Један је Бог, једна Србија, један пут светосавски, једна Вера и Црква православна. То је најважније, а све друго је споредно!
Старац Никанор Хилендарац
Благословом Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја и сагласношћу Игумана Методија са христољубивим братством манастира Хилендара на Светој Гори, из штампе је изашла књига о Старцу Никанору, који је преминуо у мисији љубави и помирења у Аустралији, 4. марта 1990. године. Његово свето тело је сахрањено у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.
Преподобни Старац Никанор (Савић) проигуман манастира Хилендара на Светој Гори, представио се у Господу у мисији љубави и помирења у Аустралији, у Недељу Православља, 4. марта 1990. године. Његово свето тело сахрањено је у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.
Последњи проигуман манастира Хилендара архимандрит Никанор (Савић) је рођен 1903. у селу Дивцима код Ваљева, добивши на крштењу име Никола. Стасавао је у судбоносним годинама Првог светског рата, након чега је приступио Богомољачком покрету св. владике Николаја (Велимировића), који је из својих редова дао велики број наших духовника, монаха и свештеника.
По одслужењу војног рока Никола доноси одлуку да свој живот посвети Богу и роду, и следећи стопе светог Саве стиже у манастир Хилендар, августа 1927. Након уобичајеног двогодишњег искушеништва Николу је 15. септембра 1929. у малу схиму замонашио проигуман Хилендара архимандрит Рафаило, давши му име Никанор.
У време кризних година Другог светског рата отац Никанор постаје члан сабора стараца. Након рата и револуције у Грчкој, Старац Никанор је деценијама био проигуман манастира Хилендара, а више пута је био и на дужности протоса Свете Горе.
У својим зрелим годинама уживао је велики углед, не само међу светогорским монасима, него и свуда у Православљу, а посебно у Српској цркви. Његов изразито благ и ненаметљив али огроман ауторитет, пленио је љубављу и једноставном, здравом мудрошћу. На овај начин су га доживљавали подједнако и учени и неуки, многобројни посетиоци и поклоници, исто као и научници и водећи политичари, који су долазили у посету Хилендару или са којима се Старац сусретао на својим путовањима. Старац Никанор се дописивао и са св. владиком Николајем (Велимировићем) који га је веома волео и ценио.
Био је то прави човек, Србин, стамен и спокојан по природи, стрпљив, смирен и сталожен по понашању, чврст у вери, пажљив у опхођењу, нежан у духовним стварима, скроман и једноставан, пун дубоког разумевања... Седе браде и старачки црвенкаста лица, деловао је достојанствено, онако како од вајкада делују прави домаћини у Србији. Уравнотежен и чврст, префињени духовник који је умео са много пажње да саслуша и са очинским ширинама да разуме и подржи. А поседовао је и оно више, светачко. Тај човек је ширио око себе мир, а између њега и света као да је уобичајена ограда била порушена, пред њим се човек потпуно и лако исповедао, осећао је доброту и чедност, мудрост верника коме је Исус Христос Бог и узор“ – говоре учени људи о Старцу Никанору. (Из књиге „Чуо сам од свог духовног оца“ Батице Савића)
Епископ Андреј (Ћилерџић), који је у младости провео око годину дана у Хилендару поред Старца Никанора каже да се за њега са сигурношћу може рећи да је испунио две највеће заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе! (Мт. 22, 37-39) Он прича да је отац Никанор увек зрачио особитом љубављу, а у његовом присуству се осећала близина будућег Царства Божијег.
Имао је од Господа чудесан дар да једноставно, здравоумно, трезвено и смирено, са много љубави, сасвим ненаметљиво и спонтано пали кандила вере у срцима људи које је сусретао. Старац је увек делао на стари, добри, људски и хришћански начин, у непосредном разговору и у личном сусрету са људима. Када би се обраћао јавности, у виду кратких беседа или ретких интервјуа, учинио би то сажето, очински топло и људски срдачно. С друге стране, у личном сусрету се никада није устручавао да посвети онолико пажње и времена колико је потребно човеку који је пред њим, ма о коме се радило. Са подједнаком пажњом и уважавањем је разговарао, како са црквеним великодостојницима, политичарима или научницима, тако исто и са простим побожним сељацима, што говори о његовом великом смирењу и кротости. Имао је и дар прозорљивости. Пред њим се човек исповедао лако, имајући оно осећање које оци називају радосна туга, осећајући да Старац са неизмерном кротошћу и смирењем носи не само свој крст, него и крст свога ближњег.
Утврдивши се у одрицању себе и усавршивши се у монашком подвигу и послушању ради љубави Божије, он је у старости ту своју љубав и смирење преносио на друге. Старац је ишао тамо где је био најпотребнији, не жалећи ни себе, ни велики труд на многим напорним путовањима, дугим богослужењима, на важним прославама и саборима, на којима је узимао учешћа као представник и предстојатељ манастира Хилендара. Било је очигледно да му је постало сасвим свеједно где и када ће га Господ позвати к себи. А дотле, у лику овог светог Старца, онима који нису могли отићи у Хилендар, Хилендар је долазио у походе.
По позиву, благослову и договору са црквеним великодостојницима, Старац Никанор је решио да посети Аустралију, а након тога је планирао и Америку, како би, уздајући се у Господа, допринео измирењу браће, завађене расколом. Ревнујући у свему што је на духовну корист и спасење, Старац је своју љубав и бригу радије показивао делима него речима. Иако му је тада било 87 година, прихватио је позив да присуствује освећењу храма манастира Нови Каленић код Канбере у Аустралији, на светог Саву 1990. На овај светосавски задатак је пошао не мислећи на своје године и физичку слабост. Уздао се у Господа и у молитве светог Саве.
Вишедеценијски раскол, као и стање у Српској Цркви у расејању од Другог светског рата па све до краја Старчевог живота, представљали су велико бреме и рану на души свакога ко је Цркву доживљавао као Очев дом и лађу спасења. Старац Никанор и хилендарско братство су желели да допринесу оздрављењу ове сложене ситуације, проузроковане отуђеношћу, политизацијом, дубоким неповерењем и поделама у српској црквеној заједници.
А Старац Никанор никога није критиковао нити осуђивао. У то време са љубављу и бригом је говорио: ''Какав смо пример дали народу? Уместо да праштамо и у љубави пребивамо, ми ситничаримо и свађамо се; уместо да мир творимо, ми паству изделисмо и једне против других окренусмо.''
По освећењу храма манастира Нови Каленић, Старац је наставио да обилази српске цркве и парохије по Аустралији. Одржао је више беседа, кратких, јасних и молитвених, и разговарао је са многима. Међутим, и без много речи он је самим својим присуством подсећао браћу на светог Саву, на његов завет и жртву.
Крајње исцрпљен, али као и увек доследан у свему, Старац је настојао да сасвим испуни свој задатак. Али је честитом Старцу стигао још један позив. Из ове, земаљске Цркве која је, испуњавана Духом Светим икона Царства Небеског, добри и верни слуга Божији Старац Никанор је у Недељу Православља, 4. марта 1990. добио позив да уђе у радост Господа свога и почине код Отаца својих.
Испраћено молитвама и побожним сузама мноштва Срба у Аустралији, старчево свето тело је сахрањено у лађи цркве Светог Алипија Столпника. Да би измирио браћу свети Сава је донео мошти свога светог оца Симеона. Старац Никанор то није могао, али је зато дошао и оставио своје свете мошти. Тако је и на најудаљенијем континенту настао још један свети гроб, који ће до краја века ширити љубав, веру и мир, дух светога Саве међу расејаним Србима, и свим побожним људима у свим народима.
Посредничким молитвама Старца Никанора, Господ је многима подарио исцелење од разних болести, о чему сведоче многи верни у Аустралији. Нека од ових сведочанстава су објављена у књизи Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића.
На Старчевом гробу се увек налази свеже цвеће и непрестано гори кандило пред иконом Св. Јована Крститеља (Старчева Крсна слава) коју је поклонило братство манастира Хилендара. Свети старац је дубоко у души и свести, како Срба Аустралије тако и других православних људи, који врло често долазе на његов гроб на молитву.
Православни Срби, као и припадници других народа у Аустралији, уверили су се у моћ Старчеве молитве и његово заступништво пред престолом Свевишњега. Братство манастира Св. Саве у Илејну, као и верни народ, сматрају Старчев гроб великом светињом и даром Божијим не само манастиру већ и целој Аустралији.
Опширније о животу Старца Никанора можете сазнати из књиге: Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића, која се може набавити код Митрополије аустралијско-новозеландске.
извор: www.spc,rs
Старац Никанор Хилендарац
Благословом Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја и сагласношћу Игумана Методија са христољубивим братством манастира Хилендара на Светој Гори, из штампе је изашла књига о Старцу Никанору, који је преминуо у мисији љубави и помирења у Аустралији, 4. марта 1990. године. Његово свето тело је сахрањено у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.
Преподобни Старац Никанор (Савић) проигуман манастира Хилендара на Светој Гори, представио се у Господу у мисији љубави и помирења у Аустралији, у Недељу Православља, 4. марта 1990. године. Његово свето тело сахрањено је у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.
Последњи проигуман манастира Хилендара архимандрит Никанор (Савић) је рођен 1903. у селу Дивцима код Ваљева, добивши на крштењу име Никола. Стасавао је у судбоносним годинама Првог светског рата, након чега је приступио Богомољачком покрету св. владике Николаја (Велимировића), који је из својих редова дао велики број наших духовника, монаха и свештеника.
По одслужењу војног рока Никола доноси одлуку да свој живот посвети Богу и роду, и следећи стопе светог Саве стиже у манастир Хилендар, августа 1927. Након уобичајеног двогодишњег искушеништва Николу је 15. септембра 1929. у малу схиму замонашио проигуман Хилендара архимандрит Рафаило, давши му име Никанор.
У време кризних година Другог светског рата отац Никанор постаје члан сабора стараца. Након рата и револуције у Грчкој, Старац Никанор је деценијама био проигуман манастира Хилендара, а више пута је био и на дужности протоса Свете Горе.
У својим зрелим годинама уживао је велики углед, не само међу светогорским монасима, него и свуда у Православљу, а посебно у Српској цркви. Његов изразито благ и ненаметљив али огроман ауторитет, пленио је љубављу и једноставном, здравом мудрошћу. На овај начин су га доживљавали подједнако и учени и неуки, многобројни посетиоци и поклоници, исто као и научници и водећи политичари, који су долазили у посету Хилендару или са којима се Старац сусретао на својим путовањима. Старац Никанор се дописивао и са св. владиком Николајем (Велимировићем) који га је веома волео и ценио.
Епископ Андреј (Ћилерџић), који је у младости провео око годину дана у Хилендару поред Старца Никанора каже да се за њега са сигурношћу може рећи да је испунио две највеће заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе! (Мт. 22, 37-39) Он прича да је отац Никанор увек зрачио особитом љубављу, а у његовом присуству се осећала близина будућег Царства Божијег.
Имао је од Господа чудесан дар да једноставно, здравоумно, трезвено и смирено, са много љубави, сасвим ненаметљиво и спонтано пали кандила вере у срцима људи које је сусретао. Старац је увек делао на стари, добри, људски и хришћански начин, у непосредном разговору и у личном сусрету са људима. Када би се обраћао јавности, у виду кратких беседа или ретких интервјуа, учинио би то сажето, очински топло и људски срдачно. С друге стране, у личном сусрету се никада није устручавао да посвети онолико пажње и времена колико је потребно човеку који је пред њим, ма о коме се радило. Са подједнаком пажњом и уважавањем је разговарао, како са црквеним великодостојницима, политичарима или научницима, тако исто и са простим побожним сељацима, што говори о његовом великом смирењу и кротости. Имао је и дар прозорљивости. Пред њим се човек исповедао лако, имајући оно осећање које оци називају радосна туга, осећајући да Старац са неизмерном кротошћу и смирењем носи не само свој крст, него и крст свога ближњег.
Утврдивши се у одрицању себе и усавршивши се у монашком подвигу и послушању ради љубави Божије, он је у старости ту своју љубав и смирење преносио на друге. Старац је ишао тамо где је био најпотребнији, не жалећи ни себе, ни велики труд на многим напорним путовањима, дугим богослужењима, на важним прославама и саборима, на којима је узимао учешћа као представник и предстојатељ манастира Хилендара. Било је очигледно да му је постало сасвим свеједно где и када ће га Господ позвати к себи. А дотле, у лику овог светог Старца, онима који нису могли отићи у Хилендар, Хилендар је долазио у походе.
По позиву, благослову и договору са црквеним великодостојницима, Старац Никанор је решио да посети Аустралију, а након тога је планирао и Америку, како би, уздајући се у Господа, допринео измирењу браће, завађене расколом. Ревнујући у свему што је на духовну корист и спасење, Старац је своју љубав и бригу радије показивао делима него речима. Иако му је тада било 87 година, прихватио је позив да присуствује освећењу храма манастира Нови Каленић код Канбере у Аустралији, на светог Саву 1990. На овај светосавски задатак је пошао не мислећи на своје године и физичку слабост. Уздао се у Господа и у молитве светог Саве.
Вишедеценијски раскол, као и стање у Српској Цркви у расејању од Другог светског рата па све до краја Старчевог живота, представљали су велико бреме и рану на души свакога ко је Цркву доживљавао као Очев дом и лађу спасења. Старац Никанор и хилендарско братство су желели да допринесу оздрављењу ове сложене ситуације, проузроковане отуђеношћу, политизацијом, дубоким неповерењем и поделама у српској црквеној заједници.
А Старац Никанор никога није критиковао нити осуђивао. У то време са љубављу и бригом је говорио: ''Какав смо пример дали народу? Уместо да праштамо и у љубави пребивамо, ми ситничаримо и свађамо се; уместо да мир творимо, ми паству изделисмо и једне против других окренусмо.''
По освећењу храма манастира Нови Каленић, Старац је наставио да обилази српске цркве и парохије по Аустралији. Одржао је више беседа, кратких, јасних и молитвених, и разговарао је са многима. Међутим, и без много речи он је самим својим присуством подсећао браћу на светог Саву, на његов завет и жртву.
Крајње исцрпљен, али као и увек доследан у свему, Старац је настојао да сасвим испуни свој задатак. Али је честитом Старцу стигао још један позив. Из ове, земаљске Цркве која је, испуњавана Духом Светим икона Царства Небеског, добри и верни слуга Божији Старац Никанор је у Недељу Православља, 4. марта 1990. добио позив да уђе у радост Господа свога и почине код Отаца својих.
Испраћено молитвама и побожним сузама мноштва Срба у Аустралији, старчево свето тело је сахрањено у лађи цркве Светог Алипија Столпника. Да би измирио браћу свети Сава је донео мошти свога светог оца Симеона. Старац Никанор то није могао, али је зато дошао и оставио своје свете мошти. Тако је и на најудаљенијем континенту настао још један свети гроб, који ће до краја века ширити љубав, веру и мир, дух светога Саве међу расејаним Србима, и свим побожним људима у свим народима.
Посредничким молитвама Старца Никанора, Господ је многима подарио исцелење од разних болести, о чему сведоче многи верни у Аустралији. Нека од ових сведочанстава су објављена у књизи Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића.
На Старчевом гробу се увек налази свеже цвеће и непрестано гори кандило пред иконом Св. Јована Крститеља (Старчева Крсна слава) коју је поклонило братство манастира Хилендара. Свети старац је дубоко у души и свести, како Срба Аустралије тако и других православних људи, који врло често долазе на његов гроб на молитву.
Православни Срби, као и припадници других народа у Аустралији, уверили су се у моћ Старчеве молитве и његово заступништво пред престолом Свевишњега. Братство манастира Св. Саве у Илејну, као и верни народ, сматрају Старчев гроб великом светињом и даром Божијим не само манастиру већ и целој Аустралији.
Опширније о животу Старца Никанора можете сазнати из књиге: Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића, која се може набавити код Митрополије аустралијско-новозеландске.
извор: www.spc,rs
Нема коментара:
Постави коментар