ПСАЛАМ 117

АГАПЕ Византијска музика

Химне доводе у склад наша душевна
настројења са оним што ће се ускоро
потом чинодејствовати, те нас складним
милозвучјем божанских мелодија уче
једнодушју према свему божанском, према
самим себи и према другима.

Свети Дионисије Ареопагит

Димитрије Богдановић, МАРИЈА ЕГИПЋАНКА – СИМБОЛ ОСТВАРЕНОГ, ЖИВОГ, СВЕСТРАНОГ ПОКАЈАЊА

   ПЕТА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА

   Једна жена – пустињак, одбегла од света у мир потпуне анонимности све док по Божијој вољи није откривена у безграничној светости, некада грешница, стоји на врху бесконачног списка „светих грешница“, као симбол оствареног, живог, свестраног покајања.
   Да ли је то дословно историјска личност, или се у лицу Марије о којој пише „Житије“ што га традиција приписује цариградском патријарху Софронију (VIII век) усредсредило вековно сазнање о блудници која подвигом кајања постаје света и преподобна жена – тешко је рећи. Али се за Марију Египћанку зна такође од памтивека; текст житија је познат већ у VIII веку, а живот свете Марије ставља се обично у шесто столеће. Осим тога, има и других имена у традицији византијске хагиографије за која се везује мотив покајне грешнице (Теодора, Теоктиста... ). Марија Египћанка је, међутим, праобраз. Њен култ је у Православној Цркви инспирисао и дане кајања: Пета недеља Великог поста посвећена је светој Марији, и служба тих дана у Посном Триоду пуна је похвала њеног великог подвига.

 

Епископ стобијски г. Давид, ЛЕСТВИЦА ВРЛИНА, Грачаница, 26.3.2015.

Свети владика Николај, ЈЕВАНЂЕЉЕ О СЛУЖБИ И СТРАДАЊУ СИНА БОЖЈЕГА

   Марко, 10, 32-45. Зач. 47.

   Смирења Господа нашега Исуса Христа исто је онако за дивљење као и Његова чудеса, укупно са васкрсењем, чудом над чудима. Обукавши Себе у скрушено и ропско тело човечје Он је постао слуга слугама Својим.
   Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Гле, ни трава у пољу не прави се већа него што је, нити се рибе у води ни птице у ваздуху праве боље него што су. Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта.

ДОСТОЈНО ЈЕСТ

Протојереј Андреј Ткачов, ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

   Суботе и недеље се у Великом посту не сматрају посним данима. И то није због тога што је дозвољено да се у ове дане једе нешто мрсно. (Мрсна храна је за телесно здраве људе забрањена до самог Васкрса). То је због тога што се суботом и недељом служи потпуна, права литургија. Пошто Црква литургију сматра каменом-темељцем, од тога да ли се она служи или не служи и дани постају празнични или тужни.
   Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.

др Растко Јовић, Када учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте“ (Мт.25,40), Бијељина, март 2015.

о. Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Посни пут, 6. НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ

   Шеста, и последња недеља Великог поста зове се Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз Литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт Свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:

   "Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу Који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт".

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Шеста недеља

Блажени чисти срцем
јер ће Бога видјети

(Мт. 5, 8)

   1. Чисто око гледа свет и све што је у свету; а утруњено око не може да гледа ни да види. Тако је и са срцем човечјим. Бог је обдарио срце човечје нарочитом видовитошћу. Кад је срце покривено труњем греха, оно постаје слепо и не види ништа. Кад се срце потпуно очисти, оно види невидљиви свет у видљивом свету, и види невидљиви свет сам по себи, и види Онога који је Срце невидљивог света, види Бога.

Свети Теофан Затворник, МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, Шеста недеља поста

   Овако говори Господ: Учим те да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш. О, да си пазио на заповести моје! Мир би твој био као река и правда твоја као валови морски; и семена би твога било као песка и порода утробе твоје као зрна његових. Но, и сада се име твоје неће затрти ни истребити преда мном. Но, под којим условом? Изиђи из Вавилона (Ис.48,17-20). Вавилон је образ свестране греховности. Остави грех, обрати се Господу свим срцем својим и свим мислима својим, те Он неће помињати твоје грехе, и предаће забораву неправде твоје. Опет ћеш бити у окриљу Његове милости. Иди само путем којим те Он учи, па ће твој унутрашњи мир бити као река, благе мисли срца твога као песак, а као зрна његова - плодови твоје врлине.

   УТОРАК

   Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич.21,13). А ми се често чудимо због чега Господ не слуша наше молитве? Ето узрока! Због тога што је заиста било случајева када смо затварали своје уши од речи којима су нас молили потребити. Стога ни нас Господ не слуша. Међутим, још није велика тешкоћа ако нас Господ не слуша у мољењима за нешто временско. Но, тешко нама када Он неће да нас чује онда кад се молимо за отпуштење грехова наших. А Он ће то започети када вапај оних које смо презрели буде снажнији од наших молитава. Треба да пожуримо да одстранимо ту крајњу беду по примеру Закхеја, коме је Господ, за његову мудру одлуку рекао: Данас дође спасење дому овоме.

 

СЛУГЕ И ОСТАЛИ

   Пета недеља поста. Имамо још недељу дана до завршетка посног пута. Наравно, остало је и оно што нас стално збуњује кад сабирамо посне дане – Страсна седмица. Она се и не рачуна у пост. За њу се и припремамо током целог Великог поста. Да се оснажимо и охрабримо да са Христом прођемо кроз издају, страдање и смрт – до васкрсења. Она је поснија од поста, а истовремено и није пост. У њој се не бавимо посним правилима. Ћутимо и слушамо. У тишини идемо за Богочовеком и носимо свој крст за Њим.
   „Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће“.
   Опет се на недељној литургији читају два јеванђеља. Прво је о смирењу, из Јеванђеља по Марку (10, 32-45).
   Ако смо, ето, стигли до пред крај поста, до финалне етапе, лако нам се може десити да се погордимо нашим досадашњим постигнућем, или да постанемо малодушни - они који се из било ког разлога нисмо до сада довољно потрудили. Ови други постају малодушни и кажу – кад нисмо до сад, шта сад уопште имамо... А они који су неку жртву и поднели, помисле да су нешто и заслужили. Заборављају упозорења са почетка посног пута, да фарисеј у односу на грешног цариника није ништа у бољем положају, ако се поноси својом праведношћу.
  Шта ли смо ми „испосници“ то заслужили? Жртвом се ништа не купује, ништа не обезбеђује. Жртва јесте услов љубави, али нема ту трговине, и то још са „прописаним“ мерама, „берзанским правилима“. Господ опомиње своје ученике који људски, присно желе да изборе „преко везе“ вечну близину, положај најближе Господу.

Христос Пантократор, детаљ иконе. Манастир Ватопед, Света Гора, 14. век.

 

Архимандрит Пајсије(Танасијевић), О ПОЈАЊУ

Епископ Андреј, Света Гора Атонска

    У четвртак, 26. марта 2015. године, одржано је још једно предавање у циклусу предавања која се одржавају током свете Четрдесетнице у просторијама СКД Просвјета у Загребу.
   Предавач је био Његово Преосвештенство г. Андреј, Епископ аустријско-швајцарски, који је говорио на тему Света Гора Атонска. Пред бројним аудиторијем епископ Андреј је говорио о настанку, историјату и устројству Свете Горе као и о богослужбеном животу светогорских монаха. Епископ Андреј је посебно нагласио да је Света Гора место на коме су сабрана различита монашка предања и различити видови монашког живота. Као један од аутентичних примера монашког живота и подвига на Светој Гори предавачу је послужио лик Светог Саве, првог Архиепископа српског. Епископ Андреј је подвукао да је Свети Сава пренео традицију светогорског монаштва у новоосновану српску архиепископију којој је он био на челу.
   Да би живот и функционисање монашких заједница на Светој Гори био разумљив и тиме ближи савременом човеку у свету Епископ Андреј је, током свог предавања, показивао фотографије Свете Горе, њених манастира, скитова, храмова и монаха.
   На крају веома занимљивог предавања уследила су питања као и дискусија уз сведочења личних искустава оних који су имали прилику да посете Свету Гору.
   Након предавања присутнима се обратио Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије захваливши се Преосвећеном Епископу г. Андреју и најавивши следеће предавање које ће се одржати у четвртак, 2. априла, а на коме ће говорити академик проф. др Владета Јеротић на тему Човек у времену кризе.

извор: српска православна црква

Појачки састав Дамаскин - Множества содјејаних мноју љутих (глас шести)

Преподобни Пајсије (Величковски), O умној или унутрашњој молитви

Издавачка делатност Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске очевидно истрајава у намери да до наших читалаца долазе свакако важни наслови кроз чији се садржај можемо упознати са корисним поукама у процесу духовног узрастања. Као својеврсна карика у већ започетом ланцу, а искрено се надамо да ће он бити богат карикама које се полако али сигурно настављају једна на другу, из штампе је изашао превод надалеко чувеног "Свитка" преподобног Пајсија (Величковског).Ово дело, о коме је заиста довољно споменути само то да је било, јесте и биће неизоставни приручник свакоме ко жели да се упозна са умном молитвом, својим небројеним издањима на руском али и на другим језицима, одавно је пројавило своју важност у животима хришћана широм света. Труд г. Слободана Продића да оно буде преведено и на српски језик, те благослов Његовог Преосвештенства г. др Григорија, да тај превод буде и објављен као издање које је свакако доступно најширем кругу читалаца, јесте нешто што завређује нарочиту пажњу.

извор: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

«РЕКАО САМ: БОГОВИ СТЕ...»

   То што се Васкрс ове године слави истовремено кад и световни празник као што је Дан космонаутике – није превише важно, и можда на то не би ни требало обраћати пажњу, али код Бога ништа није случајно. И из овакве ситне, случајне подударности човек може да стекне неку душевну корист, - на пример, може видети у њој повод за размишљање о томе колико се савремена слика о створеном свету, о космосу, подудара са библијским погледом на Васељену... Управо о томе сад размишља познати санктпетербуршки свештеник, протојереј Кирил Копејкин.

ДУХОВНИЦИ јеромонах Роман Матјушин

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

БЕЛИ ХРАМ ИЗНАД РЕКЕ

текст: јеромонах Роман Матјушин
музика: Андреј Покровски
пева: монахиња Теодора

јеромонах Роман(Матјушин), ПОСТ С МОЛИТВОМ на канон Св. Андреја Критског

Пост с молитвом срце ће да згреје,
Над земљом се свуд разлеже звон.
Преподобни оче наш Андреје,
Горко читам твој свети канон.

Одакле, душо, почети сузама,
грешних дана је прошао хлад?
Ти завапи и срцем и уснама:
-Боже, помилуј, не одбиј ме сад!

Адаме, био си први човек ти,
Пао у Рају, плак'о си без конца.
Плачи душо, и ти далеко си
Од свога Владике и Творца.

Душо, докле у греху стајање?
Ко Ева лако падаш у њих.
Принеси и зато сада кајање
Господу Богу и Цару нас свих.

Адам је био изгнан из Едена
прекршив једну заповест тек.
О, душо, где ћемо бити ми,
преступајући цео наш век?

О, душо, чему се надаш ти?
За оружје узми плач и пост.
Опет си у бедној хаљини,
савет змије ткао је подлост.

О душо, крај је близу ненадано,
Прени се, на вратима Судија.
Немамо чим да се оправдамо
Што се буниш сад, душо моја.

Нада мном опет вода надошла,
живот пролази као кадила дим.
Браћа су Јосифа продала,
Ти се, душо, сама продајеш злим.
Погођен прељубе стрелама
Пао је Давид, ал покајан уста.
Ти си, душо, од детињства лукава,
зло чинила, заборавила Христа.

О душо, душо моја, устај пред злима,
крај се ближи, немаш сузе ни пост.
Сада завапи и срцем и устима
Христос да ти поклони милост.

Сав у греху пашћу пред Пречисту,
Пашћу испред Чисте Голубице.
Погледај тугу и нашу беду,
Не остави, Свеопевана Царице,
О Андреје, оче преблажени,
Пастиру с Крита, певам ти смерно.
Да избегну нова сагрешења
Који се тебе сећају верно.

март 1987.

Оставимо бригање,
Време покајања наста,
Послушајмо, браћо, појање
Дана Великог поста.

Нек се уздигне молитва моја
као кадило пред Тобом,
Уздизање руку мојих,
Жртва вечерња.

Певала обична братија
како већ у обитељи буде.
И света је мелодија
Утешила тужне људе.

Чују се уздаси и стењање:
"Боже, не остављај мене".
И јуродиво клањање
ударци верига о стене.

Горко плаче блудни син.
Овај се бол ничим не мери,
Тешко наричу басови:
"Покајања отвори двери".

А звонар познати
долива звонима јад.
Зар си била убијена,
О, Света Русијо, кад?

Нек се уздигне молитва моја
као кадило пред Тобом,
Уздизање руку мојих,
Жртва вечерња.

27. јануар 1985.

Јермонах Роман (Матјушин) рођен је 1954. године, у породици сеоске учитељице. Завршио је факултет и предавао је у школи. Замонашио се 1983, а 1985. рукоположен у чин јеромонаха. Служио у једној од парохија Псковске епархије, сада живи у скиту Ветрово у близини Пскова. Стихови и појање јеромонаха Романа нашироко су познати читаоцима и слушаоцима са плоча, касета и дискова. Осим бројних песама у низу часописа, објавио књиге: "Благословен, који иде Богу"(1991), "Камење светих олтара"(1991), "Покајнички стихови"(1992), "Избор"(1995), "Ослушкујући глас Бога" - три издања (1997, 1998 и 200), "Руска монашка капа" - два издања(2002), "Радовати се небу"(2004), "Пред свима је душа крива"(2006), "Усамљенички пут"(2008), "И горка реч"(2009), "Певам Богу своме"(2010).

СВЕТИГОРА, бр. 244, март 2015.

СВЕТА ГОРА И ХИЛАНДАР

ВЕЧЕРЊА МОЛИТВА ЗА СТРАДАЛНУ ВАСЕЉЕНУ

Већина наступа у ноћни мир.  Оставићемо по страни тежину дана, умор, бриге, напетост и забринутост. Одложићемо све то на прагу ноћи и утонућемо у таму. Ућићемо у овај ноћни спокој али најпре треба да се сетимо оних који ступају у ноћ пуни бриге. У болници има људи који неће заспати зато што их нешто боли, зато што се плаше, зато што брину за вољене од којих једни заједно са њима носе бреме њихове болести а други ће осиромашити њиховом смрћу. Има људи који су у самоћи тамнице. Неки од њих су млади и негде изван зидина постоји девојка коју воле или постоје њихова деца, њихови пријатељи, постоји слобода. Постојала је нада а сада није остало ништа. Осим тога,  постоји у свим градовима бучна ноћ, ноћ кафана, ноћ хазардних игара, ноћ пијаница, ноћ у којој ће младићи и девојке изгубити чистоту. Има оних људи који ће изгубити своју част и које ће бити срамота да се ујутру пробуде. Има и оних који све то користе, који опијају и саблажњавају друге, који трују дрогом, оних који се смеју демонским смехом не схватајући да се решава њихова вечна судбина. И има у овој ноћи оних који ће стајати пред Богом, мајка покрај дететовог узглавља, жена или муж поред супружника на умору, има оних који ће ноћ посветити молитви, и колико, колико дугих. Остаје читав ноћни свет живота и страдања, и наде, и смрти, и радости, и Божанског присуства. Све то постоји у овој ноћи. Пре него што се препустимо одмору, заблагодаримо Богу за све што нам шаље и замолимо га да се Он, док ми заборавивши на све док будемо спавали, сети страдалничких тела како болесника тако и проститутке, детета и старца, заточеника којег ислеђују као и онога кога подвргава ислеђивању, онога ко користи туђу слабост као и онога који је сломљен у својој слабости, онога који стоји пред Богом у својој пламеној борби између живота и смрти. Нека Бог помене све у свом Царству и нека дође Мир, и Опроштај, и Милост. Нека се Онај који је пред лицем издаје познао највећи могући ужас у гетсиманској ноћи, сети свих оних за које ова ноћ неће бити ноћ покоја и одмора. Нека Он помене и нас рањиве и не заштићене. Препустамо се Његовој руци са вером и са надом у радости због тога што Га онолико колико можемо волимо, и што нас и Он воли укључујући и Крст, и Васкрсење. Амин.

Антонија Блума, "Пред лицем Бога живога" 

ДУХОВНИЦИ Мати Ирина

СА ГОСПОДОМ У РАДОСТИ

РАЗГОВОР СА МАТИ МИХАИЛОМ, МОНАХИЊОМ МАНАСТИРА ВАВЕДЕЊЕ У БЕОГРАДУ

   Манастир Ваведење налази се на једном од најлепших узвишења у Београду, Топчидерском Брду. Смештен у тихој оази духовног живота, између Топчидерске шуме и Сењачке падине, оивичен богатом зеленом оградом од шимшира брижљиво негованом уз мноштво ружа и обиље неке чудесне љубави, која оплемени свакога ко у ову светињу иоле добронамерно дође.
Црква је саграђена 1936. године. Ктитор је Перса Миленковић, побожна жена која пожеле да у славу Господа, у част Ваведења Пресвете Богородице, а за здравље своје и својих најмилијих, сагради храм који ће вековима сведочити милост и чуда Божија.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, Божија близина

   Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно.

Манастир Вазнесење

 

ИНТЕРНЕТ, ВЕЧНОСТ И СТРАШНИ СУД

   Шта је савремени рат? Ево, чујте. Сваког дана на стотине милиона људи у целом свету – и деце, и младића, и жена, и мужева – седи испред монитора и игра се рата у његовим различитим модификацијама. Сатима. И апсолутно их је немогуће одвојити од ове забаве. «Играње рата» је, наравно, услован појам, али се неки заиста играју рата и чини им се да су брутални и непобедиви војници; други се баве мање милитаризованим стварима, али је главно да су заузети. Противнику је то главно. Зато што је у току рат за људске душе, а за непријатеља је главно да веже душу, да је заокупи нечим што је бескорисно за вечност и да је тако погуби без иједног хица. Овде меци уопште нису потребни, зато што смрт тела ради истине, ради одбране правде, смрт, условно говорећи, од злог метка – оваква смрт човекову душу чини учесницом у највишој истини и духовном блаженству, а управо то је оно што наши непријатељи нипошто не желе да дозволе. И они воде други, колико год је то могуће неприметан и тајни рат. Који изазива распад. Уосталом, он остаје тајна само за оне који не желе да размишљају о себи, о циљу свог постојања у овом свету и у вечности. А циљ је једноставан – човек овде треба да се потруди у послушању Богу како би у вечности наследио Царство Божије. Дефиниција је једноставна, али да би се схватили њени дубина и смисао треба се много потрудити, зато што ризнице духовног живота Господ открива онима који су Му послушни, који Га упорно траже и подстичу себе на свако добро дело.

ФИЛМ ИЗ ФОЧЕ ПОДЕЛИТИ ЦЕЛОЈ ЦРКВИ

   Познати православни редитељ, писац и драматург ђакон Ненад Илић похвалио је филм „Камен воденични“, који су направили студенти Богословског факултета у Фочи, оценивши га као велико освежење, али и као храбар подухват.

ЛИТУРГИЈА СЕ САМО ЈЕДНОМ ДНЕВНО МОЖЕ СЛУЖИТИ НА ИСТОМ ЧАСНОМ ПРЕСТОЛУ

    Нас свештенике Господ заиста чува од властитих грешака, од расејаности, непажње, а понекад и од наших глупости!
   По строгим црквеним правилима у цркви се на једном Часном Престолу током дана може служити само једна света Литургија. Ми у Сретењском манастиру много волимо ноћна богослужења, кад монаси имају могућност да се у осами помоле и да им ништа не одвлачи пажњу. На тим богослужењима нема мирјана, осим оних које сами понекад позовемо.

Српски манастири и цркве на Косову и Метохији

Ој, Србијо, Божји доме

Богородица Милостива са Христом Хранитељем сиротих - фреска у Цркви Богородице Љевишке (=Елеусе), Призрен XIII век

КЛАЊАМО СЕ СТРАДАЊИМА ВАШИМ, ДЕЦО

1
17. април 1999. Батајница, Београд
Милица
Мајчина душица
Тролетни ангео бели
У ружама крви
Чиста ко Божија суза
Мртва
А смеје се
С иконе небеске Батајнице.

2
11. април 1999. Мердаре
Мртва Бојаница
Склопљених окица
Гледа у распетог Христа.
У пеленама од светлости
Ни годиница
А већ плаштаница
На белој Голготи над смртима
Сија дечија смрт
У небеским Мердарима.

3
26. мај 1999. Раља, Београд
Стефан и Дејана
Маслачак нису ишчупали
Ни лептира попреко погледали
У сну су заједно умрли
С црвеним медом и крилима
На постељи крсног детињства
Заједно се пробудили
У Божићу вечном
С Богодететом Христом
У небеској Раљи.

4
Април 1999. избегличко Мајино Насеље, Ђаковица
Христово дете Марко
Од четири лета а избеглица
Од једне у другу смрт
Спаљен у срцу ноћи
Жишка у раљама Мораве
А светли на Божијем длану
Ко Божија звездица
У небеској Ђаковици.

5
12. април 1999. Мост преко Јужне Мораве, Грделичка клисура
Чедо Бранко сунце родитељско
Шест пролећа чистији од росе
Растао је са оцем и мајком
И посечен у крв једну с њима
Три седмице крила га је река
Од очију нечистога света
Сада плива са светом дечицом
Кроз жуборе небеске Мораве.

6
30. април 1999. Мурина код Берана
Света Оља и Света Јулија
Бездомнице у привиду овом
Руже беле још немирисане
Без трнова а убране смрћу
Душицама својим од латица
Богомајци цвату у наручју
У градини небеске Мурине
Благо њима а јао живима.

7
12. мај 1999. Старо Грацко код Приштине
Испод зрака небеске Приштине
У наручју оца рањенога
Спава злато Драганица мртва
Не пушта је и смрти је не да
Није мртва само је заспала
Није мртва већ сања пахуље
Није мртва Боже пробуди је.

Матеј Арсенијевић
извор: in via

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, ХРИШЋАНСКИ ОДГОВОР НА ПРЕТЕРАНЕ БРИГЕ И СТРАХОВЕ, Храм Успенија Пресвете Богородице, Цирих, 2013.

Истинска је срећа наћи се у Цркви, а не на касним ноћним гозбама, на пијанкама или на оним озлоглашеним местима. Зар ти људи не виде да се истинска срећа налази у блистању творевине, у задивљујућој лепоти природе, коју нам је подарио Велики Доброчинитељ? Срећа се лако може пронаћи у праскозорју, у јутарњој шетњи, у певању птица, у лепоти цвета, у чистом срцу, у похвали Господу и у Светој Литургији.

Св. Нектарије Егински

Његова Светост патријарх Кирил о Великом посту, ВЕЛИКИ ПОСТ ЈЕ ДУХОВНА БАЊА

   Велики пост је време ослобађања од болести, време исцељења. То је на неки начин духовна бања у коју улазимо надајући се оздрављењу, освежавању својих осећања, обнављању својих мисли и јачању своје вере.

   Пост је средство које човек може да користи како би стварно утицао на стање своје душе. Зато што уздржавањем од хране, од забава и од различитих саблазни, васпитавамо своју вољу и чинимо своја осећања узвишенијима.

И ЖИВОТ ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

Прилог за биографију српског патријарха Павла

   Гој­ко Стој­че­вић, бу­ду­ћи Па­три­јарх срп­ски Па­вле, је у сеп­тем­бру 1936. упи­сао ре­дов­не сту­ди­је на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту (ПБФ) Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду. Од­мах по упи­су сту­ди­ја се укљу­чио у Хор сту­де­на­та Пра­во­слав­ног бо­го­слов­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду.

 

Од фрејма до иконе: ЛИТУРГИЈА И ФИЛМ, Симпосион "Теологија у јавној сфери", Требиње, 6-7.2.2015.

Модератор: Емир Кустурица
Стаматис Склирис, ђакон Ненад Илић, Небојша Дугалић

Игуман манастира Студенице архимандрит др Тихон, ПОДВИГ МУЧЕНИШТВА У ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, Грачаница, 19.3.2015.

СТУДЕНИЧКИ КРСТ, 12. век

Митрополит сурошки Антоније(Блум), О ЦРКВИ И СУСРЕТУ СА ХРИСТОМ

    Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо - то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?

Епископ захумско-херцеговачки др Григорије, ПОСТОЈАТИ КАО БИЋЕ СЛОБОДЕ, Бијељина, 15.3.2015.

Свети владика Николај, ЈЕВАНЂЕЉЕ О НЕМОЋИ НЕВЕРОВАЊА И МОЋИ ВЕРЕ

   Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, 22.3.2015.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, ПРАЗНИЦИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЦРКВИ, Велика Дренова, Материце, 2014.

овде преузми везу:

ПРАЗНИЦИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ У ЦРКВИ - други део

Лазар Мирковић и стара српска књижевност

   Прошле године, са благословом Његове Свтости Патријарха српског Господина Иринеја, изашла је једна значајна књига, како за историчаре уметности и књижевности, тако и за теологе, али и за шири круг читалаца који желе да обогате своје знање. Реч је о делу Славице Јурић „Лазар Мирковић и стара српска књижевност“.
   Студија „Лазар Мирковић и стара српска књижевност“ је значајна из више разлога. Пре свега, зато што нам  на 45 година од упокојења протојереја проф. др Лазара Мирковића буди сећање и указује на импозантну научно-истраживачку грађевину овог великог богослова, литургичара, проучаваоца средњовековне културе, уметности и теологије. С  друге стране нам ова студија нуди сво обиље и слојевитост средњовековне духовне књижевности и њену укорењеност у хришћанску културу.

Четврта недеља Великог поста - Јована Лествичника

   О животу светог Јована Лествичника, писца  Лествице, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.

Свети Теофан Затворник, МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, Пета недеља поста

  ПОНЕДЕЉАК

 Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич.15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.

Епископ проф. др Атанасије(Јевтић), ХРИСТОС - ЗЕМЉА ЖИВИХ, Православни богословски факултет, Београд, 19.3.2015.

овде преузми везу:

ХРИСТОС- ЗЕМЉА ЖИВИХ

Свети владика Николај, СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ, Пета недеља

Посла Бог духа сина својега у срца ваша,
који вапије: Авва, Оче!

( Гал. 4, 6)

ЧЕТВРТА НЕДЕЉА

   И да смо први пут на Великом посту, до сада бисмо постали искусни. Четврта недеља. Средопосна. Кад се врати са Преображења на Тавору са своја три најближа ученика, Са Петром, Јованом и Јаковом, Христос затиче забуну међу осталим ученицима који покушавају да га заступају код народа жељног Бога, или жељног чуда Божијих.
   „И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух неми. И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могаше. 
   А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? “

Изреке новопредстављеног протојереја Томаса Хопка: Помоћ и путоказ у животу хришћанима

Протојереј Томас Хопко, истакнути православни богослов и беседник, који се упокојио 18. марта 2015, поред бројних књига, чланака и проповеди, аутор је и ових једноставних али снажних максима, које су бројним хришћанима већ годинама помоћник и путоказ у животу.

1. Увек буди са Христом
2. Моли се како можеш, не онако како желиш
3. Узми молитвено правило које је по твојој мјери, али га држи дисциплиновано

Манастир Вазнесење, Недеља четврта поста, 30.3.2014.

Протојереј Миломир Радић, Храм Свете Тројице у Краљеву

Епископ далматински г. Фотије, ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЦАРСТВО НЕБЕСКО, Загреб, 19.3.2015.

Манастир Хиландар

овде преузми везу Митрополије загребачко-љубљанске:

ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЦАРСТВО НЕБЕСКО

о. Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Велики пост у нашем животу, 1. Узмимо озбиљно

   До сада смо говорили о Христовом учењу о Великом посту како нам је предато кроз посно богослужење. Али морамо поставити једно питање: како ми ово учење примењујемо у животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свету. Ритам човековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако "уочљив" као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или две "символике"-промене у наш свакодневни живот-одржавати Велики пост?

Манастир Вазнесење

о. Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Велики пост у нашем животу, 2. Учествовање у посним богослужењима

  Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује целокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на неким од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, пре свега, не буде време посвећеног присуствовања и учествовања у Литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности-могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли бисе сугерисати следећи "минимум" чији циљ није усмерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста.

о. Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ,Велики пост у нашем животу, 3. Посни

Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је "стил живота", који неће противречити појединим подвизима поста и водити "раздвојености" људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом...подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.

   

Протопрезвитер Томас Хопко(1939-2015)

   Протопрезвитер Томас Хопко, декан емеритус Академије Светог Владимира у Крествуду, држава Њујорк, у САД, и истакнути православни хришћански свештеник, богослов, проповедник и говорник,  упокојио се у Господу поподне 18. марта 2015. године.

 

Азбука победе: Ј

Још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јевр. 10, 37). А кад дође Он поново као Страшни Судија, разделиће венце победиоцима. Примићеш и ти венац, ако се будеш у овом кратком веку определио за Њега а не против Њега. Ево ћу доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Тако ти поручује Он.

Епископ Николај, Азбука победе, Сабрана дела, књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
Тајна филигранских нити Покимица, Народни музеј, Краљево, фебруар/март, 2015.

Свети владика Николај, Молитве на језеру, говори: Небојша Дугалић

Снимано у капели Св. владике Николаја Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича 2009/2010. године

ДУХОВНИЦИ:Игуман Авакум, Манастир Лелић

Манастир Лелић

Благослови душе моя Господа

Хвалите Господа на небесима,
хвалите Га на висини.
Хвалите Га, сви анђели Његови,
хвалите Га, све војске Његове!

Пс. 148, 1-2

Хор манастира Ковиљ наступио у Карнеги холу

   Хор Светорахангелског манастира у Ковиљу, заједно са светски прослављеним „Кронос квартетом“, успешно је у препуној дворани Карнеги хола на Бродвеју 7. марта 2015. године извео њујоршку премијеру дела српске композиторке Александре Вербалов „Изван нуле:1914-1918“, посвећеног стогодишњици Великог рата.

ЧАЧАНСКЕ ГОДИНЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

  Мр Маријана Матовић, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, „Глас библиотеке“, број 13, 2006. године.

Поводом 125-годишњице рођења, 50-годишњице престављења и 15-годишњице
преноса моштију Светог Владике Николаја Жичког и Охридског  и
800-годишњице манастира Жиче, прве српске архиепископије

Сажетак: Цела 2006. година, везана за неколико великих јубилеја, протекла је у духу сећања на највећег српског духовника XX века – Светог Владику Николаја Жичког и Охридског (Лелић код Ваљева, 23. децембар 1880/5. јануар 1881 – Саут Канан, Пенсилванија, САД, 5/18. март 1956). Један од највећих беседника у историји српске цркве, најзначајнији српски богослов, црквени писац и мислилац, двоструки доктор наука (теологије и филозофије) чија сабрана дела броје преко 12000 страна, песник, мисионар, добротвор и задужбинар, почасни доктор Глазговског и Колумбијског универзитета, свакако је најеминентнији православни владика XX века, чувен широм православног и целог хришћанског света. Овај текст је кратко подсећање на јединствену личност и неизбрисиве трагове Владике Николаја у духовном животу Чачка, некадашњем седишту његове прве, Жичке епархије (1919-1920), као и приказ Владикиних посета Чачку кроз писање Прегледа цркве Епархије жичке.

Кључне речи: Свети Владика Николај, Српска православна црква, канонизација, Чачак, духовни живот, Жичка епархија, епископ жички, владичанство, овчарско-кабларски манастири, чачанска Гимназија, „Преглед цркве Епархије жичке“

Свети владика Николај, УСЛИШИ НАС БОЖЕ НАШ

По идеји његовог високопреосвештенства г. Амфилохија (Радовића), митрополита Црногорско-приморског, пројекат осмислио и уредио јеромонах Јован (Ћулибрк), 2006.

Услиши нас, Боже наш,
Кад ти вапијемо;
Помилуј нас, Оче наш,
Када уздишемо!

Ти си светлост истине,
Осветли нас истином;
Пошаљи милост с висине,
Испуни нас милином!

Да би смело ходили
Путем Христа, Сина твог
С анђелима славили
тебе вечног Оца свог.

Чудотворна икона Пресвете Богородице ВАСПИТАЊЕ

Помен иконе Мајке Божије Васпитање врши се 18/5. марта

   О, Пресвета Владичице, Дево Богородице, спаси и сачувај под окриљем Твојим чеда моја(имена), као и сву децу, девојчице и дечаке, крштене и некрштене и оне у утроби мајчиној ношене. Покриј их ризом материнства Твојег, сачувај их у страху Божијем и послушности родитељима. Умоли Господа мог и Сина Твог да им дарује оно што користи њиховом спасењу. Поверавам их материнском старању Твоме, јер си Ти Божанствени покров слугама Твојим.

+++

   Шта чинити ако наша деца заволе таму више него Светлост? Ако наше речи и молитве више не допиру до њихових срдаца и ако крену путем пропасти? То се данас, нажалост, сувише често догађа! Како васпитавати савременог православног хришћанина? Како учинити да семена смирења, послушности и побожности донесу плод и нахране те младе душе, изграђујући их за вечни живот? Треба се молитвом обратити чудотворној икони Пресвете Владичице, која се зове ВАСПИТАЊЕ. Од најранијег детињства за своје дете треба измолити духовни разум, снагу и укрепљење за хришћански подвиг. Када нам се учини да је зло однело потпуну победу над душом и срцем нашег детета, не треба очајавати, већ са сузама молити Владатељку света и Она нам, чврсто верујемо, неће одбити помоћ.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

Епископ нишки др Јован(Пурић), СИМВОЛ - КЉУЧ ТАЈНЕ

   Пред нама је још једно дело нашег истакнутог и плодоносног богослова и педагога Владике Јована (Пурића). Књига је изашла као плод сарадње Одбора за просвету и културу Епархије нишке и Института за теолошка истраживања Православног Богословског факултета, Универзитета у Београду. Књига заиста има много тога да понуди. Дизајн је осмишљен тако да у потпуности даје прегледност текста, док присутне илустрације квалитет дизајна још више наглашавају. Текст књиге постављен је у два одвојена стуба на свакој страници. Корице које су итекако занимљиво решене, међу собом «крију» квалитетан папир, тако да ова књига, својим физичким изгледом може бити сврстана у једно од најквалитетнијих издања не само када је у питању црквено издаваштво, већ и шире.

   Поред квалитета дизајна и израде, ова књига свој квалитет доказује пре свега садржајем. Владика Јован говори о символима на више нивоа. Превасходно аутор о символима говори на прецизан начин, одмерено делећи поглавља и поступно носећи тему. Стога ово дело можемо посматрати и као систематско дело Православног богословља и као један практичан водич-уџбеник. С обзиром да живимо у времену све веће експанзије квази култова, времену све већег говора о разним теоријама завера итд, где наравно постоји велика употреба симбола и ознака, које указују на нечију припадност некој групи, ова књига Владике Јована нам се даје прави медикамент, нарочито за православне хришћане, нудећи им православну символику, истину Цркве Христове, у којој је једнно и право извориште символа, али символа који указују на спасоносну истину живота у Христу.
   Књига се састоји из неколико делова - поглавља. Након уводног дела, пред читаоцем се нижу поглавља:

• Символика у Светој Тајни Крштења
• Света Евхаристија и њена свештена символика
• Вино у богослужбеној употреби и животу Православне Цркве
• Вода у богослужбеној употреби Цркве и њена символика
• Символика хришћанског храма
• Богослужбене одежде и свештени сасуди у Православној Цркви

Као и завршна студија, од великог значаја под називом

• Литургијска символика и Литургија као догађај

   На крају књиге имамо и један врло користан « Мали речник символике» за којим следи и библиографија, где се читаоц може упознати са великим матријалом светоотачке књижевности, али и модерном литературом поводом ове теме.

извор: Епархија нишка

ЈА ИЛИ ХРИСТОС

Тајна филигранских нити Покимица, Народни музеј Краљево

НАША ВЕРА ЈЕ ВЕРА И КРСТА И ВАСКРСЕЊА

   Молитвено сабрање у Призрену на Крстопоклону недељу

   Светом Архијерејском Литургијом у цркви Светог Ђорђа у Призрену обележена је трећа по реду недеља Великог поста, названа Крстопоклона Недеља. Литургију је са благословом епископа Рашко-призренског Теодосија служио епископ Западно-амерички Максим уз саслужење умировљеног епископа Захумско - херцеговачког Атанасија и свештенства и монаштва Рашко-призренске епархије. Литургији су присуствовали и малобројни Срби из Призрена и околине, као и ученици и професори Призренске богословије који су увеличали литургију својим појањем.  

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН И ВАСКРСЕЊЕ, Ниш, 4.11.2014.

Фреске Дечанске цркве, око 1340.
фото: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

О молитви Светог Јефрема Сирина

   Пред нама је ново издање Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске које је, са благословом Његовог Преосвештенства др Григорија, угледало светлост дана управо у време Великог поста када се по нашим светим храмовима неретко чују речи молитве Светог Јефрема Сирина.

   Имајући у виду чињеницу да је велики писац Ф.М. Достојевски једном приликом рекао да ова молитва представља својеврсни народни катихизис из чијих се речи обичан верујући човек заиста може научити истинама православне вере, Слободану Продићу, осведоченом трудољубцу иза кога је већ сад завидан број објављених наслова, заиста је пошло за руком да на њему својствен начин, изнесе не само потребне напомене о овој молитви, него и самом Јефрему Сирину - угоднику Божјем који је, са пуним правом, назван "харфом Духа Светог".
   Када се сажму само ови наведени детаљи везани за књигу која је пред нама, слободно можемо рећи да ће свако онај који прочита оно што је написано у њој, а још пре, ако оно што је речено у молитви светог Јефрема - спроведе у дело, свакако ће имати много тога на корист...

извор:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

О ГРЕХУ И ПОКАЈАЊУ

   Шта радити у такво компликовано време какво је ово у којем ми живимо? У наше време потребна је посебна трезвеност, посебно дубока унутарња борба са страстима и живљење строго по заповестима. Као никада потребан је пост, као никада потребна је молитва, и то не било каква молитва – већ пажљива молитва, молитва дубока.  
   Уколико ми, дошавши на исповест, просто почнемо да набрајамо наше грехе, то ће личити на извештај о учињеним гресима. Многи тако раде – „Ето, дао сам извештај о учињеним гресима“. А то што нам је срце хладно и равнодушно при томе – „Па шта да се ради, извештај сам дао“. А шта даље? Ништа! Ништа се није десило. Чак иако свештеник стави преко вас епитрахиљ, и каже: „Разрешује се“, ништа се неће разрешити јер се још нисте покајали.

КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА

    У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери.
Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".
Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само иротивљења, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

 

Света Гора

Видљив символ аскетског искуства - духовног пењања. Пењање ка испосници на Каруљи, светогорској пустињи.
фото: Отац

Старац Пајсије

   Двадесет петог дана месеца јула, 1924. лета Господњег, у светој Кападокији, тој благословеној земљи на истоку, родио се мали Арсеније (касније отац Пајсије) и тамо први пут угледао светлост дана, светлост чулног сунца, он који је касније требало да светлошћу обасја очи многих људи и одведе их ка Светлости Истинитој. Ко је тада могао и помислити да ће тај благословени младенац постати такав духовни див? Наравно, нико. Нико осим Светог јеромонаха Арсенија, тог доброг фараског пастира, који провидевши ово својим даром прозорљивости, на крштењу, уз многе свете и драгоцене своје молитве, детету даде и своје име.

ПУТЕВИМА МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА, Недостајући 166. лист у Београду

   Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду Јеванђеља, које је касније по свом наручиоцу и добило име - Мирослављево јеванђеље. Ово Јеванђеље се по много чему разликује од других православних јеванђелистара (Јеванђелистар - богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године). Формат је четири пута већи од уобичајеног, сви иницијали су међусобно различити, богато украшени и великих димензија, налик западној илуминацији. Садрже највише позлате. Људски ликови приказани у иницијалима природни су, животни и нису идеализовани. Године 1845/46. манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са Архимандритом, доцније Епископом кијевским, Порфиријем Успенским. Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао је 166. лист и однео га са собом. На њему се налазе чтенија за 7. (20) јануар, празник Св. Јобана Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице - метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу Светог Јована.

Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало, и Београда где се данас чува, је 332 км. На свом, седам и по векова дугом путу до Београда, Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Овај неми сведок српске историје на свом путешествију избегао је судбину многих других украдених и спаљених књига.

Свети владика Николај, охридски и жички: ЈЕВАНЂЕЉЕ О КРСТУ И СПАСЕЊУ ДУШЕ

   Марко 8. 34-38; 9, 1. Зач. 3.

   Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.
   Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек.
   У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.
   Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.
   О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.

Митрополит Порфирије: МОЛИТВА - АУТЕНТИЧНИ ПУТ КА ХАРМОНИЗАЦИЈИ СВИХ ПСИХОФИЗИЧКИХ СИЛА, Загреб, 12. март 2015.

овде преузми везу:

ПРЕДАВАЊЕ МИТРОПОЛИТА ПОРФИРИЈА