа просторне структуре Жиче је Немањина Богородичина црква у Студеници. Под утицајем светогорске и престоничке архитектуре, Сава је преко Жиче у рашку архитектуру увео следеће новости које су за резултат имале развијенији просторни облик: на северном и јужном вестибилу у Жичи се затварају врата и они се целом ширином отварају према поткуполном простору. овим захватом предворја се претварају у певнице. Уз припрату храма су постављени параклиси у облику умањених, али потпуних култних грађевина. Новост у просторној шеми Жиче у односу на Студеницу је и спољна припрата са кулом звоником и катихуменом. Од Жиче, минуциозна обрада материјала и спољна архитектонска декорација губе на значају, а вредност добија унутрашњи простор.
   Архитектонски програм цркве Христа Спаса у мањој или већој мери поновљен је у архитектури Богородице Хвостанске, Придворици, храму Вазнесења Господњег у Милешеви и Светим апостолима у Пећи.

   Свети Сава Српски, Каталог изложбе, Историјски музеј Србије, Београд, 2016.

Свети Николај Жички, Песма Светом Сави

Песме изнад истока и запада, Светигора
ПЕСМА СВЕТОМ САВИ

музика и аранжман: Драго Сенић
Горан Марић -- глас
Драго Сенић -- глас и гитара


Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко је пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.

У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе као ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:

И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље -
То су твоје воде, све дубља од дубље.

Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К'о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.

Свети Сава крунише Стефана Првовенчаног, детаљ литографије Анастаса Јовановића, XIX век
фото: Краљево - нама добро a никоме зло. Kraljevo - nama dobro a nikome zlo

Преподобни Симеон Мироточиви, ктитор Манастира Студенице

У недељу, 13 (26 по новом календару) фебруара, братство Манастира Студенице обележиће Ктиторску Славу.
Бденије ће почети у 21 час у суботу, уочи празника. У недељу, са почетком у 9 часова ујутру,
Епископ жички Јустин служиће празничну Литургију.

Преподобни Симеон, ктитор манастира Студеница

   Као Игуман Манастира Студенице, Свети Сава (око 1207/8. године) описује како се његов отац монах Симеон упокојио у Хиландару неколико година раније. Сава пише да је Симеон у своме манастиру Хиландару проживео осам месеци те да се преставио „6708 године“ (тј. 1199.) „месеца фебруара 13. дан“. Тада је „овај блажени отац наш прешао у вечни покој“.

    Свети Сава, Житије Светога Симеона
 
  Преподобног Симеона Свети Сава је, према његовој заповести, положио у „нови гроб“ хиландарске Цркве. Почетком 1206/7. године, са групом монаха, Сава је пренео Симеонове мошти у Хвосно, одакле је заједно са браћом жупаном Стефаном, кнезом Вуканом и са
племством и свештенством кренуо за Студеницу. У Манастиру Студеници положили су Немањине свете мошти у гроб дана 9. фебруара, да би, после четири дана обележили Немањин помен дана 13. фебруара.
   О начину прослављања ктиторске Славе у Студеници говори Глава 35 Студеничког типика Светога Саве под називом: О томе како треба певати панихиде ктиторима.

   извор: www.manastirstudenica.rs

Игуман Дионисије са братијом дочекује мошти преподобног Симеона

Пророчанство Свете Анастасије (жене Стефана Немање)

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

На наслеђеним темељима градимо бољу будућност

   Како напредује четврта велика обнова храма Светог Вазнесења Господњег на лицу места данас се уверио и владика жички Јустин. Прва фаза требало би да буде завршена у мају и подразумева грубе радове, обијање унутрашњости и постављање нових електричних, звучних и против пожарних инсталација, поновно малтерисање и припрему за фрескописање.

   – Обнова храма је велики подухват и изискује не само доста средстава, већ љубави и хтења да бисмо очували оно што су нам завештали преци. Они су поставили високе стандарде које би требало да достигнемо, али и да растемо у мери висине раста Христова. Ништа није статично, ништа није стабилно. Ту смо да унапређујемо оно што смо наследили и да на тим темељима градимо бољу будућност – поручио је владика Јустин.
   За прву фазу радова средства су обезбедила Влада Србије, десет милиона динара, као и верници. Према речима Марка Мирковића, старешине храма Светог Вазнесења Господњег, помоћ за наставак обнове обећао је градоначелник Чачка Милун Тодоровић.
   Пре посете чачанској цркви, владика жички се састао са градоначелником, председником Градске скупштине Игором Трифуновићем и њиховим сарадницима. Црквени великодостојници и градско руководство потрдили су одличну међусобну сарадњу.
   – Уверио сам се да су градоначелник, председник Скупштине и њихови сарадници са истим жаром и љубављу приступили разрешавању житељских брига које су свуда присутне, нарочито у градовима – рекао је владика Јустин.
   – Ово је узвратна посета Његовог Преосвештенства. Руководство Чачка је пре два месеца боравило у Епархији жичкој. Наши односи су на завидном нивоу и желимо да их унапредимо. Уз благослов владике, свакодневно чемо радити у интересу цркве, нашег града, суграђана и региона – обећао је Милун Тодоровић.
   Владика је градском руководству поклонио грб Српске патријаршије и вино произведено у Жичкој епархији, а од домаћина је добио „Монографију Овчарско-кабларских манастира“.

   извор: caglas.rs

Псалам

Како су дивни станови твоји Господе
А овде чежња за рајем
И човек у оковима
Слутим није далеко плод
У башти посечених благослова
Семе несагориве купине
Тражи родитеља благог Јоакима
И дом у бићу Ане

Како су дивни конаци светитеља твојих
Гласова спасења по пустињама
Међу распуштеним душама
И зебем, а то је човечански,
Како ће проћи од Оца рођени
Онако леп и нерецив
Кроз пород зли и одметнуто јато

Како су предивни судови и милост твоја
Према човеку кога се опомињеш
И роса благодати после борбе
И лестве винуте висоти
И море раздељено и барка научена
И Син положен на жртву
И кључ који разбија врата пакла

Како су дивна дела руку помилованих
Напор да речју или сликом
Представе тајну завета
Који са човеком склопио си
И оног што биствује на престолу
У јаслама душе, у полумраку пећине
Која светли је двор Богочовека
Где се мудри краљеви и безазлени пастири
Сусрећу са анђелима у трепету
Песме спасења

Александар Марић

извор: aleksandarmaric.blogspot.rs

Сретение. Ныне отпущаеши...

извор: Валаамский монастырь

Манастир Сретење у Овчарско-кабларској клисури, ризница, предња корица Јеванђеља штампаног у Русији 1814. године (снимак Саше Савовића из 2011)

Месопусна недеља

У оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 19. фебруара, говорили су протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протојереј проф. др Љубивоје Стојановић и психолог Тамара Добрић

извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке

Данас славимо Св. Саву II Хиландарца

Рођен је као други или трећи син српског краља Стефана Првовенчаног, 1200. или 1201. године. На крштењу је добио име Предислав.

Стефан Првовенчани је осим њега имао још три сина, српске краљеве Радослава, Владислава и Уроша I. Радослав је био најстарији, а Урош I најмлађи од браће. Предислав је био други или трећи по старини, према житију Стефана Првовенчаног од патријарха Пајсија био је други док по некима је трећи.

Врло рано се замонашио и живео у Хиландару. Добио је име по свом стрицу, Светом Сави. Путовао је и у Свету земљу. По повратку из Јерусалима је путовао кроз покрајину Шам у Сирији одакле је донео садницу дуда и засадио је у порти манастира Пећке патријаршије. Овај дуд постоји и дан данас.

Пре избора за Архиепископа 1263. је био хумски епископ. У његово време седиште ове епархије пренето је са Стона код Дубровника у манастир светих апостола Петра и Павла на Лиму, данашње Бијело Поље. Био је познат као гонитељ јеретика и заслужан за јачање православља.

Његов лик сачуван је на фрескама у Сопоћанима, Пећи, Дечанима и Градцу.

Умро је 8. фебруара 1271. године. Његове мошти налазе се у храму Светих Апостола у Пећи.

Тропар (глас 4):

Уздизање вере и образ кротости, и као дрво усред Раја светим делима твојим свет си просветио, због тога ка часним моштима твојим са љубављу прилазимо, целивамо их и верно ти појемо: Буди у помоћи онима који у песмама величају свету и светлу успомену твоју, милостиви светитељу, оче Саво, и молимо те да се молиш Христу Богу да спасе душе наше.

извор: svetogorac.blogspot.rs

Савин дуд у Патријаршији

Псалам 122

Обрадовах се кад ми рекоше: Хајдемо у дом Господњи!
Ево, стоје ноге наше на вратима твојим, Јерусалиме!
Јерусалим је изидан, као град сливен у једну зграду.
Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње.
Онде стоје престоли судски, престоли дома Давидовог.
Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који Тебе љубе!
Нека буде мир око зидова твојих, и честитост у дворима твојим!
Ради браће своје, и пријатеља својих говорим: Мир ти!
Ради дома Господа Бога нашег желим ти добро.

извор: Prijatelj Bozji

У ЧЕМУ СЕ САСТОЈИ ДУХОВНА КОРИСТ ОД ЧИТАЊА ПСАЛТИРА?

Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве.

   Свештеник Дмитриј Шишкин:

   Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе

   – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом.

   Свештеник Павле Коњков:

   Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година

   – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира.
 
   Протојереј Олег Стењајев:

   – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəхилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд.
   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота.
   Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима.
 
   Свештеник Валериј Духанин:

   Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве

   –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир.

   Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе

    Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне.
   Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу.
   Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу
   Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца.
   Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднст је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије.

   Припремио искушеник Никита Попов
   Са руског Ива Бендеља
   извор: www.pravoslavie.ru
   20.2.2017.

Валаамский монастырь

Вселенская мясопустная суббота. Стихиры на "Господи, воззвах...", глас 8

Вселенская мясопустная суббота. "Кая житейская сладость..."

извор: Валаамский монастырь

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља месопусна, 19.2.2017.

Манастир Вазнесење

Задушнице у Храму Светог Саве у Краљеву

   Дана 17. фебруара 2017. године, на Задушнице, када се Света Црква моли за браћу и сестре наше који се у Господу упокојише, у Храму Светог Саве у Краљеву литургијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин. По заамвоној молитви, Епископ је заједно са свештенослужитељима и верним народом Божијим служио парастос.

   јереј Александар Р. Јевтић

   „Смрт као таква, природна смрт, није починак, зато што у шеолу нема починка. Христос је ушао у смрт и претворио је у „починак његов“, у нову и свету суботу. „ми који поверовасмо“, вели апостол Павле, „улазимо у починак“ (Јевр 4,3). Стога натпис Requiet in pacem  на хришћанским гробовима има значење „Почива у Христу“, јер, да цитирамо још једном апостола Павла, „он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала“ (Еф 2,14). И, коначно, тај починак је живот, зато што је Христос жив и зато што су они који почивају у њему живи, за сада надом на васкрсење и живот вечни “.

Александар Шмеман, Литургија смрти и савремена култура, стр. 72.

    извор: eparhija-zicka.rs

Псалам 120

Псалам 120.

Песма степеница. (МТ: Псалам 121)

 ПОДИГОХ очи моје на планине,

одакле ће доћи помоћ моја.

1. Помоћ је моја од Господа,

Створитеља неба и земље.

2. Не дај нози твојој да се спотиче,

нити ће задремати чувар твој.

3. Гле, неће задремати, нити ће заспати

чувар Израиљев.

4. Господ ће те сачувати,

Господ је покров твој на десној руци твојој.

5. Дању те сунце неће опећи,

нити месец ноћу.

6. Господ ће те сачувати од сваког зла,

сачуваће душу твоју Господ.

7. Господ ће сачувати улазак твој, и излазак твој,

од сада и до века.

ПСАЛТИР са девет библијских песама, Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, Братство Св. Симеона Мироточивог, 2000.

Хор Богословије Светог Саве, Београд

Псалам 120, глас 1

о. Александар Шмеман, Припрема за Пост 4. СТРАШНИ СУД, Месопусна недеља

преузми везу:
Месопусна недеља

Старац Јефрем Филотејски – Апостол Америке

   Изузетан текст се нашао на страницама мисионарског блога. Текст о савременом Апостолу Америке – простом и смиреном монаху, Старцу Јефрему Аризонском. Текст је јако вредан јер говори управо о ономе што је сила Цркве, сила Христових мисионара, а што се данас заборавља. Велика и безброј пута доказана истина да се само уз помоћ Христа може јавити Христос свету, да је подвижништво једина мисионарска школа у Православљу поново је нашла потврду у овом истинском Апостолу. Данас чак и неки од православних мисле да су монаси само за манастир, да они не могу да имају учешће у јављању Благе вести. Свештеномученик Данил Сисојев је говорио да су управо монаси најбољи мисионари, јер су себе потпуно посветили Богу. Сви знамо да је главно оружје монаха молитва. А ево шта је Христов војник, о.Данил говорио о вези мисије и молитве: „мисионарство се увек врши силом Духа Светога, Кога је обећао Бог Отац. Зато је почетак мисионарења – молитва, средина – молитва и крај мисионарења – молитва. Без молитве ништа неће успети“. Верујемо да је и тајна и величина апостолске личности Старца Јефрема управо у – молитви.

ХРИШЋАНСКИ ТРАГ: Никола Стојановић

ХРАМ И КЊИГА

   Циклус „Моћ књиге“. Чланак осми

   Игоова прогноза

   У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену. Све идеје су захтевале градилиште, камен, длето, велики волумен. А после проналаска штампарске машине књига је истакла своја права на ширење истине и све је престигла. Књига је јефтинија и лакша од громада као што су древни храмови. Она се шири по свету као паперје на ветру. Неухватљива је као сунчев зрак. Можеш је ставити у џеп и носити куд год ти падне на памет. Док храм захтева огромне трошкове приликом изградње, а затим и приликом експлоатације.
   У храму као ансамбл, као група, као породица живи све оно што ће се касније распршити у појединачне облике уметности. Ево га како стоји насред града као великан. Крштење и венчање, појање и проповед, икона, витраж и скулптура – све живи у њему као што бобица, печурка и дивља животиња живе у шуми. Органски. Природно. Касније ће се икона претворити у слику и захтеваће засебне сале и изложбе. За њом ће каменим скоковима похитати скулптура. Музика ће запевати одвојено од Литургије, говорништво ће се с катедре преселити у парламент и на партијске трибине. И заборавиће на храм. Стидљиво ће заборавити оно чему су вековима дуговали свој интензиван живот. Своја нова обитавалишта такође ће назвати „храмовима“. „Храм уметности“, „позоришни храм“, „храм знања“… А овом одласку испод купола Дома молитве, по Игоовом мишљењу, темељ је ударило штампање књига.

Епископ жички г. Јустин у посети код градоначелника Краљева

   Градоначелник града Краљева др Предраг Терзић примио је у свом кабинету Његово Преосвештенство Епископа жичког господина Јустина са сарадницима. Епископ Јустин је том приликом изјавио:
   „Радујем се што смо у попразништву великог црквеног и државног празника Сретења уприличили моју узвратну посету градоначелнику града Краљева, који је као новоизабрани дошао у седиште Епархије жичке да прими молитве и благослов Цркве Божије. Данас смо се сусрели и говорили о задацима и програмима који нас очекују у будућем периоду. Оно што је пред нама сада, као пред Црквом и државом, јесте прослава осам векова самосталности Српске Цркве. Наши преци поставили су нам висок стандард, што се тиче културе, духовности, па и историјског значаја нас на овим просторима. Говорили смо о томе да тај велики празник дочекамо онако како и приличи, јер је то једном у сто година понуђено нашој генерацији и ми смо сада актери који учествујемо у том великом догађају. Тај догађај биће значајан и за Цркву нашу, за нашу државу, а највише за наш народ који ће себе подсетити на оно ко смо, коме народу припадамо. Подсетићемо се наших славних предака, Светога Саве, Симеона Мироточивог, Светог Симона монаха. Пошто су Епархија жичка и град Краљево средиште тих догађања, ми смо почаствовани, ми смо радосни, али знамо да је та радост скопчана и са нашим великим трудом и ангажовањем. У циљу тога, Храм Светога Саве у Краљеву почео је припрему за осликавање, јер и то ће бити оно што ћемо принети великом јубилеју, осликани и потпуно изграђени Храм Светога Саве. То ће бити радост, то ће бити похвала, то ће бити оно чиме ће се наше генерације поносити.
   Захваљујем градоначелнику који је имао разумевања да у свему томе учествује и ми ћемо од данас до тога јубилеја бити стално у контакту, било непосредно, било преко својих сарадника. Надам се да ће Господ Бог милошћу својом дати снаге да заиста ово што је пред нама урадимо, на славу Божију и на радост свих наших грађана добре воље“.
   Данашња узвратна посета Владике, Градској кући у Краљеву, протекла је у међусобном разумевању и разговору о оним питањима која су од значаја и за Цркву и за град Краљево. Владика вам је већ рекао о чему смо разговарали и објаснио да ће град Краљево бити средиште не само Српске Цркве поводом осамсто година од њене аутокефалности, већ те године и средиште свег православног света и свих православних цркава. Ми ћемо се као град потрудити да помогнемо одржавање таквог јубилеја и да покажемо да смо, као и град и као епископија, спремни и способни да обележимо тако значајан догађај. Разговарали смо и о текућим питањима, о таквим стварима које се дешавају свакодневно и настојаћемо да у доброј вери сарађујемо на отклањању свих могућих проблема који настају. Надам се да ће сарадња између града Краљева и Епископије жичке бити и даље добра, као и да ће се наставити добра сарадња између Владике и мене као градоначелника града Краљева“, рекао је градоначелник града Краљева.

   извор: eparhija-zicka.rs

Верске недоумице: Задушнице, Зашто је потребан и ко може бити Кум на крштењу

Епископ Јован (Пурић), Култура у светлости иконе Светога Саве

   У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увео у Царство Небеско.

Царице моя Преблагая

извор: Манастир Вазнесење

Манастир Драча(Епархија шумадијска)

Манастир Враћевшница(Епархија жичка)

Свети Симеон Богопримац, 16.2.2017.

Манастир Драча

Уређивање архиве Епархије жичке

  На подручју које обухвата Епархија жичка одиграли су се многи важни догађаји, који су оставили неизбрисив траг у завичајној и националној историји. Највећи сведок те богате историје ових крајева јесте управо веома богата архива Епархије жичке која је настала трудом и радом црквених јединица на подручју под њеном јурисдикцијом, а која је одавно потребовала заслужену пажњу.

   Потенцијал и количина архивских података је импозантна, а старост ове архиве превазилази и најстарију грађу музеја и архива на широком подручју. Како би ова архивска документа била доступна за употребу и како би се што више олакшало њихово коришћење, било је неопходно пажљиво сређивање. У том циљу ангажовани су дипломирани историчар Коста Дончић и мастер историчар Александар Пауновић, који напорно раде како би архива Епархије жичке била уређена онако како и доликује чуварима историје.
   Овај, веома значајан подухват отпочео је 6. маја 2016. године и подразумева три фазе, од којих су две приведене крају, док су радови на трећој још увек у току. Прва етапа се односила на чишћење и конзервацију грађе, након чега се, у другој фази, приступило периодизацији архивске грађе, када је пронађен и најстарији докумен који потиче из 1837. године. Трећа  и финална фаза обухвата поделу архивске грађе на фондове, што ће за последицу имати лакше проналажење и употребу података. Претпоставља се да ће целокупни радови бити завршени у току 2017. године када ће Епархија жичка моћи да се поноси непроцењивом и најстаријом архивом у окружењу.

   Из канцеларије ЕУО Епархије жичке
   извор: eparhija-zicka.rs

ХОЗЕВИТСКИ МАНАСТИР, Румунија

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Сретење Господње, 15.2.2017.

О ЗБОРНИКУ БЕСЕДЕ НА РАДИЈУ СЛОБОДА ПРОТОПРЕЗВИТЕРА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

   Децембра месеца претходне 2016. године издавачка кућа „Каленић“ Шумадијске епархије објавила је први од пет планираних томова зборника Беседе на Радију Слобода протопрезвитера Александра Шмемана.
   Реч је о преводу са руског језика, на ком је зборник доживео два издања – двотомно са два аудио-диска (2009) и једнотомно (2013). Оба издања као издавач потписује Православни хуманистички универзитет светог Тихона (Москва).

   Беседе су настале током тридесет година – од 1953. до 1983. године. Ако узмемо у обзир годину рођења и упокојења овог великог мислиоца православног хришћанства (1921–1983), једноставна рачуница ће нам открити да пред собом имамо „златни пресек“ његове богословске мисли Тридесетдвогодишњи отац Александар, имајући иза себе седам година свештеничке службе и осам година наставничког рада (најпре на Институту светог Сергија у Паризу, затим на Академији светог Владимира у Њујорку) добија позив из њујоршке редакције Радија Слобода (Радио Либертy, огранка Радија Слободна Европа за Источни блок) да једном недељно, и то недељом, у склопу радијског програма на руском језику, држи кратке беседе (10–15 минута) о Богу, Христу, Цркви, вери, хришћанству и хришћанској култури. Кратки (АМ) радио-таласи далеког домета били су у то време један од малобројних начина да се кроз Гвоздену завесу комунизма, његове „званичне антирелигијске пропаганде“ (израз који отац Александар често понавља у својим беседама) и безочних лажи о хришћанству које је совјетска власт ширила, пробије понеки трачак Истине. Тај трачак ће бити глас оца Александра, све до његовог упокојења.
   „Беседе без одјека“ – овако би могао гласити поднаслов зборника. Скоро свих тридесет година беседе су одашиљане „у непознато“: никаквих повратних информација није било нити је могло бити. Тек почетком осамдесетих, када је духовно бесплодна идеологија почела да показује озбиљније трагове урушавања, а челична завеса почела да рђа, до оца Александра су
стигли први гласови одушевљења и топле захвалности из Совјетског савеза.
   Овај „златни пресек“, како већ рекосмо, богословске, културолошке и – шире – хуманистичке мисли једног од најважнијих православних богослова недавне прошлости, није поређан хронолошки. Већина беседа је пронађена на тракама, понешто је сачувано у куцаном или писаном облику. Велики број беседа чини тематске низове од по неколико до неколико
десетина беседа, али доста тога није датирано. Зато се руска редакција која је приредила овај зборник одлучила да беседе групише тематски. Зборник је подељен на десет тематских целина:
„Вера и неверје“, „Човек“, „Основе хришћанства“, „Искуство вере“, „Тајна над тајнама“, „Велики пост“, „Празници“, „Хришћанство и свет“, „О хришћанској култури“, „Прогоњени али не и остављени“. По природи ствари, зборник није потпун. У Годишњаку Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ за 2012. годину, на пример, објављен је део накнадно пронађене серије беседа под називом „Основе руске културе“, и то од треће до дванаесте беседе. Затим су крајем 2016. године пронађене скоро све преостале беседе из ове серије
(друга и од тринаесте до тридесет прве), на руском засад необјављене, но љубазношћу руских пријатеља већ уступљене нашој издавачкој кући. Ове беседе, као и све остале које до завршетка подухвата издавања зборника на српском језику евентуално буду пронађене, биће увршћене у зборник.
   О речи и мисли оца Александра незахвално је говорити. Било какав покушај приказа читавог једног света његових беседа, нарочито у кратком осврту попут овог, био би – да се послужимо још једном метафором самог оца Александра – попут безначајног и случајног мехурића пене на површини непрегледног океана. Стога позивамо читаоце да нам се придруже у пловидби тим океаном – океаном мисли и речи интелектуалне и духовне громаде какав је био отац Александар Шмеман.

   Иван С. Недић, Јелена Недић
   Каленић, бр.1, 2017.
   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs