Предлажемо размишљање делатног мисионара садашњице у коме могу да се виде решења и за оно што је веома актуелно у Србији данас, миграција људи који се налазе у великом броју у нашој земљи, а што на жалост, црквени људи често не виде – шансу коју нам Бог даје да послужимо спасењу ближњег. Да ли неко види Промисао који је те људе довео да прођу управо кроз Грчку и Србију, земље у којој живи Црква? Зашто не бисмо показали љубав према њима и сведочили им Христа? Упркос увреженом стереотипу „да се треба прво побринути за своје, па тек онда за друге“, реалност говори да би делатна брига о ближњем изазвала подизање мисије и међу нашим народом. Такође, многи људи би могли на тај начин да пронађу себи место на пољу Цркве и себи самима реално помогну кроз помагање ближњем.
У наше време се много говори о проблемима изазваним масовним усељавањем људи из других народа који се од нас разликују религијом, културом и менталитетом. Све то доводи до повећања напетости у друштву и повећању степена криминала. Наравно, могуће је разматрати ову тему из различитих углова – политичког, социолошког, културолошког. Међутим, за хришћанина је пре свега најважније да схвати: шта то значи у контексту Промисла Божијег? Због чега је Бог привео све те нехришћане сада у Русију [као и у Србију – прим.прев.]? Зар само да би просто зарадили овде новац и могли да пошаљу својим породицама у завичај?
Неки говоре да се то догађа као казна нашем народу за грехе који су данас распрострањени, као што су разврат, абортуси, пијанство и други. Са тиме није могуће не сложити се, међутим мора да постоји смисао и у вези са тим самим досељеницима. Кад видимо како неки од њих прилазе Христу и постају ревносни хришћани, ми добијамо одговор. Господ их је довео овде да бисмо ми могли да им сведочимо о Христу и приведемо их у Цркву. Били смо лењи да идемо у мисију у њихову домовину и Бог их је довео у нашу отаџбину.
О томе пише Свети Григорије Палама који се у своје време налазио у турском заробљеништву. Нашавши се на бившим византијским територијама, које су освојили Турци, он је својој Цркви у Солуну писао: „Испричаћу вашој милости оно што сам по својим силама разумео у вези са Божанским Провиђењем, будући одведен[1] у заробљеништво у Азију и посматрајући како хришћани и Турци живе и крећу се једни међу другима, владају и бивају потчињени. Чини ми се да се због ове ситуације, дела Господа нашега Исуса Христа, Бога који влада над свима, објављују овим варварима, највећим од свих варвара“. И сам Светитељ је имао неколико мисионарских расправа са муслимана док се налазио у заробљеништву.
Данас се ни у Москви ни у другим великим градовима наше земље не захтева да се истог трена оде у далеке крајеве да би се проповедало нехришћанима. Они су нам сами дошли. Постоје људи који се труде да нађу начине да проповедају гастарбајтерима. Други организују мисију међу страним студентима на нашим универзитетима – организујући им екскурзије у православне манастире на њиховом матерњем језику. Иако је тога, наравно, врло мало.
Најбољи пастири Цркве су се од давнина бринули да проповедају неправославнима који су долазили у њихове градове. Тако је, на пример, Свети Јован Златоуст написао посебну проповед за готски храм у Константинопољу и сам проповедао Готима преко преводиоца. А византијски аутор Евтимије Торник у епитафу атинском митрополиту Николају, који се упокојио 1175. године, пише: „Видео сам како си излагао древне догмате спасења пред незнабошцима који су ушли у храм; заједно са Павлом си носио име Господа и учинио се учитељем народа… О, убедљивости и сило речи уз помоћ којих се… надмени незнабошци приводе познању истините вере“.[2]
Код нас, на жалост, таквих примера скоро да нема. Иако у свим московским храмовима запошљавају иноверне-гастарбајтере: Узбекистанце, Таџикистанце и друге, како за привремени рад, тако и за стални посао. И нико од свештеника, који их запошљавају, и не помисли да је потребно да им говоре о храму, о Христу Спаситељу. Господ приводи ове људе у Православну Цркву, а ми им ништа не говоримо. Међу гастарбајтерима има много добрих људи, ја сам разговарао са њима и знам да би многи од њих сами желели да чују у шта верују Руси. А нико им не говори. Зар нас Господ неће питати за то: „Шта си урадио када сам ти привео човека? Колико сам тога уредио да тај човек дође у Русију (Србију – прим.прев.), да дође у твој храм, а ти му ни реч ниси рекао о Мени?“
Мало ко зна да се наша земља већ сусретала са масовним досељавањем странаца у наше градове. То се тиче и Москве 16. века, на пример. Међутим, кроз христијанизацију „гостију престонице“ пошло нам је за руком да се обезбедимо њихово мирно и органско укључивање у наше друштво. А њихови потомци су касније постали истакнути делатници отаџбинске историје, како црквене, тако и грађанске.
Дакле, мисионарење представља хришћански одговор на проблем масовне имиграције и њених друштвених последица о којима сада говоре сви, укључујући и представнике власти. Одговор на најболнија питања повезана са тероризмом. Постоје примери када су се фанатици који су се припремали за извршење терористичких напада у Русији обраћали у Православље и као резултат, наравно, напади које су хтели да изведу се нису догађали.
А шта се догађа када изостане озбиљно, организовано мисионарење, и последично, органски улазак у локално становништво, може се видети на примеру неких савремених западноевропских земаља. Имигранти заузимају делове градова, истискују староседеоце, потпуно се изолују у тим четвртима, друштвена напетост и отуђеност између дошљака и староседелаца се само повећава, као и сви проблеми који су повезани са тим.
Често одговарају да нам ионако неће поћи за руком да крстимо све Узбекистанце или Таџикистанце који су дошли у Москву и друге руске градове. Да, тешко да ће се сви до једног крстити, човек је слободан и део оних који буду чули за Христа неће пожелети или се неће одлучити да Га следе. Међутим, потпуно је оствариво обратити толико људи да се у престоници створи узбекистанска или таџикистанска православна заједница. И онда они који буду долазили већ неће имати такву узрочно-последичну везу: „Узбекистанац сам, дакле то онда значи да морам да будем муслиман“. Особа ће видети алтернативу, приметиће да овај пут помаже бољем уласку у локалну заједницу, постаће му много лакше да учини избор и постепено ће број оних који се крштавају постајати све већи. А да је потпуно реално створити такве националне заједнице из новообраћених, показује искуство московских секти. Док су православни лењи или се боје да проповедају, и Јеховини сведоци и различити протестанти активно мисионаре међу гастарбајтерима у Москви и већ имају многобројне заједнице новообраћених.
Наша Руска Православна Црква је пре револуције водила широку и организовану мисију међу иновернима, између осталог и међу муслиманима, и то је доносило плод. Данас су околности још повољније од оних у којима су се трудили мисионари 19. века. Пре свега, ширење писмености и савремених медија чине да је информација о Православљу много доступнија за нехришћане, док карактер савремених друштвених односа често пружа особи велику психолошку независност у избору религије.
Други, још актуелнији проблем представља прозелитизам међу православним хришћанима од стране представника других религија. На епархијалном сабрању града Москве 2013. године, Свјатејши патријарх Кирил је нагласио: „Међу имигрантима има много носилаца радикалних ставова, притом се врбовање у њихове екстремистичке и терористичке организације понекада одвија непосредно у самој престоници. Молим да се обрати посебна пажња на појачану прозелитску делатност ових група међу словенском омладином коју активно увлаче у радикалне покрете. Посебно се активно врбовање одвија у средњим и вишим образовним инстиутицијама, затворима, спортским клубовима, друштвеним мрежама“.[3] Уз ислам, све снажније се последњих година оглашава и неопаганизам.
Шта Црква може да супротстави овоме осим мисионарења? И не само ислам или неопаганизам, већ и многи нови религиозни покрети и секте, како западног тако и источног порекла, организовано проповедају међу људима који су крштени у Православној Цркви. Нема ни једног града у Русији где не постоји мноштво секти које су заврбовале следбенике међу нашим парохијанима или људима који су били номинално православни. Од почетка деведесетих година, милиони људи су увучени у секте.
У неким местима се предузимају различите мере да се спречи делатност секти, организују се протести, пишу жалбе властима, шире противсекташки материјали, итд. Међутим, све ове ограничавајуће мере у најбољем случају могу да помогну само да се нови људи сачувају од упадања у секту. А шта са онима који су већ упали? Једино их мисионарење може вратити у ограду Православне Цркве. И постоје мисионари који сами иду на секташке скупове и разговарају са њима о вери. То потпуно остварив и успешан начин. На пример, само је отац Данил Сисојев успео да обрати више од пет стотина протестаната у Православље. Познати су и примери када су захваљујући преданом раду мисионара, читаве заједнице на челу са пасторима прелазиле у Православну Цркву. Таквих примера нема много – као што ни активних мисионара код нас нема много – али постоје и у питању нису један или два случаја. А колико би их било када би се целокупно свештенство, а не само поједини ентузијасти, бавило мисионарским радом међу секташима?
Ево шта је пре сто година писао Свештеномученик Иларион (Тројицки): „Вукови из секти су данас од стране власти пуштени до православног стада. Пастири су дужни да ове вукове прогоне и чувају овце. Код нас се формирају специјалне мисије, број мисионара се сваке године повећава. То је нови показатељ грехова нашег пастирства, јер се мисионари прихватају посла којим треба пастири да се баве. Имао сам прилике да од мисионара чујем да од свештенства наилазе само на препреке, а не на помоћ. Чак је и одговорност за ширење секти свештенство склоно да пребацује са себе на мисионаре. „У епархији или црквеном округу постоји мисионар – не морамо да се узнемиравамо нити да размишљамо о сектама; доћи ће господин да се тиме позабави.” Ето о чему је неопходно говорити без престанка – о неопходности да наши пастири стану на духовну стражу око стада и да не ограничавају своје деловање само на покрете које су нераскидиво и непосредно повезани са шишањем вуне“.[4]
Да бисмо схватили да ли се нешто изменило од тада, упоредимо његове речи са записом из дневника савременог мисионара од пре само пола године:
„Данас сам близу храма срео једног свештеника. Он ми је, знајући да водим мисионарско одељење наше епархије, поставио следеће питање:
– Па, оче, шта се дешава, јел’ си обратио све секташе у Православље?
Нисам био расположен да улазим у озбиљан разговор, и рекавши „нисам све“, покушао сам да прођем даље.
– А како то да ниси?, није одустајао баћушка.
Одлучио сам да одговорим питањем на питање:
– А што питаш? Јел’ хоћеш можда да ми помогнеш у обраћању заблуделих?
– Неее, није то за мене. Ја се нисам пријавио да мисионарим. (У овим речима се осетило отворено ругање.) Никоме сем теби то није потребно…
– А знаш оче, од секташа које сам срео на свом путу, скоро 90% је пре својих секти било крштено у Православљу. Шта мислиш, зашто су отишли од нас?
– Ја њих и не сматрам православнима. Вероватно су оплели по злим бабама, пијаним поповима, мерцедесима, итд. И ти мислиш да их то оправдава? Па они не треба ни да излазе из храмова, треба да окајавају своје грехе…
Мене је из неког разлога дотакла реч „треба да“.
– Коме треба то да раде? Нама? Добро, они су нама дужни, а ми њима ништа нисмо дужни?
– Па… ми смо их крстили.
– И то је то? Па, они су били крштени за новац. Они су нам дали новац, ми смо тај новац узели. Тако да нико никоме ништа не дугује. Шта смо то још учинили за њих због чега они не треба да излазе из наших храмова и да окајавају своје грехе?
– Дакле, како се види, тебе је Владика поставио да се бориш са секташима. А ти си се очигледно у њихове адвокате уписао.
Нисам знао шта да одговорим овом свештенику. Ето, мислим да је овде био мој познаник, старешина „Јеховиних сведока“, Сергеј Ж., он би се, саслушавши наш разговор, тешко могао сложити да сам ја његов адвокат. Ипак, Сергеј Ж. је довољно паметан да схвати да је став мог саговорника привлачнији за „Јеховине сведоке“.
Додао сам:
– Слушај, оче, ти беше служиш у тој и тој парохији?
– Да, служим, па шта?
– Па ништа посебно… просто сам имао прилике да говорим са неколико људи из твоје парохије. Ти си их крстио, а они су сада прешли код баптиста.
– Па шта? Никога ја не задржавам.
– Наравно да не задржаваш… И ја тако то видим.“[5]
И ја сам имао прилике да видим да је међу нашим савременим свештенством веома распрострањено убеђење да се „нисам пријавио да мисионарим“. Тим пре је тако нешто чудно, ако се узме у обзир да сваки свештеник пред своју јерејску хиротонију изговара специјалну заклетву у којој говори: „Ја, многогрешни ђакон (име), призван сада на јерејско служење, обећава и кунем се пред Свемогућим Богом и Његовим Светим Крстом и Јеванђељем… Да ћу учење вере држати и другима предавати по руководству Свете Православне Цркве и Светих Отаца; мени поверене душе чувати од свих јереси и раскола, а заблуделе уразумљивати и обраћати на пут истине и спасења“. То јест, управо се сваки будући свештеник овим речима „пријављује да мисионари“ и не просто пријављује, већ се куне да ће мисионарити и уз услов такве заклетве Црква му даје свештени чин.
Након примања чина свештеници из неког разлога заборављају на ову своју заклетву и многи су искрено уверени да се све њихове обавезе ограничавају искључиво на вршење прописаних служби у храму као и трéба, или, по умесној речи Светог Илариона: „једино на покрете који су нераскидиво и непосредно повезани са шишањем вуне“.
Али, и у богослужбеним текстовима се говори о неопходности мисионарског рада од стране пастира. На пример, сваки свештеник на дан Победе Православља чита гласно у храму посебну молитву у којој се моли: „Подај, Господе, и пастирима Цркве Твоје свету ревност и њихову бригу за спасење и обраћање заблуделих, духом јеванђелским проникни“.
Авај, за многе то остају само речи у које се чак нико и не удубљује. Као последицу на протестантским сајтовима, на пример, читамо следеће речи: „Због потпуног одсуства мисионарског рада у РПЦ, лутеранска црква се утврдила у народу Коми“.[6] Зар то није срамота за нас?
Једино живи мисионарски рад може постати одговор на проблеме прозелитизма, ширења секти и различитих лажних учења.
4.7.2015.
извор: www.svedokverni.org
[1] Свети Григорије Палама, Писмо својој Цркви, // Игуман Јован (Економцев), Православље, Византија, Русија, Москва, 1992, стр. 223
[2] Иванов. С. А., Указано дело, стр. 251
[3] http://www.patriarchia.ru/db/text/3453393.html
[4] Свети Иларион (Тројицки), О животу у Цркви.
[5] http://stavroskrest.ru/content/миссионерский-дневник/
[6] http://vk.com/wall-31607700_99983
Неки говоре да се то догађа као казна нашем народу за грехе који су данас распрострањени, као што су разврат, абортуси, пијанство и други. Са тиме није могуће не сложити се, међутим мора да постоји смисао и у вези са тим самим досељеницима. Кад видимо како неки од њих прилазе Христу и постају ревносни хришћани, ми добијамо одговор. Господ их је довео овде да бисмо ми могли да им сведочимо о Христу и приведемо их у Цркву. Били смо лењи да идемо у мисију у њихову домовину и Бог их је довео у нашу отаџбину.
О томе пише Свети Григорије Палама који се у своје време налазио у турском заробљеништву. Нашавши се на бившим византијским територијама, које су освојили Турци, он је својој Цркви у Солуну писао: „Испричаћу вашој милости оно што сам по својим силама разумео у вези са Божанским Провиђењем, будући одведен[1] у заробљеништво у Азију и посматрајући како хришћани и Турци живе и крећу се једни међу другима, владају и бивају потчињени. Чини ми се да се због ове ситуације, дела Господа нашега Исуса Христа, Бога који влада над свима, објављују овим варварима, највећим од свих варвара“. И сам Светитељ је имао неколико мисионарских расправа са муслимана док се налазио у заробљеништву.
Данас се ни у Москви ни у другим великим градовима наше земље не захтева да се истог трена оде у далеке крајеве да би се проповедало нехришћанима. Они су нам сами дошли. Постоје људи који се труде да нађу начине да проповедају гастарбајтерима. Други организују мисију међу страним студентима на нашим универзитетима – организујући им екскурзије у православне манастире на њиховом матерњем језику. Иако је тога, наравно, врло мало.
Најбољи пастири Цркве су се од давнина бринули да проповедају неправославнима који су долазили у њихове градове. Тако је, на пример, Свети Јован Златоуст написао посебну проповед за готски храм у Константинопољу и сам проповедао Готима преко преводиоца. А византијски аутор Евтимије Торник у епитафу атинском митрополиту Николају, који се упокојио 1175. године, пише: „Видео сам како си излагао древне догмате спасења пред незнабошцима који су ушли у храм; заједно са Павлом си носио име Господа и учинио се учитељем народа… О, убедљивости и сило речи уз помоћ којих се… надмени незнабошци приводе познању истините вере“.[2]
Код нас, на жалост, таквих примера скоро да нема. Иако у свим московским храмовима запошљавају иноверне-гастарбајтере: Узбекистанце, Таџикистанце и друге, како за привремени рад, тако и за стални посао. И нико од свештеника, који их запошљавају, и не помисли да је потребно да им говоре о храму, о Христу Спаситељу. Господ приводи ове људе у Православну Цркву, а ми им ништа не говоримо. Међу гастарбајтерима има много добрих људи, ја сам разговарао са њима и знам да би многи од њих сами желели да чују у шта верују Руси. А нико им не говори. Зар нас Господ неће питати за то: „Шта си урадио када сам ти привео човека? Колико сам тога уредио да тај човек дође у Русију (Србију – прим.прев.), да дође у твој храм, а ти му ни реч ниси рекао о Мени?“
Мало ко зна да се наша земља већ сусретала са масовним досељавањем странаца у наше градове. То се тиче и Москве 16. века, на пример. Међутим, кроз христијанизацију „гостију престонице“ пошло нам је за руком да се обезбедимо њихово мирно и органско укључивање у наше друштво. А њихови потомци су касније постали истакнути делатници отаџбинске историје, како црквене, тако и грађанске.
Дакле, мисионарење представља хришћански одговор на проблем масовне имиграције и њених друштвених последица о којима сада говоре сви, укључујући и представнике власти. Одговор на најболнија питања повезана са тероризмом. Постоје примери када су се фанатици који су се припремали за извршење терористичких напада у Русији обраћали у Православље и као резултат, наравно, напади које су хтели да изведу се нису догађали.
А шта се догађа када изостане озбиљно, организовано мисионарење, и последично, органски улазак у локално становништво, може се видети на примеру неких савремених западноевропских земаља. Имигранти заузимају делове градова, истискују староседеоце, потпуно се изолују у тим четвртима, друштвена напетост и отуђеност између дошљака и староседелаца се само повећава, као и сви проблеми који су повезани са тим.
Често одговарају да нам ионако неће поћи за руком да крстимо све Узбекистанце или Таџикистанце који су дошли у Москву и друге руске градове. Да, тешко да ће се сви до једног крстити, човек је слободан и део оних који буду чули за Христа неће пожелети или се неће одлучити да Га следе. Међутим, потпуно је оствариво обратити толико људи да се у престоници створи узбекистанска или таџикистанска православна заједница. И онда они који буду долазили већ неће имати такву узрочно-последичну везу: „Узбекистанац сам, дакле то онда значи да морам да будем муслиман“. Особа ће видети алтернативу, приметиће да овај пут помаже бољем уласку у локалну заједницу, постаће му много лакше да учини избор и постепено ће број оних који се крштавају постајати све већи. А да је потпуно реално створити такве националне заједнице из новообраћених, показује искуство московских секти. Док су православни лењи или се боје да проповедају, и Јеховини сведоци и различити протестанти активно мисионаре међу гастарбајтерима у Москви и већ имају многобројне заједнице новообраћених.
Наша Руска Православна Црква је пре револуције водила широку и организовану мисију међу иновернима, између осталог и међу муслиманима, и то је доносило плод. Данас су околности још повољније од оних у којима су се трудили мисионари 19. века. Пре свега, ширење писмености и савремених медија чине да је информација о Православљу много доступнија за нехришћане, док карактер савремених друштвених односа често пружа особи велику психолошку независност у избору религије.
Други, још актуелнији проблем представља прозелитизам међу православним хришћанима од стране представника других религија. На епархијалном сабрању града Москве 2013. године, Свјатејши патријарх Кирил је нагласио: „Међу имигрантима има много носилаца радикалних ставова, притом се врбовање у њихове екстремистичке и терористичке организације понекада одвија непосредно у самој престоници. Молим да се обрати посебна пажња на појачану прозелитску делатност ових група међу словенском омладином коју активно увлаче у радикалне покрете. Посебно се активно врбовање одвија у средњим и вишим образовним инстиутицијама, затворима, спортским клубовима, друштвеним мрежама“.[3] Уз ислам, све снажније се последњих година оглашава и неопаганизам.
Шта Црква може да супротстави овоме осим мисионарења? И не само ислам или неопаганизам, већ и многи нови религиозни покрети и секте, како западног тако и источног порекла, организовано проповедају међу људима који су крштени у Православној Цркви. Нема ни једног града у Русији где не постоји мноштво секти које су заврбовале следбенике међу нашим парохијанима или људима који су били номинално православни. Од почетка деведесетих година, милиони људи су увучени у секте.
У неким местима се предузимају различите мере да се спречи делатност секти, организују се протести, пишу жалбе властима, шире противсекташки материјали, итд. Међутим, све ове ограничавајуће мере у најбољем случају могу да помогну само да се нови људи сачувају од упадања у секту. А шта са онима који су већ упали? Једино их мисионарење може вратити у ограду Православне Цркве. И постоје мисионари који сами иду на секташке скупове и разговарају са њима о вери. То потпуно остварив и успешан начин. На пример, само је отац Данил Сисојев успео да обрати више од пет стотина протестаната у Православље. Познати су и примери када су захваљујући преданом раду мисионара, читаве заједнице на челу са пасторима прелазиле у Православну Цркву. Таквих примера нема много – као што ни активних мисионара код нас нема много – али постоје и у питању нису један или два случаја. А колико би их било када би се целокупно свештенство, а не само поједини ентузијасти, бавило мисионарским радом међу секташима?
Ево шта је пре сто година писао Свештеномученик Иларион (Тројицки): „Вукови из секти су данас од стране власти пуштени до православног стада. Пастири су дужни да ове вукове прогоне и чувају овце. Код нас се формирају специјалне мисије, број мисионара се сваке године повећава. То је нови показатељ грехова нашег пастирства, јер се мисионари прихватају посла којим треба пастири да се баве. Имао сам прилике да од мисионара чујем да од свештенства наилазе само на препреке, а не на помоћ. Чак је и одговорност за ширење секти свештенство склоно да пребацује са себе на мисионаре. „У епархији или црквеном округу постоји мисионар – не морамо да се узнемиравамо нити да размишљамо о сектама; доћи ће господин да се тиме позабави.” Ето о чему је неопходно говорити без престанка – о неопходности да наши пастири стану на духовну стражу око стада и да не ограничавају своје деловање само на покрете које су нераскидиво и непосредно повезани са шишањем вуне“.[4]
Да бисмо схватили да ли се нешто изменило од тада, упоредимо његове речи са записом из дневника савременог мисионара од пре само пола године:
„Данас сам близу храма срео једног свештеника. Он ми је, знајући да водим мисионарско одељење наше епархије, поставио следеће питање:
– Па, оче, шта се дешава, јел’ си обратио све секташе у Православље?
Нисам био расположен да улазим у озбиљан разговор, и рекавши „нисам све“, покушао сам да прођем даље.
– А како то да ниси?, није одустајао баћушка.
Одлучио сам да одговорим питањем на питање:
– А што питаш? Јел’ хоћеш можда да ми помогнеш у обраћању заблуделих?
– Неее, није то за мене. Ја се нисам пријавио да мисионарим. (У овим речима се осетило отворено ругање.) Никоме сем теби то није потребно…
– А знаш оче, од секташа које сам срео на свом путу, скоро 90% је пре својих секти било крштено у Православљу. Шта мислиш, зашто су отишли од нас?
– Ја њих и не сматрам православнима. Вероватно су оплели по злим бабама, пијаним поповима, мерцедесима, итд. И ти мислиш да их то оправдава? Па они не треба ни да излазе из храмова, треба да окајавају своје грехе…
Мене је из неког разлога дотакла реч „треба да“.
– Коме треба то да раде? Нама? Добро, они су нама дужни, а ми њима ништа нисмо дужни?
– Па… ми смо их крстили.
– И то је то? Па, они су били крштени за новац. Они су нам дали новац, ми смо тај новац узели. Тако да нико никоме ништа не дугује. Шта смо то још учинили за њих због чега они не треба да излазе из наших храмова и да окајавају своје грехе?
– Дакле, како се види, тебе је Владика поставио да се бориш са секташима. А ти си се очигледно у њихове адвокате уписао.
Нисам знао шта да одговорим овом свештенику. Ето, мислим да је овде био мој познаник, старешина „Јеховиних сведока“, Сергеј Ж., он би се, саслушавши наш разговор, тешко могао сложити да сам ја његов адвокат. Ипак, Сергеј Ж. је довољно паметан да схвати да је став мог саговорника привлачнији за „Јеховине сведоке“.
Додао сам:
– Слушај, оче, ти беше служиш у тој и тој парохији?
– Да, служим, па шта?
– Па ништа посебно… просто сам имао прилике да говорим са неколико људи из твоје парохије. Ти си их крстио, а они су сада прешли код баптиста.
– Па шта? Никога ја не задржавам.
– Наравно да не задржаваш… И ја тако то видим.“[5]
И ја сам имао прилике да видим да је међу нашим савременим свештенством веома распрострањено убеђење да се „нисам пријавио да мисионарим“. Тим пре је тако нешто чудно, ако се узме у обзир да сваки свештеник пред своју јерејску хиротонију изговара специјалну заклетву у којој говори: „Ја, многогрешни ђакон (име), призван сада на јерејско служење, обећава и кунем се пред Свемогућим Богом и Његовим Светим Крстом и Јеванђељем… Да ћу учење вере држати и другима предавати по руководству Свете Православне Цркве и Светих Отаца; мени поверене душе чувати од свих јереси и раскола, а заблуделе уразумљивати и обраћати на пут истине и спасења“. То јест, управо се сваки будући свештеник овим речима „пријављује да мисионари“ и не просто пријављује, већ се куне да ће мисионарити и уз услов такве заклетве Црква му даје свештени чин.
Након примања чина свештеници из неког разлога заборављају на ову своју заклетву и многи су искрено уверени да се све њихове обавезе ограничавају искључиво на вршење прописаних служби у храму као и трéба, или, по умесној речи Светог Илариона: „једино на покрете који су нераскидиво и непосредно повезани са шишањем вуне“.
Али, и у богослужбеним текстовима се говори о неопходности мисионарског рада од стране пастира. На пример, сваки свештеник на дан Победе Православља чита гласно у храму посебну молитву у којој се моли: „Подај, Господе, и пастирима Цркве Твоје свету ревност и њихову бригу за спасење и обраћање заблуделих, духом јеванђелским проникни“.
Авај, за многе то остају само речи у које се чак нико и не удубљује. Као последицу на протестантским сајтовима, на пример, читамо следеће речи: „Због потпуног одсуства мисионарског рада у РПЦ, лутеранска црква се утврдила у народу Коми“.[6] Зар то није срамота за нас?
Једино живи мисионарски рад може постати одговор на проблеме прозелитизма, ширења секти и различитих лажних учења.
4.7.2015.
извор: www.svedokverni.org
[1] Свети Григорије Палама, Писмо својој Цркви, // Игуман Јован (Економцев), Православље, Византија, Русија, Москва, 1992, стр. 223
[2] Иванов. С. А., Указано дело, стр. 251
[3] http://www.patriarchia.ru/db/text/3453393.html
[4] Свети Иларион (Тројицки), О животу у Цркви.
[5] http://stavroskrest.ru/content/миссионерский-дневник/
[6] http://vk.com/wall-31607700_99983
Нема коментара:
Постави коментар