ПЕТА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА
Једна жена – пустињак, одбегла од света у мир потпуне анонимности све док по Божијој вољи није откривена у безграничној светости, некада грешница, стоји на врху бесконачног списка „светих грешница“, као симбол оствареног, живог, свестраног покајања.
Да ли је то дословно историјска личност, или се у лицу Марије о којој пише „Житије“ што га традиција приписује цариградском патријарху Софронију (VIII век) усредсредило вековно сазнање о блудници која подвигом кајања постаје света и преподобна жена – тешко је рећи. Али се за Марију Египћанку зна такође од памтивека; текст житија је познат већ у VIII веку, а живот свете Марије ставља се обично у шесто столеће. Осим тога, има и других имена у традицији византијске хагиографије за која се везује мотив покајне грешнице (Теодора, Теоктиста... ). Марија Египћанка је, међутим, праобраз. Њен култ је у Православној Цркви инспирисао и дане кајања: Пета недеља Великог поста посвећена је светој Марији, и служба тих дана у Посном Триоду пуна је похвала њеног великог подвига.
Марија је још као девојчица од дванаест година кренула путем греха. Побегла од куће, одала је у Александрији разврату и продавала своје тело за новац, гоњена не толико бедом колико блудом и незаситом пожудом што се гнездила у њеној телесној природи. Марија је постала проститутка, изгледа, зато што је то волела, јер јој се свидело да живи „узбудљивим“ животом, да лако долази до пара и беса велеградске средине, и до прилике за распаљивање и задовољење својих пожуда. Провела је тако у блуду пуних седамнаест година, све док је пут из радозналости није одвео у Јерусалим, са једном групом ходочасника. Још на броду је Марија изазивала општу саблазан, заводећи морнаре и други мушки свет, а већ у Јерусалиму поготово. Човек је – човек, грех свуда са собом носи, чак и кад иде на ходочашће, светињи на поклоњење. О томе је писао још и свети Григорије Ниски. То је за Марију била прилика за провод и забаву. Турист међу туристима, грешница међу грешницима, она је ипак отишла у цркву да се поклони крсту о празнику Узношења Часног крста. Али јој нека невидљива сила није дозволила да крочи у цркву, и она, збуњена, остане у припрати. Тек тада почиње да схвата шта се то с њом дешава: па недостојна је, грешна, то јој сам Бог не даје приступа својој светињи. Марији се отварају очи: она угледа понор своје грешности, болно доживљава своју изопштеност. То је, дакле, опомена и позив на покајање. Поглед на икону Богородице, на зиду припрате, изазвао је у њој буру плача и кајања и заветовање да ће учинити све, поћи било куд само да не буде оно што јесте, да измени свој живот, опере савест, прекорачи праг Божије светиње. Тада је ушла, целивала крст, и кад је изашла, поново пред иконом Богородице чула је глас који јој заповеди да пређе Јордан и у пустињи жртвује себе Богу.
За три паре купује хлеб и пређе Јордан. Тамо је тек чека чистилиште. Лепотица, грешница, млада само двадесет девет година, ненадано прекинута у свом пороку, морала је сад поднети сурову усамљеност пустиње. Од тога горе и теже јој пада успомена на сласти некадашњег бучног живота у Александрији. Демон блуда разгоропадио се и тражи задовољење. Ослушкује своје развратне песме, примамљиво одјекују у души речи што их је тако радо слушала и говорила, жеђ за водом није ништа према неутољивој жеђи за вином којим се толико година напајала и у њему потапала отпоре савести. У пустињи с ону страну Јордана, Марија седамнаест година ратује са својим буљуком демона што су се усковитлали око свог поседа, узнемирени њеним кајањем, заветима и плачем. Девојка је молитвом савлађивала страсти и одбијала нападе. Још тридесет година после тих првих, најстрашнијих седамнаест, проводи Марија у борби, али већ као победник који своју победу настоји да сачува од оних опасних тренутака кад тријумф у трену постаје пораз.
Не би се за њу ни знало, да један прилично самоуверени старац, Зосим, није у себи помислио како му међу аскетима нема равна. Анђео, међутим, наложи Зосиму да иде преко Јордана, тамо ће видети шта је подвиг. Оде и сретне Марију, суху, нагу и нестварну као авет. У разговору са старцем, Марија му исповеди све о себи. Кроз годину дана старац поново долази и причести Марију, а кроз следећих годину дана, узнемирен старичиним житијем, одлази поново. Али је тада старица мртва, и он је по њеном налогу, остављеном на грудима, часно сахрањује. Старац Зосим објављује свима повест о марији. Та путница и блудница, александријска проститутка и куртизана, своју јерусалимску авантуру завршила је пустињом, очи у очи са демонима који су до тада господарили њеним жељама. Борба се завршила победом духа. Покајање је свемоћно: тегобно, али довољно снажно да победи све наше грешне жеље, сву нашу прошлост.
извор: Епархија шумадијска
Једна жена – пустињак, одбегла од света у мир потпуне анонимности све док по Божијој вољи није откривена у безграничној светости, некада грешница, стоји на врху бесконачног списка „светих грешница“, као симбол оствареног, живог, свестраног покајања.
Да ли је то дословно историјска личност, или се у лицу Марије о којој пише „Житије“ што га традиција приписује цариградском патријарху Софронију (VIII век) усредсредило вековно сазнање о блудници која подвигом кајања постаје света и преподобна жена – тешко је рећи. Али се за Марију Египћанку зна такође од памтивека; текст житија је познат већ у VIII веку, а живот свете Марије ставља се обично у шесто столеће. Осим тога, има и других имена у традицији византијске хагиографије за која се везује мотив покајне грешнице (Теодора, Теоктиста... ). Марија Египћанка је, међутим, праобраз. Њен култ је у Православној Цркви инспирисао и дане кајања: Пета недеља Великог поста посвећена је светој Марији, и служба тих дана у Посном Триоду пуна је похвала њеног великог подвига.
Марија је још као девојчица од дванаест година кренула путем греха. Побегла од куће, одала је у Александрији разврату и продавала своје тело за новац, гоњена не толико бедом колико блудом и незаситом пожудом што се гнездила у њеној телесној природи. Марија је постала проститутка, изгледа, зато што је то волела, јер јој се свидело да живи „узбудљивим“ животом, да лако долази до пара и беса велеградске средине, и до прилике за распаљивање и задовољење својих пожуда. Провела је тако у блуду пуних седамнаест година, све док је пут из радозналости није одвео у Јерусалим, са једном групом ходочасника. Још на броду је Марија изазивала општу саблазан, заводећи морнаре и други мушки свет, а већ у Јерусалиму поготово. Човек је – човек, грех свуда са собом носи, чак и кад иде на ходочашће, светињи на поклоњење. О томе је писао још и свети Григорије Ниски. То је за Марију била прилика за провод и забаву. Турист међу туристима, грешница међу грешницима, она је ипак отишла у цркву да се поклони крсту о празнику Узношења Часног крста. Али јој нека невидљива сила није дозволила да крочи у цркву, и она, збуњена, остане у припрати. Тек тада почиње да схвата шта се то с њом дешава: па недостојна је, грешна, то јој сам Бог не даје приступа својој светињи. Марији се отварају очи: она угледа понор своје грешности, болно доживљава своју изопштеност. То је, дакле, опомена и позив на покајање. Поглед на икону Богородице, на зиду припрате, изазвао је у њој буру плача и кајања и заветовање да ће учинити све, поћи било куд само да не буде оно што јесте, да измени свој живот, опере савест, прекорачи праг Божије светиње. Тада је ушла, целивала крст, и кад је изашла, поново пред иконом Богородице чула је глас који јој заповеди да пређе Јордан и у пустињи жртвује себе Богу.
За три паре купује хлеб и пређе Јордан. Тамо је тек чека чистилиште. Лепотица, грешница, млада само двадесет девет година, ненадано прекинута у свом пороку, морала је сад поднети сурову усамљеност пустиње. Од тога горе и теже јој пада успомена на сласти некадашњег бучног живота у Александрији. Демон блуда разгоропадио се и тражи задовољење. Ослушкује своје развратне песме, примамљиво одјекују у души речи што их је тако радо слушала и говорила, жеђ за водом није ништа према неутољивој жеђи за вином којим се толико година напајала и у њему потапала отпоре савести. У пустињи с ону страну Јордана, Марија седамнаест година ратује са својим буљуком демона што су се усковитлали око свог поседа, узнемирени њеним кајањем, заветима и плачем. Девојка је молитвом савлађивала страсти и одбијала нападе. Још тридесет година после тих првих, најстрашнијих седамнаест, проводи Марија у борби, али већ као победник који своју победу настоји да сачува од оних опасних тренутака кад тријумф у трену постаје пораз.
Не би се за њу ни знало, да један прилично самоуверени старац, Зосим, није у себи помислио како му међу аскетима нема равна. Анђео, међутим, наложи Зосиму да иде преко Јордана, тамо ће видети шта је подвиг. Оде и сретне Марију, суху, нагу и нестварну као авет. У разговору са старцем, Марија му исповеди све о себи. Кроз годину дана старац поново долази и причести Марију, а кроз следећих годину дана, узнемирен старичиним житијем, одлази поново. Али је тада старица мртва, и он је по њеном налогу, остављеном на грудима, часно сахрањује. Старац Зосим објављује свима повест о марији. Та путница и блудница, александријска проститутка и куртизана, своју јерусалимску авантуру завршила је пустињом, очи у очи са демонима који су до тада господарили њеним жељама. Борба се завршила победом духа. Покајање је свемоћно: тегобно, али довољно снажно да победи све наше грешне жеље, сву нашу прошлост.
извор: Епархија шумадијска
Нема коментара:
Постави коментар