Translate

03. април 2021.

Јерменија и Симоњан

 

   Причаћу вам о Бабкену Симоњану, једном од највећих јерменских песника. Kако сам признаје, он има две домовине- Јерменију и Србију. Болује болове обеју земаља, које су  веома блиске  по својој историји и трагици.  

   Јерменија је прва земља у којој је хришћанство постало званична религија, још у 4. веку. Многи храмови, саграђени око 303. године, били су хришћанске задужбине. Тешко су пострадали 1915. када су Турци побили око два милиона Јермена. Читала сам о томе у роману Алин Оханесјан “Орханово наслеђе”. 

   Снегом прекривен врх Арарата са својих 5165 метара Јермени могу само посматрати са тугом јер је некада био у њиховој земљи, а данас више није. То је држава са највећом дијаспором на свету. Отимају им територије, “краду памћење, скраћују прошлост”, што би рекао Матија. Kао и нама, уосталом. 

   
   Многи познати људи пореклом су Јермени: певач Шарл Азнавур, шахиста Петросјан, композитор Хачатуријан, певачица Шер... Јерменија је чудесна земља о којој мало знамо. Њихов језик и писмо потпуно се разликују од било ког европског, али њихова душа је топла и напаћена. Симоњан је на много начина спона између наша два народа. Преводи “Горски вијенац” на јерменски, од деведесетих је на страдалном Kосову. У Пећи је разговарао са патријархом Павлом. Српски језик познаје одлично. Добио је бројне књижевне награде. 

   Ево шта један велики песник каже о свом песничком сабрату: Брана Петровић о Бабкену Симоњану:

   “Одједном озарење: Бабкен Симоњан, јерменски песник, на трагу древних старинских песника! Певај душо, тугуј срце, благосиљај родна земљо. Српска поезија, у последњих неколико деценија, одрекла се мекоте и душевности, изгубила древни завичај. Ох, бити сентименталан постало је грех, у народу окупаном сузама. Из метафизичког зјапа веје душа леда, мемле, ништавила, гујиног даха. То нам је, нема никакве сумње, од других, није наше. Песници ће одбранити право на плач или их неће бити.

   Нама нису, од гледања у ломаче, пресахле сузе. Бабкен Симоњан, не тајећи сузе, пева своје јерменско господство. Господство које је и српско, јер он је и српски песник. Јер му је срце од старинског пламена. Од оног на Арарату, који се не гаси никад.”

  Александра Мишић, професор српског језика и књижевности
  Чачанска гимназија

Нема коментара:

Постави коментар