Translate

06. август 2014.

ђакон Ненад Илић, ПОВРАТАК У БУКУ СВЕТА

"СВЕТИ САВА НИЈЕ У СРБИЈИ. ИМА ЊЕГОВИХ ЗАМЕНА, СЕНТИМЕНТАЛНИХ ГОБЛЕНА И СЛИКА С ЊЕГОВИМ ЛИКОМ, ЛИКОВА НА ДЕЧИЈИМ ПРИРЕДБАМА, АЛИ ОН НИЈЕ ОВДЕ. ДА ЈЕ ОВДЕ, СВИ БИСМО СЕ СТИДЕЛИ ДА РАДИМО ОВО ШТО РАДИМО"


                     

У току су припреме за филм Отац о Растку Немањићу и Стефану Немањи – Светом Сави и Светом Симеону. Ненад Илић, сценариста филма (са Владимиром Петровићем) и креативни продуцент пројекта, каже да ће то бити један од највећих филмова снимљених у Србији, и да је Отац због своје теме и значаја – национални пројекат.
Ненад Илић (1954) почео је да студира архитектуру, али је прешао на позоришну режију. Деценију након дипломирања, режирао је позоришне представе по београдским сценама, писао позоришне текстове, био асистент на Факултету драмских уметности, уметнички директор у више београдских позоришта и позоришних сцена, да би почетком деведесетих уписао теологију. Рукоположен је у чин ђакона. Након тога је режирао и написао телевизијске пројекте (дугометражне документарне филмове Свети Николај српски и Ава Јустин, серије Литургија, Икона и Константиново наслеђе), написао је сценарио за стрипове серије Светитељи, више књига црквене тематике, коаутор је (са супругом Анастасијом-Весном) књиге за децу Тајанствено путовање, уређивао је мултимедијална ЦД-РОМ издања, покренуо је и уређивао часопис "Искон"... Ових дана ће бити објављено седмо издање Илићевог романа Цариградски друм у издању Плато боокс, а у току су преговори и о његовом издању на руском. Ненад Илић је један од најистакнутијих стваралаца у модерној српској православној култури.

"ВРЕМЕ": Информација да се припрема филм Отац указала је на чињеницу да у нашој кинематографији не постоји филм о Светом Сави...

НЕНАД ИЛИЋ: ... о нашим почецима. А сви народи, од Кинеза до Европљана, имају филмове о људима и догађајима из којих су настали. Испричаћу вам једну анегдоту: на прошлогодишњем међународном скупу у Београду о Светој Гори, на коме су учествовали не само научници него и људи разних профила, из Цркве, културе али и из бизниса, презентовали смо овај филм објаснивши да га снимамо зато што је светогорско искуство важно за опоравак Србије. После тога су нас два Руса питала: "Ви сад, видимо, имате економских проблема. Али како је могуће да Тито није снимио филм о Светом Сави?" Комично, наравно, али они једноставно нису могли да схвате да ми, као народ, немамо филм о коренима своје нације. Сетимо се да су они свог Рубљова снимали у време најжешћег комунизма. Хоћу да кажем да нико толико лудачки није одбацио своју традицију и историју зарад једног пројекта. И још увек као да нећемо да схватимо да тај пројекат, Југославија, није успео и да морамо да се коначно ослободимо и извучемо испод његових крхотина.

Стварно, ако није снимљен досад, зашто мислите да је баш сад време да се сними филм о Светом Сави?

Много људи је предлагало да се ради филм о Светом Сави. Поготово су били упорни млади људи с којима смо радили. Наши људи из Берлина и Београђани су зато и основали Фондацију "Наслеђе отаца" са задатком да подигне филм, и због њега је основана и продукцијска кућа "Опет & Опет". Завршен је сценарио, и сад смо у фази копродукционих договора. Биће то по продукцијском захтеву највећи српски филм који је до сада рађен. Полазна идеја нам није била да радимо спектакл, пошли смо од драмске ситуације, односа ликова, али с обзиром да се ради о историјском филму, да ћемо морати да подигнемо "филмски" Хиландар зато што се већи део приче дешава на Светој Гори, и да сценарио обухвата и путовање у Цариград, испоставило се да је ово за наше услове баш велики пројекат. Фондацији се преко сајта филма (хттп://филм-отац.цом/рс/) јављају приложници са свих страна где год има Срба, укључују се епархије, појединци. Врло нам је важно да се стиче покретачка снага зато што овај филм није само филм, него је споменик и место окупљања, које треба да нас подсети на могућност наставка нашег историјског пута. Најважније што се филму до сада десило је благослов од игумана и братства Хиландара, добили смо њихову велику подршку, што није често. Хиландарци нису склони да се упуштају у савремене технологије – Света Гора нема идеју о модернизацији, напротив, покушава да чува свој стил живота. Али, десило се да су препознали наш пројекат као важан, и добили смо благослов. На литургијама се читају имена људи који учествују на филму, значи да се велика енергија подиже за Оца.

Да ли је то црквени пројекат?

Пројекат је више национални него црквени зато што се бави почецима Србије, зато што је о коренима, о оцима нашим. Самим тим што је филм о Светом Сави и Светом Симеону, односно о њиховом боравку на Светој Гори, филм је и црквени, али је филм пре свега прича о утемељењу Србије, како су је Сава и Симеон утемељили и повезали у њој материјално и духовно за године и векове који су уследили.

                                       

Зашто сте из њихових житија изабрали за филм баш део сусрета оца и сина на Светој Гори и њихово подизање Хиландара?

То је тренутак заједничког деловања оца и сина, почетак озбиљне државе Србије. Није почетак оно што је Симеон радио док је био Стефан Немања, одличан владар који је знао да постиже циљеве силом али, кад треба, и да трпи понижење због свог народа. Овај тренутак је важан у њиховим животима зато што Немања силази са престола, монаши се, али народ у њему још увек види великог владара. Оставља државу синовима, и то након што је поставио за свог наследника средњег сина, Стефана, византијског зета, како би склопио савез са том силом. Свестан је да ће након његове смрти избити рат међу браћом. И он сам је прошао кроз то. Симеон зна да мала држава неће моћи то да поднесе, распашће се, окружују је силе, не увек пријатељске. Потребно је да у Србији успостави духовног оца који ће да мири, и он иде на Свету Гору по Саву. Сава тада има 23-24 године, на Светој Гори је нашао све што му треба, ушао је у предворје Царства Небеског и нема потребе да се петља у земаљске ствари. Симеон, огроман човек, сила владарска, долази да га приволи да се врати у Србију и да преузме старање над Србијом. Сави то не треба. Сигуран је да ће заједно највећу корист Србији учинити задобијајући Царство Божије и тера оца да постане светитељ, а отац тера сина да се одрекне најбољег и да се врати у буку света. Ту је и корен могућег сукоба који две јаке личности, уз Божију помоћ и љубављу, ипак избегну. Истовремено, у том њиховом сусрету подиже се Хиландар, који ће постати наш измештен корен заувек, стабилан. Симеон умире, и наравно избија грађански рат, а Сава који је био убеђен да ће молитвом моћи да реши земаљске ствари, осећа да ће морати да се врати у Србију. Враћа се са Симеоновим моштима. Отац се вратио, почиње нови период Србије. Изливање светогорске благодати на Србију. Прави препород. Повратак Саве у Србију је нешто што је почетак нове Србије и крај овог филма. Ми просто хоћемо да вратимо Саву у Србију.


Света Гора
                               

Зар он није већ ту?

Сава није у Србији и то је јако важно да сагледамо. Повремено га дозовемо у цркви. Има његових замена, сентименталних гоблена и слика с његовим ликом, ликова на дечијим приредбама, али он није овде. Да је овде, сви бисмо се стидели да радимо ово што радимо. Што се тиче светосавља, његова позиција је, упрошћено гледано, следећа: на највишем месту је Христос, Христова Црква. Православље као чиста црква која задржава додир са апостолима и која је најсигурнији приступ Христу. Испод тога је као једна грана светосавље – православље српског националног стила. Као што ми славимо славу а на пример Руси имендан, или као што се наше црквено појање разликује од појања других православних народа, утолико је православље српски стил. И то је у реду. Али, издвајање светосавља из тог нормалног редоследа и стварање од њега аутономне приче, мислим на случајеве кад се то ради у циљу прављења група људи са погрешним циљевима, то је злоупотреба.
Могло би се рећи да је злоупотреба Светог Саве и непоштовање његовог просветитељског пута. Црква, чији је он утемељивач, перцсе често као ретроградна институција.
То је одговорност општа, па и на нама у цркви. Ми често споро реагујемо на неке промене, немамо довољно брз превод. Једноставно, црква као организам делује спорије на промене него што реагују обичне институције. Наравно да црква, пошто је и институција, има, и треба да има, унутрашње организационе преправке које ће је прилагодити времену, и то је сасвим логично. Али, шта је већа опасност од спорости? Ако би црква пребрзо прихватала неке ствари и промене, ризиковала би да се превише прилагоди пролазном и често штетном духу времена. И да људи остану без поузданог путоказа. Да замаглимо Христов лик, који је заправо "једино ново под сунцем". Једина права опозиција силама овога света. Мислим да је исправније да црква спорије реагује, па да лакше задржи исправан пут – поједностављено, то је нека логика. Поготово кад снага није велика. Што се тиче модерности и напретка, све је то дискутабилно. Јер, питање је које модерности, у ком правцу напретка? Код нас бити модеран значи бити у плусу, а традиционалан и конзервативан у минусу. Конзервативни приступ не значи искључиво поглед уназад, и не подразумева да у њему доминира ретро прича. Просвећени конзервативци просто неће да тек тако мењају боље за лошије. Зашто бисмо нужно мењали оно што је добро за нешто горе само зато што је новије? Зар не? С друге стране, учествовање у традицији је креативна и захтевна активност. "Традиција није обожавање пепела, већ одржавање ватре" – паметне су речи композитора Густава Малера. Сава као просветитељ – да. Али он је знао да ако хоћеш право знање, прво мораш да радиш на себи. Да би се очистио и отворио за истину. Наше могућности спознаје истине су замагљене, чак и затроване – то заборављамо. Верујемо у некакав аутоматизам научних истина као у "објективну" истину. Па онда и та поједностављена слика "хуманистичког" просветитељства и рационализма: научиш нешто, па онда, кад већ сазнаш, по томе радиш како треба и – будеш бољи... Не иде то тек тако. Сава је отишао као млад на Свету Гору да се испуни духом, да се очисти, да буде пријемчив за права знања, а онда се вратио у свет. Не кажем да треба сви да идемо у манастир, али где данас имате морално образовање, да не кажем духовно? Покушава се нешто са веронауком, али нема она много простора и није увек компатибилна образовном систему. Васпитање губи корак већ у основношколском образовању. Учи се само о правима, скоро ништа о обавезама. А камоли о томе да морамо свој сазнајни апарат да редовно "чистимо" да нам знање не би било запрљано и заправо штетно. Ако се тај духовни ниво просветитељства заборавља, онда се заборавља ко је и шта је Сава.

Како, кад деца уче о њему још у предшколском васпитању?

Сава јесте део нашег духовног и културног идентитета, али живимо као да није. Заборавили смо личност Светог Саве и чињенице о његовом животу. Он је спајао најсавременије и најтрадиционалније, бавио се очувањем наслеђа, али је уводио и најновију науку, најновије законодавство, доводио је најбоље уметнике, водио је дипломатију на савремен начин и успевао је да повеже Исток и Запад, путовао је, а где год је отишао направио је дипломатску припрему српске будућности. Политика какву је он поставио, заснована на моралности, сад је незамислива. Сад је популаран став: није битна моралност, важна је само ефикасност. Није истина, прави путоказ нам је он оставио. Свети Сава је неопходан за наставак наше будућности. Оног тренутка кад се врати у Србију, ми ћемо знати како се на прави начин функционише између Истока и Запада, како се праве мостови између Истока и Запада, како се постаје тај мост.

Како би тај његов повратак у Србију изгледао у пракси?

Сава и Симеон су спојили потребе земаљске Србије и небеску Србију. Нераздвојиво су направили ту конструкцију из које је настала Србија коју познајемо. Та равнотежна ситуација, земаљска и небеска, која постоји од почетка, мора да се прати и реконструише у сваком времену.


Манастир Ватопед

Синтагма "небеска Србија" има негативне конотације зато што је била у моди међу пропагаторима национализма почетком деведесетих...

... мада је она изворно део косовског мита, поред Светог Саве другог српског симбола. Да. Кад кажем "мит" не мислим на нешто лажно или измишљено, мислим на причу са великим набојем која порађа вредности и усмерава понашање групе. Осим моста између Истока и Запада, Србија је себе доживљавала и као бедем пред туђом вером, али и пред силом и неправдом уопште. Овај симбол је, на нашу срећу или несрећу, био активнији кроз историју. Али, шта се с њим десило? Кад се избаци први, светосавски симбол моста који спаја царство небеско и земаљско, косовски симбол се погрешно тумачи. Од њега је направљен пагански самоуништавајући мит о саможртвовању народа. Прича о томе да је у Косовској бици изабрано само царство небеско а да нам царство земаљско није битно, доведена је до апсурда, поготово кад је мит почео да се тумачи без Бога! Па и ово што сад живимо, боље речено због чега одумиремо, јесте очајнички покушај да се одбаци димензија небеског, да се одбаци мит о Косову који нас оптерећује, да избегнемо и Светог Саву ако је могуће, и да направимо наш идентитет само на основу "земаљске" приче. То је комбинација најтужнијег и најглупљег што нам се икад дешавало. Ми ту глупост сада живимо. Нити нас нешто испуњава и вуче душу нагоре, нити се сналазимо у економији, а немамо ни шта да нас теши ни даје наду.

Хоћете да кажете да би равнотежа између земаљске и небеске Србије била решење за нас сада?

Без сумње. То не значи да очекујемо како ћемо сви ући у непрекидну молитву и да ћемо сви постати дивни. Али не би било лоше да бар они који су водећи слој у држави својим примером покушају да постану углед другима. Људи су за патријарха Павла одушевљено говорили: ево човека који живи онако као што говори. Као да је то толико чудно, скоро немогуће! Постоје неке вредности које су плод генерација, неозбиљно их је занемарити и одбацити тај пакет који нам је дат. Ако се тај пакет прими, ако се усвоје те вредности, у њима је спој земаљске и небеске Србије. Ми морамо да вратимо тај вредносни систем. Да будемо бољи, а не да се само правдамо зашто постајемо све гори и гори. У овом народу ће завист да нам се обије о главу, завист према богатом човеку, према овоме и ономе. Ми се хранимо на зависти, на ликовању над туђом несрећом, затим на страху: може да буде горе. То није здраво, то је бедно. Нама заиста треба да се врати слика до које су нас Сава и Симеон довели. Врло је битно да испитамо корен и да видимо шта ваља а шта не ваља. Али ми то не радимо. Ми кидамо све што имамо иза себе.

Како у вашем филму изгледа Свети Сава?

Сава је сила, чудо од енергије, он је обавезујућа појава, а не сентиментални гоблен. Зато филм и радимо, да људе суочимо са том енергијом. Он је мршав, висок, има неку чудну лепоту, Немањићи су имали мужевне црте, и велику енергију. Он не мора пуно да прича, али мора да има енергију која је заразно добра. Видећемо ко ће га играти. Тај глумац мора да има нешто харизматично, ако се млади не заљубе у њега, ништа нисмо урадили.

Како ће момак од на пример 17 година, колико је имао Растко Немањић кад је стигао на Свету Гору с намером да постане Сава, поверовати да српски принц бира монаштво, а не лов и девојке?

Па не мора свако да иде у манастир, код нас кад се помисли на богоугодан живот помисли се "или манастир или ништа". Свако треба да живи богоугодно према својој мери и могућности, али свако има обавезу да проба да се придржава неких правила. Пре свега према себи. Чишћење од страсти је, рецимо, улажење у врсту контроле сопственог живота. Овде се људи поробе разним страстима (разврат, коцка, опијање, ождеравање, гнев, удобна равнодушност, сујета сваке врсте...) и не владају више својим животима сматрајући да је то слобода. Није то слобода, то је руинирање. Иначе, овај филм говори и о младости и о старости. Што пре се младост научи искреном одрицању, то пре ће доћи до квалитета. Код нас младост није учена одрицању. Иако су околности лоше, родитељ ће болећиво све учинити да пружи детету. Зато деца расту са осећајем права без осећаја обавезе. Томе их учи цео систем. Добровољно одрицање је овде нешто што је малтене нездраво. С друге стране, обесмишљена је старост, претвара се у продужавање живота зарад продужавања живота без икаквог смисла. Старци седе по чекаоницама домова здравља и баве се само тиме. Преко лика Симеона нуди се друга опција, нуди се старост која животу даје смисао до самог краја. Ти до краја живота имаш прилику да се усавршаваш, да радиш нешто. Чак и кад човек онемоћа потпуно, он има могућност молитве, могућност духовног усавршавања, раста љубави, "ширења" душе.

Када планирате прву клапу?

Ако Бог да, половином следеће године. До тада треба да изаберемо редитеља, размишљамо о руском редитељу, треба да пажљиво одаберемо глумце, има преко 40 глумаца, треба Хиландар да се направи, правићемо га у околини Београда, Миљан Крека Кљаковић, сценограф светског реномеа ради скице, Виторио Стораро је пристао да буде директор фотографије, он је троструки оскаровац а ми га знамо по филмовима Последњи кинески цар и Апокалипса сада. Ризикујем да звучим нескромно, али рећи ћу зато што желим да дочарам начин на који размишљамо о реализацији овог филма: радићемо га онако како су рађени наши средњовековни манастири. Правили су их, подсетићу, најбољи мајстори и са Истока и са Запада.

Соња Ћирић, "Време", бр.1129, 24. јул 2014.

Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: "Светитељу Божји, заступи нас"! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата". И одмах - о, чуда - једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: "Шта сте чудно видели?"
Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.

РАЗГОВОРИ СА СТАРЦЕМ ПАЈСИЈЕМ СВЕТОГОРЦЕМ
                                         

Нема коментара:

Постави коментар