Translate

09. октобар 2016.

У сусрет несвакидашњој изложби у Музеју СПЦ

Посетиоци Музеја Српске православне цркве до половине децембра 2016. године имаће прилику да виде преко сто изложених икона најзначајнијих иконописаца из времена обновљене Пећке патријаршије (1557‒1690). Иконе су део збирке Музеја Српске Православне Цркве и најзначајнијих манастирских ризница Српске православне цркве.
   До обнове Пећке патријаршије као самосталне црквене организације на Балкану дошло је један век након пропасти српске деспотовине и коначног присједињења некадашњих српских земаља у оквире Отоманске империје. Мехмед-паша Соколовић  и његов рођак патријарх Макарије Соколовић имали су кључну улогу у обнови самосталности Пећке патријаршије.
    Под јурисдикцијом Пећке патријаршије нашле су се области које су се простирале од Горње Угарске (северно од Будима) до северних граница данашње Албаније. Оне су обухватале садашњу северну Македонију (укључујући Скадар, Тетово, Скопље, Кратово и Штип), Банат, Бачку и Барању, Славонију, Хрватску и Далмацију, као и Брда, Црну Гору и Приморје, Босну и делове Бугарске на истоку: Ћустендил, манастир Рилу и Самоков, а једно време и Софију. Велика територија је током друге половине 16. и у 17. веку подељена у надлежност епископија, чији је број током година био променљив ‒ између четрдесет и педесет. Стављањем православних на територији северозападног Балкана под окриље једне велике патријаршије успорен је процес исламизације, сачувана је православна вера, заустављено осипање српског народа, а долази и до уједначавања статуса православног словенског становништва.
   Обнова Пећке патријаршије 1557. године означила је преображај духовног живота Срба унутар њених граница. Под покровитељством Патријаршије отпочињу градитељски, сликарски и занатски подухвати ради обнове богослужбене делатности и унутрашњег поретка. Важно место у оживљавању црквеног живота имале су иконе, које се израђују за цркве и манастире широм граница под њеном јурисдикцијом. До данас је са подручја обновљене Пећке патријаршије сачувано око четири стотине педесет икона означених српскословенским натписима. На иконама је највише представа Богородице и Христа и њима посвећених тема, што је у вези са иконостасном и богослужбеном наменом ове врсте остварења. Сачуване олтарске преграде и њихови делови имају особен тематски и програмски развој. Институција ктиторства над иконама прожела је све слојеве друштва. Српски иконопис између 1557. и 1690. године одликује значајна програмска и стилска самосталност у односу на остатак поствизантијског иконописа. Његова особеност су представе светих Срба.
   Портрети родоначелника династије Немањића, Светог Симеона, а посебно Светог Саве као првог српског архиепископа, у 16. и 17. веку су између и осталог подсећање на три и по века дугу независност Пећке патријаршије. На иконама су поред њих представљани и  Свети Стефан Дечански, цар Урош, кнез Лазар и Свети Бранковићи: митрополит Максим, деспотица Ангелина и деспоти Јован и Стефан.
Ј   едан број мајстора оставио је помен свог имена на иконама. У главну линију развоја се на основу високих вредности стила могу определити зографи Лонгин, Георгије Митрофановић, Јован, Андреја Раичевић и Радул. У њој се уочавају посредна и непосредна повезаност уметничких личности у погледу преношења сликарских образаца и утицаја старијих аутора на млађе. Најбољу бочу линију развоја чине анонимни дечански мајстори, поп Страхиња из Будимља, зограф Митрофан, кир Георгије и зограф Козма и анонимни сликари из Пећке патријаршије у служби патријарха Пајсија.
   Након Велике Сеобе 1690. године се токови стваралаштва измештају ван матичних граница Патријаршије, северно од Саве и Дунава ‒ у Хабзбуршку монархију. Упркос томе што се српски иконопис од обнове чврсто држао наслеђа византијске и српске сликарске традиције, средином 18. века долази до снажног продора нових стремљења, посредно надахнутих уметношћу Запада.
   Посетиоци Музеја Српске православне цркве до половине децембра 2016. године имаће прилику да виде преко сто изложених икона најзначајнијих иконописаца из времена обновљене Пећке патријаршије. Иконе су део збирке Музеја СПЦ и најзначајнијих манастирских ризница Српске православне цркве.

   извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар