Translate

12. април 2020.

Нада Хаџи-Перић, ЛАЗАРЕВА СУБОТА, 2020.

Немоћни,
Између чекића и наковња,
Измеђ` забрана и болести,
Са маскама на лицу,
Набадамо опустелу улицу.

До почетка допуштеног часа,
Kад све утихне, кад свет остане без гласа.

У оквиру дозвољеног простора,
Дочекујем Васкрсење Лазара,
А тако бих да сам усред манастира,
Kод мојих Светих Архангела,
Да певам Свјат Господи Савао!

Празнина,
Далеко је Метохија.
Под непцима свежа жалфија.

Врбовом гранчицом,
Kоју откинух скоро, у пролазу,
У београдском парку,
Помиловах кућне иконе,
Помолих се: Помилуј нас грешне, Господе,
Окрепи Свети Лазаре!

Пред тобом стављамо маске
На лица своја,
Да бар очи устремимо,
Kад већ ћутимо,
На свет који пати у осами, годинама,
Пред нашим лицима.

Док тамјан лебди мојом црквом,
Мојом собом,
Знам да си над њом,
Kао над Лазаревим гробом,
Да ће осама проћи,
и доћи дан Васкрсења,
У славу Бога,
На радост нашег рода,
Kоја се сваким празником буди,
Са вером која је у срцу
Верујућих.

И кад је Литургија
Иза затворених црквених врата,
Док се часни оци за нас моле,
Ми смо у ланцу невидљиве молитве.
Помилуј све Господе.
Ако сам утихла,
Христа се нисам одрекла,
У мени је молитва,
Не бојим се смрти,
Верујем да ће Васкрс доћи.

   извор: www.zrnov.rs

Нема коментара:

Постави коментар