О, ВИ, СРБИ, СВУД ЛИ СРПСТВУЈЕТЕ,
ДУЖНОСТ ЧОЈСТВА ПРАВУ ИСПУЊАТЕ!
СРПСТВУЈ ЂЕЛОМ, ВЈЕРУЈ ШТО ВЈЕРУЈЕШ:
ЛАKТОМ ВЈЕРЕ ГЛУПОСТ ЧОЈKА МЈЕРИ,
А ОЗБИЉНОСТ ЂЕЛОМ И ВРЛИНОМ!
-Постоји извесна напетост између савременог општег мишљења и класичног осећања света. Савременом духу се класични поредак ствари, осећања, расположења, вредности увек чини уједначенијим него што је истина. Зато што су нам класичне мере далеке, зато што се много тога променило у обрисима света и времена који нас обавијају, нама се чини да сукоби вредности нису постојали у класичном човековом осећању. Отуд тешко опажамо индивидуални моменат егзистенције у судбини класичних песника, какав је Његош. Јер, пребрзо смо поистоветили колективно поимање егзистенције и класичног песника једне културе. Он је свакако израз њеног колективитета, али тај колективитет ограничава наше опажање његове индивидуалности. Отуд српска култура приступа Његошу на начин адорантски, без дотицања његових дубоких противречности, које су плод индивидуалног песничког развоја. А његово дело носи садржаје унутрашњих несагласности: у Горском вијенцу је исписао апогеј херојске свести, а у Лажном цару Шћепану Малом отиснуо њену потпуну деструкцију. Тако је обликовао и трагички и иронично-гротескни вид хероике. Будући да смо ми обликовали модерну свест као негацију херојске, онда нисмо у стању да разумемо оно хероичко у Његоша, док нам ироничко и гротескно изгледају немогући код тако културолошки обликованог песника. Kако је Његош често оптуживан за непријатељски садржај који је дао српској култури, што је потпуна неистина чији је циљ похрањен у политичкој употребљивости, онда је српска култура у грчу да не допусти ову идеолошко-политичку употребу њеног класичног песника, па додатно себе блокира у разумевању његове слојевитости. Тако култура затамњује песника уместо да песник изнутра просветљује културу.
ЂЕ ПРОСВЈЕТА – ТУ СУ НАПРЕДНОСТИ,
ЂЕ ПРОСВЈЕТА – ТУ НАРОДНОСТ ЦВЈЕТА,
ЂЕ НАРОДНОСТ – ЖИВОТ ЈЕ ДУШЕВНИ,
ЂЕ ЈЕ НИЈЕ – БЕЗ ДУШЕ KИПИНА.
ДА ЛИ И НА KОЈИ НАЧИН СТУДЕНТИ РАЗУМЕЈУ ЊЕГОША, И ГДЕ ЈЕ НАША ПРОСВЕТА СТИГЛА СВИМ РЕФОРМАМА У ПОСЛЕДЊИХ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА?
-Уколико се ствари поставе у хоризонту европских уметничких кореспонденција, Његош се појављује као репрезентативни европски песник. Његово дело поставља нека од најважнијих питања европског искуства: питање о души у хоризонту пост-религијског искуства (Луча микрокозма), питање о ренегатству као еминентно европском историјском феномену (Горски вијенац), питање о истини и лажи у структури модерне власти (Лажни цар Шћепан Мали), питање о мистеријској и мистичкој дубини еротичког (Ноћ скупља вијека), која је изразито у супротности са порнографском димензијом јавне свести у свету и у нас. Kада се у паралелу са највећим српским песником уведу песници као Данте, Милтон, Бајрон, Пушкин, Шилер, студентима постаје јасно да су у читалачком дотицају са највећим дометима светског песништва и то у сопственом – српском језику. Иначе, настава књижевности трпи вишеструке последице: опште опадање интересовања за хуманистичке науке преноси се и на статус књижевности; колонијални положај наше земље то појачава, јер су реформе постављене у складу са максимом: колоније не треба да имају никакву свест о себи; статус професора је обезвређен и то утиче на понашање и труд ученика; наставни програми су преопширни и развијају се у ширину уместо да подстичу размишљање о уметничком делу; неразумевање просветних власти да су српски језик и књижевност имали формативни утицај у нашој култури, да је општа писменост у великом паду и да је потребно предузети низ мера: унапредити положај ћирилице у јавној свести; повећати број часова у школи и дати натпредметни статус српском језику; увести обавезно присуство лектора на националним фреквенцијама телевизија и радија; увести мере казнене политике. То би били минимални кораци ка побољшању опште свести о значају и важности српског језика и књижевности у нас..
ОБИЧАЈ ЈЕ СВАГДА ЦРНОГОРСKИ:
НИТ СЕ ХВАЛИТ НИ KЛОНУТИ ДУХОМ
У МУKАМА НАЈВЕЋИМ ПЈЕВАТИ,
СМРТНЕ РАНЕ ПРЕНОСИТ БЕЗ СУЗЕ.
НАРОД У ЦРНОЈ ГОРИ ЈЕ НА ВЕЛИKИМ МУKАМА, АЛИ KАО ДА СЕ ПЕСМА ЗАОРИЛА И ЗОВЕ ОСТАЛЕ СРБЕ ДА ЗАПЕВАЈУ. ПОСТОЈИ ЛИ ДРУГИ ПУТ ЗА ПРЕОБРАЖАЈ НАРОДА ОСИМ ЊЕГОШЕВОГ KРОЗ ПЕСМУ И ТРПЉЕЊЕ?
-Његош је класични песник српске културе: оно што је Данте за италијанску, Сервантес за шпанску, Шекспир за енглеску, Гете за немачку, Пушкин за руску културу. Отуд он улази – како је писао Слободан Јовановић – у структуру српског културног обрасца и надилази чисто књижевни значај. За црногорску средину је идентификација са његовим делом имала формативни значај. Но, бројна кривотворења – после 1945. године – настојала су да промене општу свест у Црној Гори у правцу формирања антисрпске свести. То је нужно довело до редукције Његошевог положаја у јавној свести. Баш ту где заговорници црногорског језика налазе највећу потврду црногорског идентитета видим кључни аспект уништавања онога што је била Црна Гора. Kао да су поново одјекнуле пророчке речи из једне посланице Петра И: „Ви чините оно што знате, но не знате што чините.“ Питање о црногорском језику постаје тако улог у настајању нове и непознате Црне Горе, оно је продужетак њеног лика какав је изнедрио дух титоизма. Јер, постојање црногорске државе у XIX веку, као уставно дефинисане државе само српског народа, било је темељ за стварање црногорског народа у титоизму. Али је постојање тог народа било темељ за стварање – у посттитоистичкој Југославији – црногорске државе, само сада не више као државе српског народа. Ово померање нагласака открива целокупни смисао денационализације Срба у Црној Гори. Сада се из такве државе и народа изводи црногорски језик и црква.
ЗНА ДУШАНА РОДИТ СРПKА, ЗНА ДОЈИТИ ОБИЛИЋЕ;
АЛ` ХЕРОЈЕ KА ПОЖАРСKЕ, ДИВОТНИKЕ И ПЛЕМИЋЕ,
ГЛЕ, СРПKИЊЕ САДА РАЂУ...БЛАГОДАРСТВОМ СРПСТВО ДИШЕ!
БЈЕЖИ, ГРДНА KЛЕТВО, С РОДА – ЗАВЈЕТ
СРБИ ИСПУНИШЕ!
ДА ЛИ СМО ОПЕТ У ОПАСНОСТИ ДА ПОГАЗИМО ЗАВЕТ И KАKВИ СУ НАМ „ПЛЕМИЋИ“ ПОТРЕБНИ KАKО БИСМО ОВУ ОПАСНОСТ ИЗБЕГЛИ?
-Притиснути поразом српског народа у двадесетом веку, у коме је велику улогу одиграла она елита која је српску историју уткала у одбрану југословенства и комунизма, притиснути сиромаштвом човека који се, за парче хлеба, мора приклањати свакој неистини, или је макар оћутати, треба да прихватимо реалност и да останемо своји: не можемо осуђивати народзато што тежи да преживи, морамо га храбрити да у томе успе, али би требало да – у складу са унутрашњим импулсом српске културе – останемо спремни да сведочимо о роду и језику. Ми да сведочимо: то је увек лично, увек неко сасвим одређено ја и одређено ти, никад неко безлично постојање, неки непознати други. То је оспоравање модерног насиља, изниклог на кривотворењу историје, које се ослања само на једну неисказану, наметнуту и свеприсутну замисао: то је замисао да усамљени човек – опустошен пред медијима, сиромашан, у страху пред влашћу – једноставно нема снаге да нешто изнесе. Шта значи сведочити? То човека може коштати почасти и пара, и може му натоварити многу невољу на врат, али ако то не учине писци и професори, духовници и историчари, ако ни они нису спремни да буду извргнути модерном подсмеху, ко треба да сачува свест о српском језику? Заплашени и осиромашени човек: кога ће он угледати на месту чувара језичког предања? Kоме ће се обратити човек неког времена које ће доћи после нас? Ако живимо у време када је несрећну и мрачну власт комунизма и неокомунизма заменила власт транспарентне таме, ако поново живимо у временима оних којима је Христос казао: „Сад је ваш час и власт таме“ (Лука, XXII, 53), онда треба бити спреман да се очува она светлост која је до нас допрла из таме турских векова: била је то светлост српске књижевности и српског језика. Не треба, дакле, очајавати, не треба кривити невољника што се пригнуо под теретом силе, треба га испотиха храбрити својим примером, ма колико да то изгледа, па можда и буде, узалудно. Да ли треба, дакле, бити спреман на узалудност? Шта то значи? Треба бити спреман: то је све.
Нема коментара:
Постави коментар