Петер Гемајнхарт: „Антоније. Први монах. Живот, учење, легенда“
Свети Антоније Велики је кључна личност раног хришћанства, названа „звездом пустиње“. Ава Антоније је духовни горостас, аскет, отшелник, проповедник, исцелитељ и чудотворац, пустињски монах, идол киновијског монаштва, узор у аскези и надасве доминантна фигура раног периода еремитског, отшелничког монаштва. Готово ниједан други хришћанин није у тој мери надахњивао и фасцинирао као што је то случај са Авом Антонијем (око 250 – 356.г.). Живот овог египатског пустињака пружа грандиозни увид у непознати и далеки свет у коме је хришћанство само једна међу многим религијама.
Гетингеншки професор црквене историје Петер Гемајнхарт прихватио се писања биографије у чијој су сржи живот и учење светог монаха, као и приповедањае која су се испрела око његовог подвижничког житија - Gemeinhardt, Peter: Antonius. Der erste Mönch. Leben, Lehre, Legende, C.H.BeckГ, 2013. Он реконструише живот овог светитеља од детињства у средњем Египту, преко његовог подвижничког живота у пустињи, до смрти у 105. години живота. Гемајнхарт описује његово учење саображено ритму његове душе, у широком дијапазону многих приповедања која су се испрела око његове личности, још од средњег века у коме је прослављан као „отац монаха“, па све до надреалистичких визија његових искушења у 20. веку. Са тиме су у споју и настанак и предање патристичких сентенци насловљених „Apophthegmata Patrum“, познатих још под именом „Изреке пустињских отаца“. Описом његове биографије из пера епископа Атанасија из Александрије, непосредно после Антонијеве смрти, отпочиње хришћанска агиографија. Преводом Вита Антонии на латински, као и на идиоме хришћанског Оријента, развио се утицај Антонија и изван граница језика и културе, а Антоније постао права „икуменска“ личност, како унутар православног, тако и унутар римокатоличанског и евангелистичког хришћанства. Пустиња је „место слободе“ и „место тишине“, а „imitatio Christi“ је зацело „imitatio sanctorum“.
Гемајнхард настоји да сходно методологији модерног биографизма испита „хагиографску плаузибилност“ живота Аве Антонија. Појам плаузибилности ваља разумети као покушај преиспитивања фактичности у светлости историјских чињеница, те бисмо овај термин, односно ауторов поступак могли и ”хагиографском уверљивошћу” назвати, односно хармонично слагање агиографских описа и историјских чињеница.
Гемајнхарт види четири потврђена аспекта Антонијеве „агиографске уверљивости“. Први се састоји у чињеници да је Антоније први еремит и први монах; други се састоји у његовој способности да оснива собрања и заједнице или оно што бисмо ми данас назвали тимом; трећи се састоји у оснивању простора за друге или оно што бисмо ми данас назвали „интерактивношћу“. Он је био у контакту са многим другим пустиножитељима. Четврта „агиографска уверљивост“ лежи у тајни фасцинације коју је он у пустињи открио – фасцинација откривења себе самог. У писмима се он показује као монах који у човеку види икону Божју (imago Dei), а у аскези и прочишћењу пут ка васпостављању јединства са Богом. Он војује са демонима и са самим собом. Вита нам открива мученика, учитеља, исцелитеља и визионара.У сликарству је он постојана инспирација од апокалиптичких визија Јеронима Боша до надреалистичких варијација Салвадора Далија. У овом контесту ваља подсетити на роман Густава Флобера – „Искушење Светог Антонија“ (1874).
Можда Гемајнхард пренаглашава Антонијеву улогу у киновијском монаштву. Ми држимо да је у томе значајнија улога његовог египатског савременика Пахомија Великог (292/298 -346), који је себе сматрао настављачем линије пророка Илије, односно Св. Јована Крститеља. Једном речју, Гемајнхартова концизна биографија је занимљив покушај преиспитивања „агиографске уверљивости“ у светлу модерног биографизма и уједно драгоцени импулс за накнадно изучавање дела и подвига овог светитеља.
Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
извор: www.spc.rs
Свети Антоније Велики је кључна личност раног хришћанства, названа „звездом пустиње“. Ава Антоније је духовни горостас, аскет, отшелник, проповедник, исцелитељ и чудотворац, пустињски монах, идол киновијског монаштва, узор у аскези и надасве доминантна фигура раног периода еремитског, отшелничког монаштва. Готово ниједан други хришћанин није у тој мери надахњивао и фасцинирао као што је то случај са Авом Антонијем (око 250 – 356.г.). Живот овог египатског пустињака пружа грандиозни увид у непознати и далеки свет у коме је хришћанство само једна међу многим религијама.
Гетингеншки професор црквене историје Петер Гемајнхарт прихватио се писања биографије у чијој су сржи живот и учење светог монаха, као и приповедањае која су се испрела око његовог подвижничког житија - Gemeinhardt, Peter: Antonius. Der erste Mönch. Leben, Lehre, Legende, C.H.BeckГ, 2013. Он реконструише живот овог светитеља од детињства у средњем Египту, преко његовог подвижничког живота у пустињи, до смрти у 105. години живота. Гемајнхарт описује његово учење саображено ритму његове душе, у широком дијапазону многих приповедања која су се испрела око његове личности, још од средњег века у коме је прослављан као „отац монаха“, па све до надреалистичких визија његових искушења у 20. веку. Са тиме су у споју и настанак и предање патристичких сентенци насловљених „Apophthegmata Patrum“, познатих још под именом „Изреке пустињских отаца“. Описом његове биографије из пера епископа Атанасија из Александрије, непосредно после Антонијеве смрти, отпочиње хришћанска агиографија. Преводом Вита Антонии на латински, као и на идиоме хришћанског Оријента, развио се утицај Антонија и изван граница језика и културе, а Антоније постао права „икуменска“ личност, како унутар православног, тако и унутар римокатоличанског и евангелистичког хришћанства. Пустиња је „место слободе“ и „место тишине“, а „imitatio Christi“ је зацело „imitatio sanctorum“.
Гемајнхард настоји да сходно методологији модерног биографизма испита „хагиографску плаузибилност“ живота Аве Антонија. Појам плаузибилности ваља разумети као покушај преиспитивања фактичности у светлости историјских чињеница, те бисмо овај термин, односно ауторов поступак могли и ”хагиографском уверљивошћу” назвати, односно хармонично слагање агиографских описа и историјских чињеница.
Гемајнхарт види четири потврђена аспекта Антонијеве „агиографске уверљивости“. Први се састоји у чињеници да је Антоније први еремит и први монах; други се састоји у његовој способности да оснива собрања и заједнице или оно што бисмо ми данас назвали тимом; трећи се састоји у оснивању простора за друге или оно што бисмо ми данас назвали „интерактивношћу“. Он је био у контакту са многим другим пустиножитељима. Четврта „агиографска уверљивост“ лежи у тајни фасцинације коју је он у пустињи открио – фасцинација откривења себе самог. У писмима се он показује као монах који у човеку види икону Божју (imago Dei), а у аскези и прочишћењу пут ка васпостављању јединства са Богом. Он војује са демонима и са самим собом. Вита нам открива мученика, учитеља, исцелитеља и визионара.У сликарству је он постојана инспирација од апокалиптичких визија Јеронима Боша до надреалистичких варијација Салвадора Далија. У овом контесту ваља подсетити на роман Густава Флобера – „Искушење Светог Антонија“ (1874).
Можда Гемајнхард пренаглашава Антонијеву улогу у киновијском монаштву. Ми држимо да је у томе значајнија улога његовог египатског савременика Пахомија Великог (292/298 -346), који је себе сматрао настављачем линије пророка Илије, односно Св. Јована Крститеља. Једном речју, Гемајнхартова концизна биографија је занимљив покушај преиспитивања „агиографске уверљивости“ у светлу модерног биографизма и уједно драгоцени импулс за накнадно изучавање дела и подвига овог светитеља.
Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар