Translate

06. октобар 2016.

Свештеник творевине

   Творевина тугује, вели апостол Павле. И не само творевина, него где год се окренемо, у сваком сегменту живота, свуда је прича о неком страдању и претећој катастрофи. Но, било да су у питању проблем загађења, озонске рупе, мањак здраве хране или било шта од онога што подразумевамо под актуелном еколошком кризом, узрок проблема је увек и само: човек.
фото: Симеон Милиновић
   „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“ (Рим 8, 19-22)
   Творевина тугује, вели апостол Павле. И не само творевина, него где год се окренемо, у сваком сегменту живота, свуда је прича о неком страдању и претећој катастрофи. Све је у дубокој рецесији, а творевина, односно човеков екосистем, није изузетак. Заиста, свет постаје тужно и несигурно место за живот. Оно што непрестано лебди над њим је претња смрти и нестанка. Но, било да су у питању проблем загађења, озонске рупе, мањак здраве хране или било шта од онога што подразумевамо под актуелном еколошком кризом, узрок проблема је увек и само: човек.
   Шта је то човек учинио, где је то погрешио па цела творевина „уздише и тугује до сада“? И човек је творевина, зар не? Међутим, он је јединствена творевина, сличан али ипак сасвим различит од свега што је створено. Један немачки философ с прве половине XX века, Макс Шелер, показује ту особеност човека у односу на свет, односно на остала створена бића и природу. Он каже: „Жива бића срастају са својом околином, па немају нити свој свет нити своју предметност: свет има њих; човек, међутим, има свет и стога човек је тај који свету може да каже „Не!“ Да, човек има свет, њему је дат свет, да својом вољом искаже (не)постојање тог света.
    Повежимо ову Шелерову тврдњу са библијским извештајем о стварању света и човека и биће нам јасни одговори на многа питања, па и на питање узрока еколошке кризе. У првој глави Књиге Постања налазимо да је човек последња творевина у процесу стварања. Њему је, како то тумачи свети Јован Златоусти, тако указана царска част. Читава творевина, која претходи стварању човека, је као каква народна свита и црвени тепих постављен да дочека цара. Могли бисмо даље да развијемо ову мисао и да закључимо да као што је та окупљена свита под влашћу цара, тако је и творевина под влашћу воље човекове. То говори и сам Творац првим људима: „Растите и множите се и напуните земљу и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче поземљи.“ (Пост 1, 28)
Међутим, да ли је човек ово „владајте“употребио на исправан начин? Јесу ли се, у вези творевине, поклопиле његова намера и намера Творца? Очито да нису. Бог је својом творачком вољом рекао Да (постојање), док је човек својом вољом рекао Не (непостојање) творевини. Својим творачким Да Бог је створио свет и Његова је жеља да свет постоји, али да истински постоји, а то значи да вечно постоји. Јер, истина је само оно што је непроменљиво, стабилно, вечно.
   Оно што данас јесте, а сутра није, није истинито. Ту су чињеницу примећивали још древни грчки мудраци и философи. Међутим,творевина самим тим што је створена је и смртна, она нема моћ да „по себи“ постоји вечно. Да би, пак, вечно постојала њој је било потребно сједињење са нествореним, са вечним.
   Дакле, творевина вапи за обожењем, зато и „жарким ишчекивањем очекује да се јаве синови Божији“, како то апостол Павле каже.Тај задатак да сједини створено и нестворено, те да тако омогући истинско (вечно) постојање свега створеног, имао је човек. Како је човек требало то да учини? Итекако има смисла то што је човек створен на крају процеса стварања. Човек, као психосоматско биће, створен од „праха земаљског“ у који је Бог удахнуо живот, управо у свом телу носи целокупну творевину. Као рационално и слободно биће он је позван на заједницу са Богом, на истинско (вечно) постојање. Кроз ту своју заједницу он је требало да Богу узнесе и читаву творевину, да је кроз себе сједини са Богом, те да тако омогући да све вечно постоји. Човек, је дакле, свештеник творевине, Адам је требало да постане Христос. То није могао да буде анђео, јер нема тело, то је могао да буде само човек јер у свом телу носи целокупну творевину, чије постојање пројављује кроз своју личност.
   Логика је проста: смртна личност – смртна и творевина. Јер, уместо да творевину окрене Богу, човек ју је окренуо себи. Окренуо је створено створеноме, смртно смртноме. Отуда је човек ушао у борбу са творевином. Васцела творевина вапи за постојањем, отуда беспоштедна борба између човека и природе. То је борба за опстанак, за живот. Све што човек чини, чини мислећи да ће тиме обезбедити постојање човечанства. У тој својој борби не штеди никога, па ни природу. Продукт такве човекове одлуке јесте једна лаж постојања, привид постојања који се зове: човечанство. Јер, само безлично човечанство остаје да живи у оваквом односу ствари, док конкретни људи, конкретне личности умиру. Трагедија човека је што никада није успео да превазиђе једну платонистичку теорију истине постојања.
   Шта нам је чинити? Нама, условно речено, више ништа, јер је добри Бог преузео ствар усвоје руке. Бог је постао Човек. Онај који је једнак са Оцем по својој божанској природи, постао је једнак и нама по својој човечанској природи. Истинити Бог и Истинити Човек, Син Божији и Син Човечији, Господ наш Исус Христос, учинио је оно што је Адам пропустио да учини. Он је, примајући у своју божанску Личност и људску природу, сјединио тварно и нетварно, смртно и бесмртно. Примивши истинско тело људско, Он је кроз своју Личност учинио да човек и сва творевина живи вечно.
   Зато само у Њему и кроз Њега човек и свети имају истину постојања. Он је Онај који приноси и Он је Онај коме се приноси творевина, прави Свештеник творевине и прави Творац и Цар творевине. Он је Глава тог новог Тела, те нове Природе, која постоји кроз Његову Личност. То Тело је Црква Божија. Стога, истина постојања свега створеног јесте Црква: свет је створен да постоји, дакле, свет је створен да постане Црква. То је начин да ишчезну све кризе са којима се човек и природа срећу, а међу њима она најважнија која је и узрок свих могућих криза и невоља: смрт. Бог је преузео иницијативу, али тиме није ускраћена и наша слободна одлука. Јер не уздише само творевина „него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући синовљење, избављење тијела нашега.“ (Рим 8, 24)
Тело, Цркву Божију, не може чинити творевина сама по себи, она управо очекује нас да је у Цркву уведемо. Својом слободном вољом, сједињујући се са Главом – Христом, творимо Његово Тело, Цркву Божију. На тај начин се обожујемо, постајемо синови Божији, управо они које творевина „жарко очекује да се јаве.“

   Александар Милојков, Православни мисионар
   извор: www.prijateljboziji.com

Нема коментара:

Постави коментар