Касијанина стихира, поју ватопедски монаси

Најпознатије дело константинопољске химнографкиње Преподобне Kасијане је свакако стихира-славник (пева се на Слава) стиховњих стихира јутрења Велике среде. 

Текст стихире:

Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова Твојих, ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост.

*

Господи, јаже во многїя грѣхи впадшая жена, 

Твое ощутившая Божество, мѵроносицы вземши чинъ,

рыдающи мѵро Тебѣ прежде погребенїя приноситъ: 

увы мнѣ глаголющи! јакѡ нощь мнѣ єсть разжженїе блуда невоздержанна, 

мрачное же и безлунное рачение грѣха. 

Прїими моя источники слезъ, 

иже ѡблаками производяй моря воду. 

Приклонися къ моимъ воздыханїемъ сердечнымъ, 

приклонивый небеса неизреченнымъ Твоимъ истощанїемъ: 

да ѡблобыжу пречистеи Твои нозѣ, 

и ѿру сїя паки главы моея власы, 

ихже въ раи Ева, по полудни, шумомъ уши огласивши, страхомъ скрыся. 

Грѣхѡвъ моихъ множества, 

и судебъ Твоихъ бездны кто изслѣдитъ? 

Душеспасче Спасе мой, 

да мя Твою рабу не презриши, 

иже безмѣрную имѣяй милость.

*

Κύριε, η εν πολλαίς αμαρτίαις περιπεσούσα γυνή,

την σήν αισθομένη Θεότητα μυροφόρου αναλαβούσα τάξιν,

οδυρομένη μύρα σοι προ του ενταφιασμού κομίζει.

Οίμοι! λέγουσα, οτι νύξ μοι υπάρχει, οίστρος ακολασίας,

ζοφώδης τε και ασέληνος ερως της αμαρτίας.

Δέξαι μου τας πηγάς των δακρύων,

ο νεφέλαις διεξάγων της θαλάσσης το ύδωρ,

κάμφθητί μοι προς τους στεναγμούς της καρδίας,

ο κλίνας τους ουρανούς τη αφάτω σου κενώσει.

Καταφιλήσω τους αχράντους σου πόδας,

αποσμήξω τούτους δε πάλιν τοις της κεφαλής μου βοστρύχοις,

ων εν τω Παραδείσω Εύα το δειλινόν κρότον τοις ώσιν ηχηθείσα,

τω φόβω εκρύβη.

Αμαρτιών μου τα πλήθη

και κριμάτων σου αβύσσους τις εξιχνιάσει,

ψυχοσώστα Σωτήρ μου;

Μη με την σήν δούλην παρίδης,

Ο αμέτρητον έχων το έλεος.

*

O Lord, the woman who had fallen into many sins, 

sensing Your Divinity, takes upon herself the duty of a myrrh-bearer. 

With lamentations she brings you myrrh in anticipation of your entombment. 

"Woe to me!" she cries, "for me night has become a frenzy of licentiousness, 

a dark and moonless love of sin. 

Receive the fountain of my tears, 

O You who gather into clouds the waters of the sea. 

Incline unto me, unto the sighings of my heart, 

O You who bowed the heavens by your ineffable condescension. 

I will wash your immaculate feet with kisses 

and dry them again with the tresses of my hair; 

those very feet at whose sound Eve hid herself in fear when she heard You walking in Paradise in the twilight of the day. 

As for the multitude of my sins 

and the depths of Your judgments, who can search them out, 

O Savior of souls, my Savior? 

Do not disdain me Your handmaiden, 

O You who are boundless in mercy.

извор: svetogorskestaze.blogspot.com