Данас млади људи трагају за искуством правога живота. Уморна од материјалистичког начина живота и рационалистички оријентисаног друштва, које смо им ми старији наметнули, наша дечица, те иконе Божије, које је Бог призвао да постану богови по благодати, трагају за нечим што надилази рационалистичке форме материјалистичке филозофије и атеистичког образовања које им одрасли намећу. Они трагају за искуствима стварнога живота и нису задовољни оним што чују о Богу. Они желе да имају живо искуство Бога, Његове светлости, Његове благодати. Не знајући да Црква може да им пружи утеху и искуство за којим трагају, многи млади људи, у потрази за нечим што је изнад и са оне стране пуке рационалности, трагају на погрешним местима и окрећу се разним другим јефтиним заменама.
Неки залутају у далекоисточне мистицизме, попут јоге, други у окултизме или гностицизме, а трећи, на крају, нажалост, и у отворени сатанизам.
У погледу етике, они не признају никаква правила. За њих су етичка начела потпуно бесмислена, јер су се лишили смисла и сврха етике, а то је - сједињење људи са светим Богом.
И управо због тога са великом жестином бесне трагични догађаји као што су анархизам и тероризам. Многи људи који, дубоко у себи, желе да остваре своју унутарњу снагу, а то не могу јер немају духовно руковођење ка обожењу, одају се свакој врсти ексцеса и насиља против својих ближњих.
Већина младих људи, и не само младих, троши на хедонизам и плотска задовољства своје драгоцено животно време и снагу, које им је Бог даровао да би успели у подвигу обожења. Нажалост, хедонизам и плотска задовољства - врло често под патронатом државе - постају савремени идоли, тј. савремена "божанства" која проузрокују велику штету и телима и душама младих.
 |
| Манастир Вазнесење |
Други, живећи без икаквог идеала, троше своје време на различите бесмислене, досадне и штетне активности.
Трећи налазе уживање у пребрзој вожњи и тркама по улицама, често са страшним последицама, као што су тешке повреде и смарт.
Четврти, после многих лутања, капитулирају (предају се) и падају у демонско ропство наркоманије, те нове куге нашега столећа.
Коначно, многи млади људи, после релативно кратког живота пуног промашаја и разочарања, свесно или несвесно, окончавају мучење своје јалове потраге, прибегавајући, нажалост, најгорем облику очајања - самоубиству.
Али ти младићи и те девојке које подузимају такве безумне и ужасне кораке нису некакве хуље. То су млади људи, дечица, и Божија и наша, која - прелешћена лажима материјалистичког, самозадовољног друштва које су им одрасли наметнули - не успевају да открију циљ за који су створени - стварни и вечни разлог који им нисмо пренели и за који они не знају.
Не знајући за узвишени циљ човековог живота - за обожење, и не налазећи мир ни у чему, они се предају очајању у свим оним облицима које смо већ поменули.
Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар