ЕПИСКОП РЕМЕЗИЈАНСКИ Г.АНДРЕЈ,ПОКАЈНИ КАНОН СВ.АНДРЕЈА КРИТСКОГ, 24.2.2012.

ПСАЛМИ

Књига псалама - Псалтир једна је од најлепших, најдубљих и најпознатијих књига Старог завета. Не постоји ниједна истина хришћанске вере која на страницама Псалтира није праобразована и проповедана. Закони Божји, свецело дело стварања видљивог и невидљивог света, бурна историја Израиљског народа, икономија спасења Господа Исуса Христа, живот Цркве и њена искушења, мноштво тема о Богу и човеку и њиховом међусобном односу - налазе се у књизи псалама. Но, њихово посебно обележје јесте то што свакоме ко их пева или чита бивају као огледало његове сопствене душе.

ДУХОВНИЦИ, ВЛАДИКА ПОРФИРИЈЕ Породица-заједница љубави

ПОЗДРАВНИ ГОВОР ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ, Г.ХРИЗОСТОМА Симпосион о женском монаштву, Манастир Жича, 1/4.9.2011.

Манастир Жича, 1.9.2011.

ТВРЂАВА

Манастир Вазнесење, 1954.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ Г. ХРИЗОСТОМА Манастир Жича, 15.8.2012.

Манастир Придворица, Преображење 

Манастир Жича, Васкрс 2012.

МАНАСТИР ПРИДВОРИЦА

МАНАСТИР ЖИЧА, СЕПТЕМБАР 2011.

   Ваша Преосвештенства, Свештеници, мати Игуманијо, сестре монахиње, благочестиви народе Божији, драга браћо и сестре.

   Ево данас се сакуписмо у овој древној обитељи Жичкој коју је наш родоначелник Свети Сава заједно са својим братом Стефаном краљем првовенчаним подигао. Подигао је Храм да се у њему служи Света Литургија и ради молитве Богу. Храмови, пре свега, и јесу домови Божији у којима се приносе жртве и то бескрвне жртве, да се у њима проповеда реч Јеванђеља Христовога, реч радости и утехе. Сваки онај који дође у храм Божији увек са собом одлазећи понесе радост утехе своје. Многи долазе оптерећени тешким мислима, својим проблемима, а када дођу пред лице Божије у храм Божији, увек нађу утеху. То знају они који су молитвом и покајањем радост и утеху понели из светог Храма.

   Данас смо се сабрали, посебно, да прославимо Светог великомученика и првомученика Архиђакона Стефана, једног од седморице ђакона које су апостоли изабрали ради помоћи народу Божијем. Црква је потребитима преко ђакона делила помоћ од заједничке имовине. Прва заједница хришћанска била је таква да је све било заједничко, ништа нико није имао своје. То је апостолска правда, то је Христова правда. Живели су сви заједно и све што су имали сматрали су као заједничко. Сваки онај који је имао више доносио је, а ђакони су тада по благослову Апостола делили онима који нису имали.

   У свету је увек било и богатих и сиромашних. Не памти историја човечанства па ни Свето Писмо старога и новог завета да су сви имали једнако. Бог је свакоме дао дарове посебне, некоме је дао и богатство, не зато да га он сам ужива него да би се при томе спасао, да би добио спасење делећи другима, и то не од свога сувишка, него од онога што је и њему потребно да да другима. Сам Христос је рекао: ако ти твој сусед потражи хаљину дај му и кошуљу. То је право хришћанство које су проповедали и апостоли и Христова Црква све до дана данашњега. А сиромашнима Бог није њихову муку допустио као казну да би роптали у своме сиромаштву, него да кроз њега добију спасење. Између осталог делећи радост даривања и примања ради спасења.

   Свети Архиђакон Стефан је био један од тих првих седморо ђакона а први је мученик који је страдао за име Христово.

   Као што смо чули из апостолске Посланице, Свети архиђакон Стефан је током сведочења пред јеврејским старешинама, изнео цео Свети Завет, почевши од Мојсија па све до Христа и на крају је рекао: "Ево видим отворено небо и Христа где седи са десне стране Оца". На ту реч и на знак јеврејских старешина камењем су га засули и тако је Свети Стефан страдао. Он је први страдалник за Христа. Његов главни празник је трећи дан после рођења Христовог, после Божића, као символ да је он први по Рождеству Христовом страдао за Христа. Данас пак празујемо пренос његових моштију у новоподигнути храм у Јерусалиму. У Светој Жичи, су још Св.Стефан Првовенчани и Свети Сава посветили један параклис преносу моштију Светог Архиђакона Стефана. И због тога се сваке године на овај дан сабирамо на молитвену службу, да овде принесемо бескрвну жртву да се причестимо телом и крвљу Христовом и да заблагодаримо Богу за све. Нека Свети Стефан буде помоћник у нашим невољама на нашем животном путу а и овој светој обитељи да буде свагда на помоћ и као узор хришћанског живота. Нека је срећна слава Игуманији и сестрама и вама браћо и сестре хвала што сте дошли на данашњу молитву. Бог вас Благословио.

Жички благовесник, Часопис Епархије жичке, октобар/децембар 2012.

                                         
                                         

ВЛАДИКА ЖИЧКИ, Г. ХРИЗОСТОМ И О. ТИМОТЕЈ, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ
МАНАСТИР ПРИДВОРИЦА, ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2010/2011.

                                                                    

МАНАСТИР СТУДЕНИЦА, СВЕТИ СИМОН, 7. ОКТОБАР, 2012.

Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.
. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању, од 14. до 24. маја 1988. године, у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западно-америчког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом све до избора за Епископа банатског 1992. године. За Епископа Жичког изабран је 2003. године.

О.ТИМОТЕЈ, БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ Манастир Придворица, 2009.

Манастир Вазнесење

О.РАДОВАН БИГОВИЋ, ПРАВОСЛАВНИ ИДЕНТИТЕТ

Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд
Заједница Свети Никола, Париз, 2000.

   На крају овог века православље се показује као "младо" и животно. Оно се ревитализује и регенерише, претрајава и обнавља у разним формама. Тешко је данас оспорити чињеницу да је баш оно одредило и условило наш свеукупни духовни и културни етос у прошлости. Међутим, не желим да о православљу говорим патетично, сентиментално и носталгично, а још мање тријумфалистички. Говорићу о православљу управо кроз призму самог људског идентитета, или као о људском идентитету.

У ХИЛАНДАРСКОЈ РИЗНИЦИ СА О.ДОСИТЕЈЕМ, 2009.

СЛАВА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА, 2012.

СЛАВА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА, ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, 2012.
ПРВИ С ЛЕВА: О. ТИМОТЕЈ, ИГУМАН МАНАСТИРА ВАЗНЕСЕЊЕ

ЈЕРОМОНАХ ГРИГОРИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, ЦАРСТВО БОЖИЈЕ ЈЕ У ВАМА

Жички благовесник, Часопис Епархије жичке, октобар/децембар 2012.

"Васкрсење је дан просветлимо се људи,
Пасха Господња Пасха;
Јер од смрти ка животу
и од земље ка небесима
Христос Бог преведе нас
који победничку песму певамо."

1. ЦАРСТВО БОЖИЈЕ: ПРИСУСТВО ХРИСТА

   Јеванђелист Матеј бележи да је Христос, након хватања и затварања Часног Претече, напустио Назарет и отишао у Капернаум. Тада поче да проповеда јеванђеље о Царству, говорећи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. У вечерашњој беседи покушаћемо да видимо шта је то Царство небеско које је Христос проповедао.

ИКОНА

http://www.eparhijaniska.rs/ikona

О.ТИМОТЕЈ,МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ 2.12.2012.

Четворојеванђеље из манастира Вазнесење, 1570.
Народна библиотека Србије, Београд

                                     

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР ДРАГОМИР САНДО, ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ ДО СЕДМЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА

    

Манастир Вазнесење

   ПРЕДГОВОР

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

   Прилично поодавно гледао сам једну слику на којој су били насликани разни мудри и учени људи. Сваки од њих је, сагласно својој науци, тражио да види Бога и позна тајне свијета у коме живимо. Један је имао пред собом много отворених књига у којима је тражио Бога. Други је имао телескоп којим је проучавао звезде не би ли преко њих познао Божије тајне. Трећи је микроскопом посматрао најсићушније ћелије и састојке природе да преко њих открије оно што је скривено од људских телесних очију и позна Творца свијета. Сваки је успио да открије понеку тајну, али се никоме од њих није јавила Тајна над тајнама- Сам Господ Творац неба и земље.

БОЖИЋНИ ПОСТ

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 – дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

ВЛАДИКА ЈОВАН ПУРИЋ, ФИЛОСОФИЈА ВАСПИТАЊА У ДЕЛУ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Слово Епископа диоклијског др Јована (Пурића) на одбрани докторске дисертације 

Дозволите ми да се, сходно устаљеној универзитетској прекси и основним манирима академске културе, обратим са неколико речи у којима бих изнео свој уводни експозе у одбрану докторске дисертације "Философија васпитања Св. Јована Златоуста која је пред вама.
  С обзиром да иста та универзитетска процедура не предвиђа емфатичке исказе захвалности ментору и члановима комисије у писаној форми, бар док се докторска дисертација не одбрани, рецензира и евентуално публикује, дозволите ми да, бар усмено, захвалим ментору и члановима комисије на уложеном труду, датим сугестијама и сталном ишчитавању материјала који је на крају уобличен као ова докторска дисертација. Ова захвалност није просто ствар куртоазије, него је израз наше верности темељним хришћанским вредностима, у којима је непоновљива и јединствена личност као икона Божја упућена на друге како би остварила пуноту свога постојања, те стога сваки истински труд треба најпре да буде сарадња, заједница свих нас у напорима, али и плодовима тих напора. Већ од праскозорја хришћанско-јудејске цивилизације, од писамских школа старог Израиља и бабичке вештине Сократа и његових верних ученика, појавио се концепт образовања као са-трудништва, заједничког сазнавања и узрастања. Будући да је теза, која је пред вама, по својој суштини првенствено педагошка, тим пре се као императив поставља доследност овом свагда савременом концепту образовања. Стога је ова захвалност комисији више од захвалности за уложен труд: благодарни смо на вашем педагошком приступу педагошкој теми и аутору, који је и сам већ извесно време педагог.

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ, МОЛИТВА СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ

   Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, – научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, – научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе.Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, Богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

ПЕТАК, 23.11.2012. у Вазнесењу

о. Јован Радосављевић и о. Тимотеј, игуман манастира Вазнесење

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ

   Казивања о подвизима благочастивих људи који су живели по Богу, њихово прослављање у црквеним химнама и повести о њиховим житијима као о примерима за подражавање представљају најстарију традицију и закон који нам је дао Бог и који су нам пренели наши свети преци. И Стари и Нови завет преиспуњени су животописима светих људи. Читајући житије овог или оног светитеља и упознавајући се са његовим подвизима и чудесима, несвесно нам се намеће питање да ли безбожно човечанство, не разумевајући то, покушава да науком и техником замени ове природне дарове и способности које је човек изгубио услед првородног греха и које само у Христу Исусу може поново да задобије, па чак и да превазиђе. Једино нас врлина сједињује са Христом и распламсава у нама огањ божанске љубави, тј. оне божанске насладе за коју је наш светитељ говорио да узноси душу до небеса и до Бога, допуштајући нам да непрестано општимо са Њим. Свети Нектарије је постао пријатељ врлине и узнео се до њених врхова.

САВЕТИ РОДИТЕЉИМА

Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. 
Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. 
Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. 
Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. 
Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.
Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши.

                                                                            Старац Порфирије Кавсокаливит                                  

                                                                  

ДОК АНЂЕЛИ СПАВАЈУ Патријарх Павле

Поводом годишњице упокојења Патријарха Павла (11. септембра 1914 – 15. новембар 2009)

О пастирској речи Патријарха Павла

До простоте се треба уздићи    И. Андрић

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

                            

   Овчарско-Кабларска клисура се налази у централном делу Србије и у оквиру Западног поморавља она раздваја високу Шумадију од Драгачева и Старовлашке-рашке висије. Од Чачка је удаљена 8 км. Овчарско-Кабларска клисура је природно добро изузетног значаја I категорије и под заштитом је државе. Ниједна клисура не крије у себи толики број очуваних средњевековних манастира.
   О вредности клисуре и манастира сведоче речи светог владике Николаја Велимировића:
   "Нека би била благословена ова српска света гора са свим својим манастирима, мученичким збеговима, лековитим водама, историјским костурницама и гробовима!
   Кроз векове oна је српском народу била извор снаге и здравља, извор обновљења моралне и духовне моћи, извор хришћанске и националне свести, извор побожности и практичне братске слоге, а непресушни извор свих добрих надахнућа за сва добра дела".
   

ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ ИЗ ВАЗНЕСЕЊА

Рукописно четворојеванђеље настало 1570. у Вазнесењу, Народна библиотека Србије

                                           

    ОСМАНСКО ДОБА - ПРОЦВАТ И РАЗАРАЊЕ

  ...Четворојеванђеље из Вазнесења говори да је овај манастир некада имао образоване монахе са смислом за уметничко стваралаштво. Број штампаних књига у XVI веку био је врло значајан, а и сами Срби имају своје штампарије како унутар тако и изван Османског царства, па се преписивачка традиција због оскудице богослужбених књига поново распламсала, настављајући средњовековне традиције. Велики преписивачки центар у Овчарско-кабларској клисури био је манастир Јовање, односно кула изнад манастира, где се данас налази манастир Успење...

    Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, МАНАСТИРИ ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ

МОЛИТВА У ВИРТУЕЛНОЈ РЕАЛНОСТИ

   Учесници виртуелних сабрања више су повезани са људима са којима су свакодневно на форуму него са онима који долазе на литургију, каже презвитер Оливер Суботић.

   Духовник окупља своја духовна чеда на скајпу, парохијски свештеник доступан на фејсбуку, молитвеник на андроиду, верник дугогодишњи члан православних форума. Ништа необично. Део црквеног живота одавно се преселио на интернет, за вернике он је постао не само место информисања, већ и место окупљања, виртуелна заједница. Да ли је следећи корак електронска црква? У западном хришћанству виртуелне парохије већ постоје, а њихово оснивање затражили су и православци: стотинак младих верника Бугарске православне цркве замолило је своју патријаршију да им направе виртуелну парохију са православним храмом у оквиру интернет пројекта „Други живот“. Такав концепт, међутим, највећи је могући промашај, истиче презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве, који је ову тему разматрао у својој најновијој књизи „Дигитални изазов – Путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“.

МАЛИ РОМАН О СВЕТЛОСТИ

ЈЕСЕЊИ РАДОВИ У МАНАСТИРУ ВАЗНЕСЕЊЕ

                                       


 У току су радови у цркви манастира Вазнесење-кречење, замена прозора и     електроинсталација.

                                       
                                       

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ НИШКОГ ЈОВАНА(ПУРИЋА) Лучиндан 2009.

   Дозволите ми да започнем своје празнично слово о иконичности молитвеног богословља, речима Авве Јустина Поповића:
   “Православно богослужење је Свето Еванђеље и Св. Предање преведено у молитве, препевано у чудесне и животворне стихире, тропаре, кондаке, каноне, стихове, песме, уздахе, вапаје, сузе – сва богочовечанска Истина, Правда, и Љубав, и Мудрост, Живот, и Бесмртност, и Вечност пружа нам се као молитва… Где год се коснеш, додирнеш живо Предање. .. И када се душа молитвено разлива по тим богочовечанским истинама и том богочовечанском животу, све врлине расту “растом Божијим”. И сва душа расте ка благодатном богочовеку – правом хришћанину.”

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ, О ЛЕПОТИ ТВОРЕВИНЕ

   Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
   То су мале љубави кроз које долазимо до велике Љубави – Христа. Цвећe, на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу. Говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту и на грешнике и на праведнике.
   Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко.
   Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело.
   Свему се радујете. Све нас богати, све нас води ка великој Љубави, све нас води Христу. Посматрајте све што је направио човек, куће, зграде, велике или мале, градове и села, посматрајте људе и цивилизацију, питајте, занимајте се како бисте употпунили своја знања о свему, немојте бити равнодушни. То ће вам помоћи у дубљем изучавању чудеса Божијих. Све то су прилике да се повежемо са свиме и са свима. Све су то разлози за благодарење и молитву Господару свега.
   Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа је тајно Jеванђеље. Када, међутим, неко нема унутар себе благодат, природа му није од користи. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај.

                                    Одломак из књиге „Живот и мисли“, Манастир Хрисопиги, Хања, Крит, 2006.

Манастир Вазнесење

                                                                   

ЛИТУРГИЈА И ЖИВОТ

 Велики руски философ и богослов Хомјаков је рекао:

Ко разумије и зна шта је Литургија, зна шта је Црква.

Толико је Литургија свеобухватна по својој природи.

МИТРОПОЛИТ МЕСОГЕЈЕ И ЛАВРИОТИКЕ, НИКОЛАЈ: ДОПРИНОС ЖЕНСКОГ МОНАШТВА ПАСТИРСКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

Часопис Епархије жичке,октобар/децембар, 2011.

   Манастир Жича, септембар, 2011.

   Пре свега би хтео да Вам захвалим за позив да учествујем на овом симпозију. Осећам да главни допринос ових сусрета, када на њима приде имамо и представнике из целе васељене, није у ономе што ће говорници наложити-што такође има своју вредност-него у заједници у Духу Светоме која се јавља кроз разговоре, познанства, осведочења заједничке вере, осећај братства. Због тога ћете ми дозволити да изразим своју дубоку захвалност за ову прилику међусобног заједничарења у Христу.

ЖИВОТ ДАНАШЊИХ ХРИШЋАНА, О.ТИМОТЕЈ Црква Св.Трифуна, Београд, 2008.

                                                  ПРЕДАВАЊЕ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Манастир Вазнесење

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН, АПОСТОЛ ТОМА

   У име Оца и Сина и Светога Духа!
   Браћо и сестре, данас је празник светог апостола Томе. Он је после распећа и погребења Христа Спаситеља запао у тешко униније. Чинило му се да су све наде дефинитивно срушене и да царство, које је Христос обећао, никад неће ни доћи. Када је чуо вест о Христовом васкрсењу из мртвих, плашио се да поверује јер би, уколико се испостави да је вест лажна, могао да западне у безизлазан очај.
   Вест о Христовом васкрсењу испунила је неземаљском радошћу срца мироносица и ученика, испунила је невидљивом светлошћу целу рану Цркву. Но, срце апостола Томе било је погружено у страшне сумње и тугу. На сведочење апостола о томе да им се Сâм Господ јавио, Тома је одговорио: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати (Јн. 20, 25).
Браћо и сестре, у јерусалимском храму Васкрсења Христовог, сваке године се догађа дивно чудо. Постоје покушаји да се то велико чудо прећути, али ипак нико не може да га оповргне. На Велику Суботу јерусалимски патријарх или најстарији митрополит само у подраснику и са снопом од тридесет три свеће у руци улази у малу цркву Гроба Господњег. У храму Васкрсења гасе се сва могућа светла и у том тренутку завладају потпуна тишина и полутама. Црква тада почиње да се моли да Господ учини чудо и дарује благодатни огањ. И заиста, свеће се у рукама првојерарха упале саме од себе.

ИКОНА У ЛИТУРГИЈИ

http://www.manastirstudenica.rs/indexsrb1df3.html?page_id=13

Слово о књизи архимандрита Tихона Ракићевића „Икона у Литургији – смисао и улога“

Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту.

ЧОВЕК СА ХРИСТОМ-У ХРИСТУ, У ЦРКВИ Владика Атанасије Јевтић, Манастир Острог, јул 2012.

 

  "...за стварање карактера, у себи и међу људима око себе, потребна је пре свега вера у Живога Бога и боголиког Човека, и из ње преображајним подвигом, уз дах Духа Божијег, израстајући х р и с т о л и к и  к а р а к т е р: искрено људски, чист („блажени чисти срцем“), ненамештен, „нережиран“ споља или изнутра, просветљен, некада и тужнорадостан (Подвижници тајне човека сведоче о „радостотворном плачу“, за који знају и Срби од како су крштени до данас),преображен покајањем пред Христом и народом,очишћен и облагодаћен Духом-Дахом Бога Живога. То сведочи и српска јеванђелски радосна, жизнерадосна пословица: „Покајање је најлепши цвијет људског поштења“. 

     Владика Атанасије Јефтић „Православље“, 1. октобар 2011.