Најтврђи бедем непрегазивости сваког верујућег човека јесте покајање, док не кајати се води човека у душевно исклизнуће и одбацивање онога што Бог од њега очекује. Бог као апсолутни дунамизам добра у свако време очекује покајање грешника. Он брине о човеку, бди над њим јер права љубав само тако и може.
ПОКАЈАЊЕ - ОЖИВЉУЈУЋА СИЛА
Јеванђелска прича О блудном сину говори о љубави и покајању, о смислу Јеванђеља. Говори о томе да је грех, тај пусти уљез, узрок смрти јер блудни син беше мртав и оживе, а да је покајање сила оживљујућа. "Покајање је свесност својих грехова, свога пада, а грехе скида милост Божија", беседи Свети Симеон Нови Богослов. Христу се прилази покајничком вером јер и Христос своју проповед спасења започиње речима: Покајте се и верујте у Јеванђеље. Пре Господа, сетимо се, истим речима то чини Свети Јован Крститељ у Јерусалимској пустињи.
Бог као једина апсолутна светлост даје могућност да кроз исповест и покајање његова икона - човек, такође засветли. Ко то човека подстиче на покајање, ко га подстиче да похрли на исповест са радошћу? То су Љубав Божија и анђели стида и савести који подстичу осећања личног, духовног осиромашења и беде.
Тројични Бог најузвишеније пиједестале Небеске красоте чува управо за покајнике. Сетимо се Апостола Петра, коме очи до краја живота бејаху крваво црвене од плача, јер издаде Господа (како тврди црквени писац Свети Нифонт); или Апостола Павла, који се стално сећао да је био гонитељ Цркве; или покајаног разбојника на Велики петак, који исповеди веру у Царство пре васкрсења Христовог; или Марије Египатске; Светог Јакова Постника и многих Светих који се оденуше Светом Тајном Покајања. Као лекар Неба Свети Јован Златоуст нас стога поучава: "Греси су ране и болест, а покајање је лек и оздрављење душе".
ПОДВИГ ПОКАЈАЊА
Припадност Господу, вечној Правди и Истини, чува се ликом Божијим у нама - покајањем, стидом, праштањем ( не заборавимо шта су последње речи Христове на Крсту - опрости им Оче...), односом према ближњем, делатном љубављу, али и ненадимањем горчинама светских сокова гордости и бесплодних знања која су неупотребљива за спасење. Христос је Бог оних који греше, а греси свих грешника мањи су од делића капи милости и љубави Христове. "Сви људи до Христа беху мртви у гресима својим; и царова смрт од Адама до Христа" ( Еф 2, 1; Рм 5, 14), истиче неботајни Павле, док Апостол Петар у величанственој беседи на Свету Педесетницу поручује: "Покајте се, и да се сваки од вас крсти у име Исуса Христа за отпуштење грехова" (Дап 2, 38).
Грех одваја од Бога, а у страсти човек тоне постепено, као у живо блато. Када човек западне у искушење, где је грех тако близу са раширеном, шареном и лепљивом лепезом избором, човек том избору треба снажно да се одупре молитвом да га Господ спаси од привлачне снаге искушења. Од човека, од слободе његове, почиње иницијатива ка покајању, а у том, спасоносном делу покајања учествује и Бог и човек; човек се каје, а Бог то покајање жели и памти.
ПУТ КА СПАСЕЊУ
Постоје људи који својим животом остварују дубоку ноћ греха. Ипак, ни они не бивају остављени од Господа, већ будући стално призивани могу достићи, покајањем и исповешћу, велику светост - пример је Свети Мојсије Мурин. У Цркви, Невести Христовој, спасење се задобија ако човек приђе покајањем и вером у Светој Тајни Крштења, а "после свога Крштења, ми и даље грешимо и то сваки дан, зато је Господ дао исповест и покајање као ново крштење", како нам то дивно беседи Свети Јован Лествичник.
Хаџи Драган Б. Поповић
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ, ЈУЛ/АВГУСТ 2014.
Тема броја: Света тајна покајања и исповести
Нема коментара:
Постави коментар