Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује целокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на неким од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, пре свега, не буде време посвећеног присуствовања и учествовања у Литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности-могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли бисе сугерисати следећи "минимум" чији циљ није усмерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста.
На првом месту треба да се учини посебан напор на нивоу парохије да се прописно одслужи вечерње у Недељу праштања. Заиста је трагедија да се ова служба у многим црквама или уоште не служи или јој се не поклања посебна брига и пажња. То треба да буде "велики догађај" у парохији, који се дешава једном у години, те стога треба да буде добро припремљен. Припрема треба да се састоји у увежбавању хора, објашњењу службе кроз проповеди и преко парохијског билтена. Планирање службе треба да буде онда када највећи број парохијана може да буде присутан. Укратко, то треба да буде истинити духовни догађај. Јер, још једном да се нагласи, ништа боље не може да покаже значај Великог поста као кризе покајања, помирења и кретања на заједнички пут, него ова служба.
После тога "предност" треба да се да првој недељи Великог поста. Посебан труд треба да се уложи да би се бар два или три пута учествовало на Великом Канону Св. Андреја Критског. Литургичка функција ових првих дана се састоји у стварању великопосног духовног "настројења", које смо описали као "радосна туга".
Затим, императив је да за време целог поста, бар једном присуствујемо Литургији Пређеосвећених Дарова, са духовним доживљајем, који из ње происходи,-тоталног поста и преображајем бар једног дана у животу стварног очекивања суда и радости. Не прихвата се при овом позивању на услове живота, недостатак времена и сл., јер ако чинимо само оно што се лако "уклапа" у услове нашег живота, тада основни смисао великопосног напора постаје апсолутно бесмислен. Не само у 20. веку, него у ствари од Адама и Еве, "овај свет" је увек био препрека за испуњавање Божијих заповести. Према томе, ништа ново или посебно у нашем модерном "начину живота"! Дефинитивно, све зависи од тога да ли своју веру узимамо озбиљно или не узимамо. Ако узимамо, онда осам или десет додатних вечери у цркви, заиста представља минимум. Лишени тих вечери, лишавамо се не само лепоте и дубине посних богослужења, не само неопходног духовног надахнућа и помоћи, већ свега оног што наш пост осмишљава и чини делотворним.
Нема Великог поста без пошћења. Изгледа, ипак, да многи људи данас пост не узимају озбиљно, или, ако то и чине, погрешно разумеју његов стварни духовни циљ. За неке се људе пост састоји у "престајању" са нечим. За друге је то скрупулозно придржавање одређених правила дијете. И у једном и у другом случају, ретко се пост повезује са комплетним подвигом који захтева Велики пост. У овом као и у другим случајевима, морамо најпре покушати да разумемо учење Цркве о посту, па онда да се запитамо како можемо ово учење да применимо на властити живот?
Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Оно је постојало и још увек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на пример у неким специфичним терапијама. Данас људи посте(уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Пре свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: један у почетку Старог Завета, а други на почетку Новог Завета. Први је догађај Адамово "прекидање поста" у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни грех. Христос- Нови Адам-а ово је други догађај,-почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове гршке је изгнанство из раја и смрт. Плод Христове победе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је, да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста "обавеза", обичај. Он је повезан са тајном живота и смрти, спасења и осуде.
По православном учењу, грех није само преступање неког правила, због чега неко мора да буде кажњен. Он увек представља сакаћење живота, који нам је Бог дао. Из овог разлога, прича о првородном греху нам је презентована као акт једења. Јер храна је средство за живот; она је та која нас одржава живим. Но у овоме и лежи цело питање: шта то значи бити жив, а шта значи "живот"? За нас данас ови термини имају првенствено биолошко значење: живот је тачно што потпуно зависи о храни, а више уопштено, што зависи од физичког света. Али по Светом Писму и хришћанском Предању, овај живот "само од хлеба" идентификован је са смрћу, зато што је то смртни живот, зато што је смрт принцип, који у њему непрестано делује. Речено нам је, Бог "није створио смрт". Он је Дародавац живота. Како је онда живот постао смртан? Зашто је смрт, и само смрт-једини апсолутни услов онога што постоји? Црква одговара: зато што је човек одбио живот онакав какав му је понудио и дао Бог, и више је волео живот који није зависио само од Бога него "само од хлеба". Није он само постао непослушан према Богу, и зато био кажњен. Он је изменио однос између себе и света. Истина је да му је Бог дао свет за "храну"-као средство за живот; међутим, тај живот је био предвиђен да буде заједничарство са Богом. У Њему је он имао не само свој крај него своју пуну садржину. "У Њему беше живот и Живот бејаше светлост човекова". Свет и храна су били створени као средство заједничарства са Богом, и само ако су били примани Бога ради, могли су дати живот. Сама по себи храна није живот и не може дати живот. Само Бог има живот и јесте Живот. Принцип живота у самој храни био је Бог, а не калорије. То је било једна те иста ствар-јести, бити жив, познавати Бога и бити с Њим у заједничарству. Адамова фатална трагедија је што је он јео ради јела. Штавише, јео је "мимо" Бога да би био независан од Њега. И ако је то чинио, то је због тога што је веровао да је у храни Живот и да, учествујући у тој храни, може да буде као Бог тј. да има Живот у себи. Упроштено речено, он је веровао у храну, док је једини предмет вере, веровања и зависности-Бог и само Бог. Свет, храна постадоше његови богови, извори и принципи његовог живота. Он је постао њихов роб. Адам-на јеврејском-значи "човек". То је моје име, наше заједничко име. Човек је још увек Адам, још увек роб "хране". Он може да тврди да верује у Бога, али Бог није његов живот, његова храна, свеобухватна садржина његовог постојања. Он може да тврди да прима свој живот од Бога, али он не живи за Бога и у Богу. Његово знање, искуство, самосвест су изграђени на том истом принципу: "само од хлеба". Ми једемо да бисмо били живи, али ми нисмо живи у Богу. Ово је грех свих грехова. Ово је осуда смрти изречена над нашим животом.
Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанео животу, да поврати човека истинском животу, и Он такође почиње са постом. "Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни"(Мт. 4,2). Глад је стање у коме постајемо свесни наше зависности од нечег другог-када хитно и неодложно имамо потребу за храном-показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим речима, време кад смо суочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? Пошто питање није академско, него га осећам у целокупном телу, то је такође и време искушења. Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је поверовао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човек неће живети само од хлеба, него од Бога. Он је одбио да прихвати ову космичку лаж, коју је Сатана неметнуо свету, учинивши ту лаж очигледно истинитом, о којој се више не расправља, основом целокупног погледа на свет, науку, медицину, па можда чак и на религију. Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који ми још увек кршимо сваки дан. Према томе, шта је онда пост за нас хришћане? То је наш улазак и учешће у оном доживљају Самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и света. Наше ослобођење ни у ком случају није потпуно. Живећи још увек у палом свету, у свету Старог Адама, и будући његовим делом, још увек смо зависни од хране. Али исто као што наша смрт-кроз коју још увек морамо да прођемо-постаје, силом Христове смрти, пролаз у живот, тако и храна коју једемо и живот који та храна одржава, може да буде живот у Богу и за Бога. Део наше хране је већ постао "храна бесмртности"-Тело и Крв Самога Христа. Но и свакодневни хлеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован.
Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом Лажову који је успео да нас убеди да ми зависимо једино о хлебу, и да целокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи и такође доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино "постом и молитвом". Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио "кнеза овога света". Стога, ако је неко гладан и установи да стварно може да буде независан од глади, да је може преобразити у извор духовне силе и победе, тада ништа не остаје од оне велике лажи у којој још од Адама живимо.
Колико смо далеко од обичног разумевања поста као чисте промене исхране, као нечег што је дозвољено и што је забрањено, од целокупног оног површног фарисејства! Дефинитивно-постити значи једну једину ствар: бити гладан, ићи до границе људских могућности које су у потпуности зависне од хране, и будући гладни, да откривамо да ова зависност није потпуна истина о човеку, да је сама глад, пре свега духовно стање, и да је она у својој крајњој реалности глад за Богом. У раној Цркви, пост је увек подразумевао потпуно уздржавање, стање глади које је доводило тело до крајњих граница. Овде ми, међутим, откривамо да је пост физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: "...постом и молитвом".Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би заиста био самоубиство. Ако је Сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избегнемо искушење. Физички пост, ма колико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора-од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вештина којом су у потпуности овладали Светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вештину упражњавамо без пажње и опрезности. Целокупно посно богослужење представља непрестани подсетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога.
Из овог разлога нама је првенствено потребна духовна припрема за посни подвиг. Она се састоји у томе да молимо Бога за помоћ и да наш пост учинимо богоцентричним. Ми треба да постимо Бога ради. Треба да своје тело учинимо храмом Божије присутности. Морамо поново да успоставимо-оживимо религијско поштовање за тело, за храну, за сам ритам живота. Све ово мора да буде учињено пре него почне пост, да бисмо, када почнемо да постимо, били снабдевени духовним оружјем, визијом, духом борбе и победе.
Затим долази сам пост. У вези онога што смо већ рекли, он треба да се упражњава на два начина-прво, као аскетски пост и друго, као тотални пост.Аскетски се састоји у драстичном смањењу хране, тако да живећи у перманентном стању глади, живимо у сећању на Бога, у сталном напору да наш ум буде на Њега усмерен. Свако ко је практиковао ову врсту поста-бар за кратко време-зна да нас аскетски не чини слабим већ лаганим, концентрисаним, трезвеним, радосним и чистим. Човек прима храну као стварни дар Божији. Човек је непрестано усредсређен на унутарњи свет који, на необјашњив начин, постаје једна врста хране. Овде не треба да расправљамо о количини хране коју ћемо узимати за време аскетског поста, њеном ритму и квалитету. То зависи од индивидуалних особина, спољашњих услова под којима живимо. Али принцип је јасан: то је стање полуглади, чију "негативну" природу молитва, сећање пажња и концентрација трансформишу у позитивну силу и моћ. Што се тиче тоталног поста, неопходно је да он буде ограничен у трајању и усаглашен са Евхаристијом. У нашим данашњим условима живота, најбоље је да то буде један дан пре служења вечерње службе-Литургије Пређеосвећених Дарова, без обзира да ли тога дана постимо од раног јутра или од подне, најважније је да доживимо тај дан као дан очекивања, наде, глади за Богом. То је духовна концентрација на оно што долази, на дар који ћемо примити и ради кога одустајемо од свих других видова.
После свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма као био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости, сумњи и раздражљивости. Другим речима, он ће бити права борба и, вероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вера која не превазилази сумње и искушења, ретко је права вера. У хришћанском животу нема нажалост напретка без горког искуства-неуспеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га после првог неуспеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспехом стављени на стварну пробу. Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина-стрпљење-стрпљење, пре свега, у односу на самог себе. Нема светости "брзину", јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом-свега нешто мало изнад наших природних могућности-и мало по мало увеличавати наш труд, него ли да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.
Укратко: од символичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја-морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али доследан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човеку немогуће, са Богом постају могуће.
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
На првом месту треба да се учини посебан напор на нивоу парохије да се прописно одслужи вечерње у Недељу праштања. Заиста је трагедија да се ова служба у многим црквама или уоште не служи или јој се не поклања посебна брига и пажња. То треба да буде "велики догађај" у парохији, који се дешава једном у години, те стога треба да буде добро припремљен. Припрема треба да се састоји у увежбавању хора, објашњењу службе кроз проповеди и преко парохијског билтена. Планирање службе треба да буде онда када највећи број парохијана може да буде присутан. Укратко, то треба да буде истинити духовни догађај. Јер, још једном да се нагласи, ништа боље не може да покаже значај Великог поста као кризе покајања, помирења и кретања на заједнички пут, него ова служба.
После тога "предност" треба да се да првој недељи Великог поста. Посебан труд треба да се уложи да би се бар два или три пута учествовало на Великом Канону Св. Андреја Критског. Литургичка функција ових првих дана се састоји у стварању великопосног духовног "настројења", које смо описали као "радосна туга".
Затим, императив је да за време целог поста, бар једном присуствујемо Литургији Пређеосвећених Дарова, са духовним доживљајем, који из ње происходи,-тоталног поста и преображајем бар једног дана у животу стварног очекивања суда и радости. Не прихвата се при овом позивању на услове живота, недостатак времена и сл., јер ако чинимо само оно што се лако "уклапа" у услове нашег живота, тада основни смисао великопосног напора постаје апсолутно бесмислен. Не само у 20. веку, него у ствари од Адама и Еве, "овај свет" је увек био препрека за испуњавање Божијих заповести. Према томе, ништа ново или посебно у нашем модерном "начину живота"! Дефинитивно, све зависи од тога да ли своју веру узимамо озбиљно или не узимамо. Ако узимамо, онда осам или десет додатних вечери у цркви, заиста представља минимум. Лишени тих вечери, лишавамо се не само лепоте и дубине посних богослужења, не само неопходног духовног надахнућа и помоћи, већ свега оног што наш пост осмишљава и чини делотворним.
 |
| Манастир Вазнесење |
Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Оно је постојало и још увек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на пример у неким специфичним терапијама. Данас људи посте(уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Пре свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: један у почетку Старог Завета, а други на почетку Новог Завета. Први је догађај Адамово "прекидање поста" у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни грех. Христос- Нови Адам-а ово је други догађај,-почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове гршке је изгнанство из раја и смрт. Плод Христове победе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је, да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста "обавеза", обичај. Он је повезан са тајном живота и смрти, спасења и осуде.
По православном учењу, грех није само преступање неког правила, због чега неко мора да буде кажњен. Он увек представља сакаћење живота, који нам је Бог дао. Из овог разлога, прича о првородном греху нам је презентована као акт једења. Јер храна је средство за живот; она је та која нас одржава живим. Но у овоме и лежи цело питање: шта то значи бити жив, а шта значи "живот"? За нас данас ови термини имају првенствено биолошко значење: живот је тачно што потпуно зависи о храни, а више уопштено, што зависи од физичког света. Али по Светом Писму и хришћанском Предању, овај живот "само од хлеба" идентификован је са смрћу, зато што је то смртни живот, зато што је смрт принцип, који у њему непрестано делује. Речено нам је, Бог "није створио смрт". Он је Дародавац живота. Како је онда живот постао смртан? Зашто је смрт, и само смрт-једини апсолутни услов онога што постоји? Црква одговара: зато што је човек одбио живот онакав какав му је понудио и дао Бог, и више је волео живот који није зависио само од Бога него "само од хлеба". Није он само постао непослушан према Богу, и зато био кажњен. Он је изменио однос између себе и света. Истина је да му је Бог дао свет за "храну"-као средство за живот; међутим, тај живот је био предвиђен да буде заједничарство са Богом. У Њему је он имао не само свој крај него своју пуну садржину. "У Њему беше живот и Живот бејаше светлост човекова". Свет и храна су били створени као средство заједничарства са Богом, и само ако су били примани Бога ради, могли су дати живот. Сама по себи храна није живот и не може дати живот. Само Бог има живот и јесте Живот. Принцип живота у самој храни био је Бог, а не калорије. То је било једна те иста ствар-јести, бити жив, познавати Бога и бити с Њим у заједничарству. Адамова фатална трагедија је што је он јео ради јела. Штавише, јео је "мимо" Бога да би био независан од Њега. И ако је то чинио, то је због тога што је веровао да је у храни Живот и да, учествујући у тој храни, може да буде као Бог тј. да има Живот у себи. Упроштено речено, он је веровао у храну, док је једини предмет вере, веровања и зависности-Бог и само Бог. Свет, храна постадоше његови богови, извори и принципи његовог живота. Он је постао њихов роб. Адам-на јеврејском-значи "човек". То је моје име, наше заједничко име. Човек је још увек Адам, још увек роб "хране". Он може да тврди да верује у Бога, али Бог није његов живот, његова храна, свеобухватна садржина његовог постојања. Он може да тврди да прима свој живот од Бога, али он не живи за Бога и у Богу. Његово знање, искуство, самосвест су изграђени на том истом принципу: "само од хлеба". Ми једемо да бисмо били живи, али ми нисмо живи у Богу. Ово је грех свих грехова. Ово је осуда смрти изречена над нашим животом.
Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанео животу, да поврати човека истинском животу, и Он такође почиње са постом. "Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни"(Мт. 4,2). Глад је стање у коме постајемо свесни наше зависности од нечег другог-када хитно и неодложно имамо потребу за храном-показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим речима, време кад смо суочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? Пошто питање није академско, него га осећам у целокупном телу, то је такође и време искушења. Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је поверовао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човек неће живети само од хлеба, него од Бога. Он је одбио да прихвати ову космичку лаж, коју је Сатана неметнуо свету, учинивши ту лаж очигледно истинитом, о којој се више не расправља, основом целокупног погледа на свет, науку, медицину, па можда чак и на религију. Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који ми још увек кршимо сваки дан. Према томе, шта је онда пост за нас хришћане? То је наш улазак и учешће у оном доживљају Самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и света. Наше ослобођење ни у ком случају није потпуно. Живећи још увек у палом свету, у свету Старог Адама, и будући његовим делом, још увек смо зависни од хране. Али исто као што наша смрт-кроз коју још увек морамо да прођемо-постаје, силом Христове смрти, пролаз у живот, тако и храна коју једемо и живот који та храна одржава, може да буде живот у Богу и за Бога. Део наше хране је већ постао "храна бесмртности"-Тело и Крв Самога Христа. Но и свакодневни хлеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован.
Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом Лажову који је успео да нас убеди да ми зависимо једино о хлебу, и да целокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи и такође доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино "постом и молитвом". Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио "кнеза овога света". Стога, ако је неко гладан и установи да стварно може да буде независан од глади, да је може преобразити у извор духовне силе и победе, тада ништа не остаје од оне велике лажи у којој још од Адама живимо.
Колико смо далеко од обичног разумевања поста као чисте промене исхране, као нечег што је дозвољено и што је забрањено, од целокупног оног површног фарисејства! Дефинитивно-постити значи једну једину ствар: бити гладан, ићи до границе људских могућности које су у потпуности зависне од хране, и будући гладни, да откривамо да ова зависност није потпуна истина о човеку, да је сама глад, пре свега духовно стање, и да је она у својој крајњој реалности глад за Богом. У раној Цркви, пост је увек подразумевао потпуно уздржавање, стање глади које је доводило тело до крајњих граница. Овде ми, међутим, откривамо да је пост физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: "...постом и молитвом".Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би заиста био самоубиство. Ако је Сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избегнемо искушење. Физички пост, ма колико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора-од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вештина којом су у потпуности овладали Светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вештину упражњавамо без пажње и опрезности. Целокупно посно богослужење представља непрестани подсетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога.
Из овог разлога нама је првенствено потребна духовна припрема за посни подвиг. Она се састоји у томе да молимо Бога за помоћ и да наш пост учинимо богоцентричним. Ми треба да постимо Бога ради. Треба да своје тело учинимо храмом Божије присутности. Морамо поново да успоставимо-оживимо религијско поштовање за тело, за храну, за сам ритам живота. Све ово мора да буде учињено пре него почне пост, да бисмо, када почнемо да постимо, били снабдевени духовним оружјем, визијом, духом борбе и победе.
Затим долази сам пост. У вези онога што смо већ рекли, он треба да се упражњава на два начина-прво, као аскетски пост и друго, као тотални пост.Аскетски се састоји у драстичном смањењу хране, тако да живећи у перманентном стању глади, живимо у сећању на Бога, у сталном напору да наш ум буде на Њега усмерен. Свако ко је практиковао ову врсту поста-бар за кратко време-зна да нас аскетски не чини слабим већ лаганим, концентрисаним, трезвеним, радосним и чистим. Човек прима храну као стварни дар Божији. Човек је непрестано усредсређен на унутарњи свет који, на необјашњив начин, постаје једна врста хране. Овде не треба да расправљамо о количини хране коју ћемо узимати за време аскетског поста, њеном ритму и квалитету. То зависи од индивидуалних особина, спољашњих услова под којима живимо. Али принцип је јасан: то је стање полуглади, чију "негативну" природу молитва, сећање пажња и концентрација трансформишу у позитивну силу и моћ. Што се тиче тоталног поста, неопходно је да он буде ограничен у трајању и усаглашен са Евхаристијом. У нашим данашњим условима живота, најбоље је да то буде један дан пре служења вечерње службе-Литургије Пређеосвећених Дарова, без обзира да ли тога дана постимо од раног јутра или од подне, најважније је да доживимо тај дан као дан очекивања, наде, глади за Богом. То је духовна концентрација на оно што долази, на дар који ћемо примити и ради кога одустајемо од свих других видова.
После свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма као био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости, сумњи и раздражљивости. Другим речима, он ће бити права борба и, вероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вера која не превазилази сумње и искушења, ретко је права вера. У хришћанском животу нема нажалост напретка без горког искуства-неуспеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га после првог неуспеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспехом стављени на стварну пробу. Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина-стрпљење-стрпљење, пре свега, у односу на самог себе. Нема светости "брзину", јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом-свега нешто мало изнад наших природних могућности-и мало по мало увеличавати наш труд, него ли да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.
Укратко: од символичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја-морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али доследан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човеку немогуће, са Богом постају могуће.
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Нема коментара:
Постави коментар