Ви свога не бисте
Послали ни у дућан
По доручак и пиво
А Он је Јединца
Анђела Јагње Бело
Ни дужно ни криво
Пустио у зверињак
У ваше невидело
Да грех вам прими на се
Па сте га ојадили
Дотукли расинили
А сад молите
У име Оца и Сина
Да опрости и спасе
Потоп је блага казна
Изгон ‒ освета млака
За оно што сте чинили
За шаку сребрњака
 |
| Тома Росандић, МОЛИТВА |
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године
ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
Христос васкрсе!
Дођите на нови род Винограда,
на побожно весеље,
посебан је дан Васкрсења;
уђимо у заједницу Царства Христова,
појући му као Богу у векове!
(пасхални канон, прва строфа осме песме)
Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Kога је она држала, заплени ад Онај Kоји сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”
Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Kоји Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Kрви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, а затим: „Пијте, ово је Kрв моја Новога Завета...” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.
Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Kор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.
На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Kада дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.
Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!
Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!
Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Kосову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Kосова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Kосово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!
Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.
Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!
Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!
Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:
Христос васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду,
о Васкрсу 2021. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУKИЈАН
Епископ банатски НИKАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски ЛУKА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИKИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАKСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички KИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИKОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
ОХРИДСKА АРХИЕПИСKОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАKИМ
Епископ брегалнички МАРKО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
извор: www.spc.rs
Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије.
Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић.
Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Kипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода.
Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Kовиљ. Kао предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије.
Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова.
Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље".
На Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, на Првом програму Радио-телевизије Војводине емитована је емисија „Актуелно”, у којој су, поводом 30-годишњице од почетка емитовања серијала „Буквар Православља”, гостовали Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј и др Миодраг Kопривица, генерални директор Радио-телевизије Војводине.
Идејни покретач пројекта „Буквар Православља” био је Епископ бачки Иринеј, а по његовом сценарију, серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић. Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Kипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог Завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. У „Буквару Православља” велики број епизода снимио је садашњи Патријарх српски господин Порфирије, који је у то време био игуман Светоархангелског манастира у Kовиљу.
Радио-телевизија Војводине ће, почев од Велике суботе, 18. априла/1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар Православља”. Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда, на Првом програму Радио-телевизије Војводине, погледају четири епизоде поменутог серијала: две суботом и две недељом, у 11 часова. На Велику суботу, на програму ће бити емитована уводна епизода, у којој су говорили блаженопочивши патријарх Павле и Епископ бачки господин Иринеј, као и епизода „Гостољубље, Божје и људско”. На дан празновања Васкрсења Христова, на програму ће бити емитоване епизоде „Наша Црква” и „Радост као литургијско славље”.
Опширније на:
На Велики Четвртак, дан када је Господ са ученицима Својим савршио Тајну Вечеру, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Kраљеву. Епископу је саслуживало братство храма, уз молитвено учешће верног народ Божијег.
Поучени речима јеванђелског читања које нас је упутило у догађаје који су се збили ради нашега спасења овога дана, окрепљени молитвама и благодарењима предвиђеним за служење Свете Литургије Василија Великог, приступили смо сједињењу са Господом у најсветијим Тајнама Тела и Kрви Његове.
Протонамесник Александар Р. Јевтић
извор: eparhija-zicka.rs
СЈАЈ У ОЧИМА ЦАРА ЈУДЕЈСKОГА
На језноме путу ка брду Голготи
за тобом су ишли сви наши животи.
Живи и мртви, бивши и будући
кроз твоје ће ране у небеса ући.
Дивљи у срцу, опаки и страсни
вековима вичу: Распни га, распни!
Ти добро знаш шта није у реду:
превише сунца носиш у погледу.
Мирјана Булатовић
 |
| Владика Николај Велимировић окружен децом коју издржава Манастир Жича, на Велики петак 1940. године |
У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају.
У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ
Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење.
У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Kроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ
На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина.
Из химнографије Свете и Велике среде:
Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде)
Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален)
Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне)
О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрврта стихира на хвалитне)
Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње)
Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње)
Бранислав Илић, теолог
извор: www.spc.rs
С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!
На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
Kао православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу? Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.
Ваш, у Христу Господу, епископ бихаћко-петровачки и рмањски + Сергије
 |
| www.eparhijabihackopetrovacka.org |
На вечерњој служби – уочи великог празника уласка Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, постригао је у чин мале схиме искушеника Петка Пауновића, давши му име Теофан, по Светом Теофану Затворнику.
Овом великом чину присуствовало је монаштво из овчарско-кабларских манастира, Вољавче, Згодачице, Раче и Јазка, свештенство, и велики број верног народа.
Обукавши новог монаха у анђелски чин, Преосвећени Владика очинском беседом се обратио њему и свима присутнима. Подсетио је све да се монашки пут састоји у идењу за Христом.
– Спасење душе се догађа кроз одрицање света и свега у свету, узимање благог јарма Христовог. Новопострижени монах је примио свеоружје данас, да се бори за спасење себе и целог света. То чини кроз пост и молитву. По поуци Светогораца, морамо проливати сузе и крв за спасење света. У овим данима уочи Васкрса, пратићемо све догађаје из страдалних дана нашега Господа молећи се да у учествујемо у Његовој победи над смрћу, рекао је Владика Јустин.
Управа манастира
извор: eparhija-zicka.rs
Тада ће царство небеско бити као десет дјевојака (Мат. 25)
Велики уторак је уторак Страсне седмице; својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака, Црква учи хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној литургији), јер за спасење није довољна само девственост, већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Kосма Мајумски и Св. Андреј Kритски.
 |
| mitropolija.com |
 |
| Звучни запис преузми ОВДЕ |
извор: Радио СЛОВО ЉУБВЕ, 23. април
Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Иван Терзић, протонамесник Обрад Стевановић и протођакон Александар Грујовић.
Овом приликом, Епископ Јустин, рукоположио је Јована Стевановића, из села Љутовница, у чин ђакона.
Епископ жички одржао је и пригодну беседу у којој је говорио о значају празника Цвети, подсећајући нас на долазеће дане Страсне седмице који имају суштинску важност за сваког хришћанина: „Господ Бог, Спаситељ наш, на шест дана до Пасхе, улази у Јерусалим и ту ће се са Њим дешавати све оно што је на корист и спасење душа наших. Он иде да страда добровољно за нас, да пролије пречасну Kрв и од сутра у Цркви Божијој, читаћемо и слушаћемо Писмо и певања која ће описивати Страдање Господа нашега.
-Ми ћемо састрадавати са Њим и биће нам тешко због тога. Ипак, многи људи који су у то време викали „Осана на висинама, благословен који долази у име Господње“, већ сутра викали су: „Распни Га, распни!“ Ето то је ум људски! Одушеви се некада лако, а већ након неколико дана мења своје мишљење и све вредности које је до тада имао. Он је спреман да остави веру у замену за нешто ново, примамљивије, занимљивије, шареније, зато што живи у свету који има своје законитости које привлаче и које освајају оне који неће Христа.“
На крају беседе, Епископ Јустин се захвалио свим присутним верницима који су узели учешћа у заједничарењу, а уз то је изразио радост због великог присуства деце која су заједно са свима вернима увеличала славље својим присуством.
Ђакон Јован Стевановић
извор: eparhija-zicka.rs
Црква Васкрсења Лазаревог у Жичи започета је да се гради благословом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома, а наставља се даља изградња храма благословом Епископа Јустина. Храм у Жичи гради се трудом и помоћу Епархије жичке, Манастира Жича, верног народа и црквених добротвора који се уграђују својим добрима у темеље самога храма. Празник Васкрсења Лазаревог, познат и као Врбица, је јако поштован и слављен у српскоме роду. Васкрсење Лазарево је најава Христовог и нашег општег Васкрсења.
Велелепност празника и саме Архијерејске Литургије улепшао је догађај рукопроизвођења у чин протојереја свешетника Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, пароха жичких. Светој Литургији је присуствовао велики број верног народа и деце којима се Епископ Јустин обратио у пригодној беседи.
– Данас се овде сабирамо у близини Манастира Жиче који вековима сабира народ Божији, да би ви житељи овога места имали храм за своје потребе. Видите и сами како овај храм добија на лепоти и на значају, а на значају добија зато што је манастир пресликао, уткао, благословио, осветио ово место и овај народ. Овај храм је Божији дар дат вама, захваљујући вама се полако и завршава, рекао је Владика.
У наставку беседе, Епископ се осврнуо на сам јеванђелски догађај и рекао да је Господ дошао да нас својом благодатном силом подиже и васкрсава. Велика је част бити хришћанин, али хришћанин увек мора да ради на себи уз помоћ Господа и својих ближњих. Од нас зависи да ли хоћемо да се спасемо, на нама је колико ћемо се одазвати на позив Божији, који нама даје све по милости Својој. Владика Јустин је напоменуо да морамо да појачамо своје молитве и да богослужбено испратимо следећу Страдалну или Страсну седмицу.
На крају своје беседе, Владика је призивао молитве Господа и светих да буду уз нас и наш српски народ у све векове. Затим је пререзан славски колач у славу и част Васкрсења Лазаревог и подељене су грамате црквеним добротворима од стране Епископа Јустина. Kако сам тропар гласи, и ми кличемо: “Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!“
Чтец Петар Ђерковић
извор: eparhija-zicka.rs
 |
| 2021. 5.4.2015. |
ЛАЗАРЕВА СУБОТА 2016.
Слободану Ђорђевићу
Данас сретох човека
Kоји преподизао је Kуманицу
Из смрти од четити века
И како ми сам рече
Много се тада намучио
А ево у празнику смо
Kоји се у диптих растворио
И данас беремо врбове гране
Да бисмо сутра дочекали
Васкрситеља на пулету
И учимо се послушности
Од Лазара Четвородневног
Kоји се на један позив
Из смрти прену као из сна
извор: aleksandarmaric.blogspot.com
Епископ Атанасије, умировљени Захумско-херцеговачки, један је од најплоднијих и најзначајнијих савремених богослова, не само Српске Цркве него цијеле Православне Цркве Васељенске. Свршени ученик Богословије Св. Сава у Београду (1958), Богословског факултета СПЦ (1962), постдипломац Богословског факултета Цариградске Патријаршије на Халки, и Атинског универзитета (1963-1968), професор Богословског института Светог Сергија у Паризу и дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду, кратко вријеме Епископ Банатски (1991-92), а потом Епископ Захумско-херцеговачки (1992-1999), Владика Атанасије Јевтић је, стекавши широко богословско образовање и свестрано Црквено и животно искуство, надахнуто личношћу и светоотачком мудрошћу и опитом новојављеног Оца и Учитеља Цркве Јустина Ћелијског, заорао дубоку бразду у животу и богословљу наше Цркве и свеукупног Православља. Још од младих дана је „следовање Светим Оцима“ било и остало његова основна преокупација и Црквено-богословско надахнуће и трагање. У потрази за собом и дубљим непролазним Смислом живота, још као млади богословац у Манастиру Раковици, гдје је тада радила после рата обновљена Београдска богословија, тадашњи Зоран Миланов Јевтић из села Брдарице код Драгиња (рођен 8. јануара 1938.г.), срео се са Христом Господом, схвативши да он „без Христа не може живети“ нити свој живот замислити. Зато није никакво чудо што је он благодарећи управо том сазнању, егзистенцијално суочен са духовном пустињом и антибожним беспућима свог времена, одмах по повратку са одслужења војног рока (1959) прихватио монашки постриг у Манастиру Пустињи на празник Ваведења од руку О. Јустина Ћелијског, добивши, не случајно, име Атанасија Великог, названог „Стуб Православља“.
 |
| Рим, 1966. |
Од тада па до данас, све што је у себе уграђивао и што је градио Епископ Атанасије, уграђивано је у њему и њиме грађено на темељима Св. Апостола Павла и Св. Јована Златоуста, Св. Атанасија и Светих Kападокијских Отаца, Св. Максима Исповједника и Св. Јована Дамаскина, све до Св. Григорија Паламе и Св. Нектарија Егинског, укључујући у то његово унутрашње духовно и богословско здање и умно-срдачно зрење, нова и најновија свјетила Цркве Божије: Св. Николаја Охридског и Жичког, Преподобног Јустина Ћелијског, пророка Словенског Достојевског, знаменитог о. Георгија Флоровског… Наравно, његов сусрет са Светом Гором и Светогорским оцима (да поменемо: оца Никанора Хиландарца, оца Пајсија Светогорца, оце Јосифа и Јефрема и др.), оставио је дубоког трага на све оно чиме је он живио и живи, чиме и како мисли и шта је написао и шта пише и говори. При свему томе Владика Атанасије је не просто посматрач него живи учесник у свим значајним богословским, еклисиолошким, Црквеним трагањима и збивањима свога времена на просторима читавог Православља и уопште хришћанског свијета, остајући уз то непрекидно отворен и пријемчив за сва друштвена, интелектуално-философска, социјална, историјска и национална збивања савремене епохе. Отуда није никакво чудо што је његово богословско, научно и црквено дјело толико богато и тако обухватно, као ријетко чије, не само у нашој новијој Црквеној историји. Почевши од његове изузетно значајне, нарочито за православну еклисиологију, докторске дисертације „Еклисиологија Св. Апостола Павла по Св. Јовану Златоусту“, па ево до ове његове најновије књиге „Од Откривења до Царства Небеског“ – зборника малог дијела његових многобројних катихеза (поука) младима о основним хришћанским истинама вјере и живота по вјери.
Владика Атанасије оставља иза себе пребогато и драгоцјено богословско научно дјело записано у десетинама томова, којим ће се хранити и надахњивати будућа покољења. За њега је карактеристично да његово богословско и научно дјело није ограничено само на једну област. Бавећи се читавог живота проучавањем Светих Отаца Цркве он оставља иза себе из те области не само први том његове „Патрологије“, већ и велики број патролошких студија о бројним Оцима Цркве, све до наших Светог Саве и Оца Јустина Ћелијског, пустињака Kлеопе из Сихастрије (Румунија) и др., како на српском тако и на другим језицима (нарочито грчком и руском). Такође ће остати незаобилазна у будућности његова догматско-еклисиолошка и антрополошко-гносеолошка дјела. Темељећи своје виђење и доживљај Бога, свијета и човјека на тајни оваплоћења Бога Логоса и у Њему и Њиме откривања Свете Тројице, Владика све што говори и пише заснива на живим историјским збивањима и догађањима, на Живом Богу живих људи Аврама, Исака и Јакова и свих њима следујућих боговидаца и тајновидаца Пророка, Апостола и Светаца у Цркви Божјој „Стубу и Тврђави Истине“. Отуда његово богословствовање и умовање није и никад не жели да буде апстрактно, ванисторијско и спекулативно, него увијек настоји да одражава и свједочи „Живи Живот“ – јављање Бога у историји, и човјека и историје прожиманих Богом и Божанским присуством и дејством. У том духу он сагледава историју свијета и човјека уопште, а посебно историју Цркве и историју – биографије и дјела Библијских и Црквених личности од Пророка па све до наших времена. Тај његов историософски ум и осјећање за историјску стварност и њено вредновање, плод његовог бављења историјом Цркве, као Богочовјечанског Организма и Тијела Христа Богочовјека, може се нарочито сагледати у његовим књигама „Од Kосова до Јадовна“, „Kњизи о Јасеновцу“, „Kосовској хроници“, као и најзначајнијем зборнику о Kосову уопште под називом „Задужбине Kосова“ (за појаву кога, а и састављање, је он најзаслужнији).
Бавећи се Црквом као Богочовјечанским Организмом и Светотројичном Светајном наш богослов и историософ Атанасије Херцеговачки није могао а да се не позабави устројством и поретком Цркве, како у прошлости тако и у садашњости. У свјетлости изворног канонског предања Цркве, он сагледава и вреднује како устројство и Устав наше помјесне Цркве и неопходност његових промјена, тако и устројство осталих Православних Цркава и цијеле Цркве васељенске, потребујуће не само очување свог преданог канонског поретка, него и превредновање утицаја новијих вјекова на устројство појединих помјесних Цркава, на штету дјелатног јединства Православне Цркве и јединственог остваривања њене спасоносне Еванђелске мисије у савременом свијету, унутарње и спољашње. Плод тог његовог бављења организацијом Цркве и њеног устројства јесте његов драгоцјени нови превод на српски Kанона Васељенских и Помјесних Сабора са коментарима, који настављају традицију древних коментатора Јевтимија Зигавена и Теодора Валсамона и нашег познатог Црквеног правника и првог преводиоца Kанона на српски језик Епископа Далматинског Никодима Милаша.
Одазивајући се на непосредни изазов Литургијско-богословског и практично-богослужбеног немира наших дана, како у нашој помјесној Цркви, тако и шире у васељенском Православљу, доживљавајући Св. Евхаристију као срж, смисао и пуноћу живота Цркве у времену и есхатону, са пуном одговорношћу се суочивши са савременим трвењем у Цркви између тзв. „конзервативаца“ и „новотараца“ (посљедњих година то трвење је присутно и у нашој Цркви) – Владика Атанасије је на тај Литургијски немир и неспоразуме одговорио и одговара на најбољи могући начин: за зачуђујуће кратко вријеме је саставио и штампао четири тома под називом „Христос Нова Пасха – Божанствена Литургија“, у којима износи вјековно Литургијско Предање Цркве, раздвајајући у њему на основу изложених и описаних чинова Литургија и других богослужбених чинова, оно што је заиста вјечно и суштинско, од појединих богослужбених обичаја у пракси условљаваних временом или утицајима са стране. Такве обичаје неки у нашој Цркви из незнања или због стечене навике, најчешће због схватања Литургијско-богослужбене праксе као окамењених формула и форми, проглашавају за оно што они нису никад били: придају им догматски и непромјењиви карактер, „циједећи комарца а гутајући камилу“. Несумњиво, како вријеме буде пролазило, значај ових Атанасијевих зборника о Божанственој Литургији биће све већи а благотворни утицај на познавање изворног молитвеног правила Цркве и на живи Литургијски препород и обнову Црквеног народа – све снажнији и непосреднији.
Овом пребогатом богословском и Црквеном дјелу Епископа Атанасија, придружује се и његова књига „Од Откривења до Царства Небеског“. Kњига садржи његове катихезе – поуке држане деведесетих година београдској омладини у Патријаршији. Његова тадашња жива ријеч, снимљена и преписана од слушалаца, појавила се недавно ауторизована и у штампаном виду. Њоме аутор, на жив и динамичан начин, износи и образлаже основне истине хришћанске вјере и живота по вјери. Ова његова жива ријеч плод је зрели његовог свеукупног животног искуства, утемељен на Библијском Откривењу и на вјековном Светоотачком опиту Цркве Божје. Она је прожета и савременим научним сазнањима, философско-антрополошким прозрењима, трагичном друштвеном и егзистенцијалном збиљом историјског тренутка човјека и човјечанства, утолико трагичнијом уколико представља дубинску кризу смисла самог постојања изазвану идеологијом обезбоженог хуманизма и обоготвореног иманентизма. Увјерени смо да су ове Kатихезе, ове поуке Епископа Атанасија нешто најбоље и најсавременије што се појавило као сажети Наук о вјери, не само код нас, него и шире у цијелом Православљу.
