Translate

15. септембар 2015.

Почасни докторат Патријарху српском Иринеју

   На Усековање Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2015. године, на чувеној Академији Светог Владимира у Њујорку Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју уручен почасни докторат, хонорис цауса, из богословских наука.
   Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Тихон, свештенство, професори, особље, студенти, добротвори и гости Академије Светог Владимира у Њујорку дочекали су Патријарха српског г. Иринеја у капели Света Три Јерарха, где је Његова Светост целивао мошти Светог Владимира и Светих јерараха Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста. После тропара новопросијавшим Светитељима Светима Севастијану и Мардарију, митрополит Тихон је званично, у име Светог Архијерејског Синода своје Цркве, поздравио и уручио панагију патријарху Иринеју.
   Председаваући Управног одбора Православне академије Светог Владимира г. Алекс Мачаски повео је архијереје и присутне у аудиторијум „Митрополит Филип“, где је митрополит Тихон отворио академско научно-наставно веће, којим је председавао декан, протојереј др Џон Бер. Отац Џон је укратко изложио животопис патријарха Иринеја, после чега је прочитано је Образложење о почасном докторату.  Пошто је Патријарх добио докторски крст, одржао је предавање на тему „Богословље као нада за будућност Цркве.“
   Предавање патријарха Иринеја на тему „Богословље као нада за будућност Цркве“ доносимо у целини на крају овог извештаја. Такође доносимо и Образложење ове високе богословске школе за уручење почасног богословског звања додељеног поглавару Српске Православне Цркве.
   Званична интернет презентација Академије Светог Владимира, на којој су предавали и нама веома познати богослови, као Јован Мајендорф, Александар Шмеман, Георгије Флоровски, Атанасијев и други, наводи да је патријарх Иринеј ступио на престо Српске Цркве у јануару 2010. године, а да је за јеромонаха рукоположен 1959. године, да је био професор и ректор достославне Призренске богословије и да је пре избора за Патријарха био једно време викарни Епископ Патријарха Германа и касније епархијски Архијереј нишки.
   У пратњи Свјатјејшега налазили су се Преосвећена господа Епископи источноамерички др Митрофан, жички Јустин и западноамерички др Максим као члан Управног одбора Академије, као и протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Богољуб Шијаковић и други...
 
   ПРАВОСЛАВНА АКАДЕМИЈА СВЕТОГ ВЛАДИМИРА

   Његовој Светости ИРИНЕЈУ
   Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском

   Верном сину, а сада оцу Српске Православне Цркве, Његовој Светости Патријарху ИРИНЕЈУ

   Ви сте посветили свој живот служењу Христу и Његовој Цркви,
   Након што сте студирали богословље у Богословији у Призрену и на факултетима у Београду и Атини, предавали сте богословље у Српској православној  богословији Светих Кирила и Методија у Призрену, а потом сте као ректор водили школу дуги низ година;
   Ви сте затим призвани да послужите Цркви као Епископ, предводећи древну и свету Епархију нишку пуних тридесет и пет година, не само напасујући поверено Вам стадо, већ и обезбеђујући континуитет богословског образовања изградњом зграде Богословије у циљу образовања будућих свештенослужитеља и богослова;
   Сада, служите као Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх Српске Православне Цркве, радећи предано на изградњи мира у земљи која је много пострадала током последњих деценија, помажући уједно и да она пронађе дом у Европској унији, али задржавајући духовно богат културни и историјски идентитет земље и народа Србије:
   Посвећеношћу Ваше Светости богословској дисциплини, поучавању и истраживању, писању и говору, при чему се обраћате хришћанима у земљи и широм света,
   Посвећеношћу међуправославном, међухришћанском и међуверском дијалогу и сарадњи, при чему сведочите истину православног Предања пред свима са којима се сусретнете,
   И Вашим неуморним залагањем за мир, као што и приличи Вашем имену, и упутствима која дајете повереном Вам стаду и земљи у тешким временима у којима живимо,
   Ваша Светост је био извор светлости за све оне који траже светлост Христову, -
стога, уз дивљење и дубоко поштовање, задовољство нам је да потврдимо да: на основу овлашћења Управног одбора и Наставно-научног већа Православне академије светог Владимира, као и чланова Универзитетског одбора Универзитета Државе Њујорк, додељује се степен доктора богословља хонорис цауса Његовој Светости Иринеју, Патријарху Српском.

   БОГОСЛОВЉЕ КАО НАДА ЗА БУДУЋНОСТ ЦРКВЕ

   Обраћање Његове Светости ИРИНЕЈА
   Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског

   на додели Хонорис Цауса на Богословској семинарији Свети Владимир
   11. Септембар 2015. године

   Ваша Високопреосвештенства, Блажењејши председниче Управног одбора, високопречасни Декане, високопречасни Ректоре, извршни председниче Управног одбора, уважени професори, драги студенти, даме и господо,
   Веома сам захвалан на части коју ми указујете ове вечери. Додела почасног доктората показује да Ви, у ствари, примате мене у своју академску породицу, заједно са блаженопочившим патријархом Павлом, који је такође примио почасни докторат од Вас.
   Такав пријем, усудио бих се рећи, обавезује ме да будем свестан многих дарова које је наша Православна Црква Србије примила од ове високе школе. Током многих деценија Академија Светог Владимира је, захваљујући блаженопочившим о. Јовану Мајендорфу и о. Александру Шмеману, својом богословском "климом" за многе од наших сународника била истинска семинарија, "расадник" богослова и чврст темељ. Преко седамдесет и пет година обогаћивали сте Православну Цркву критеријумима богословске оријентације, дубоко обележавајући свест Православне Цркве.
   У том духу износим Вам на разматрање извесна размишљања о томе како хришћанска Црква разуме богословско сведочење на почетку новог миленијума. Пригодно кратко предавање које ћу изложити носи назив: Богословље као нада за будућност Цркве.

   I.  Богословље  као нада за будућност Цркве

   По речима приснопамјатног Светог Јустина Ћелијског, "ако Црква Христова не решава најдубља питања људског духа, онда она није ни неопходна". Ова Академија је сачувала богословље као основни израз опита Цркве, не запостављајући при том социолошка питања или природне науке. То је богословље које, преко својих светоотачких и литургијских темеља, тврди да има визију космичке трансформације, преображења света и преласка човека као појединца у праву личност према образу Свете Тројице. Не можемо подучавати православне богослове без отварања њихових очију према свим аспектима постојања. Међутим, то се може постићи само чврстим догматским богословљем. Управо је почивши о. Георгије Флоровски рекао: "Без трезвеног руковођења, без стабилног елемента здраве доктрине, наша осећања ће само грешити и наша срца ће бити заслепљена."
   Међутим, не можемо одлучивати о овим критеријумима ако не одговоримо на питање: Какву наду Црква нуди? Црква је место где је Богочовек излио свој начин битисања Својим утеловљењем и васкрсењем. Тај начин постојања нас води до нивоа личности (однос са другим и себеприношење), а не до нивоа индивидуе (самодовољности и самоодбране). Само личност може да живи живот као себеприносеће биће; индивидуа није у стању да дели са другим. Највеће добро није срећа појединца, већ живот у благодарности и себеприношењу.
   У нашој хришћанској традицији Бог је откривен, познат и представљен као савршена заједница Трију Лица, а не само као "биће" или безлично начело или Сила.
   Када је Свети Николај Жички овде говорио 2. фебруара 1953. године, у свом излагању под насловом "Православна доктрина о узрочности", рекао је:
   "Наш верски мистицизам нема у себи ничег магловитог, нејасног, мрачног и или мистификованог. То наше учење о узрочности је јасно и неизмисливо. Ако бисмо то учење могли назвати некаквим „измом“, назвали бисмо га пре персонализмом .... И натурализам и материјализам уче о слепом фатализму, не допуштајући икаква излаза у област сунчеве светлости слободе. Ми православни хришћани, као и сви хришћани уопште, дужни смо да се супротставимо том слепом фатализму, и да чувамо наше учење о личности као узроку света и свега што је у њему." [“Тхе Ортходоx Доцтрине он Цаусалитy”, Православна Црква и узрочност у свету”, предавање на Световладимирској академији у Њујорку, 2. фебруара 1953, Сабрана дела XIII, стр. 385, 386/или на српском: 391].
   Црква је Божје дело у историји и, самим тим, она, у себи, мора бити одраз Тројединог Бога. У изображењу распетог и васкрслог Христа, који "узима на се грехе света" (Јован 1,29), Црква прима трагична и грешна искуства и неуспехе човека, јер је она Тело распетога Господа. Да би спасла свет, Црква мора да прође кроз реалност смрти. Како Свети апостол Павле каже, смрт се одвија у нама (апостолима), тако да живот може почети у вама (тј. Коринћанима и члановима Цркве). (види 2 Кор 4,6-12). То је оно што прави светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења света.
   Света Евхаристија показује да Црква постоји за целокупну творевину, а не само за себе или човечанство. Дакле, ширењем својих видика, православне богословије и факултети требало би да буду отворени за сва људска питања у друштвеном и свакодневном животу, управо као што је милостиви Самарјанин помогао рањеном човеку сипањем вина и уља по ранама (Лк 10,34). Један од многих дарова које је отац Александар Шмеман завештао током своје дуге службе у Цркви и који је импресионирао већину нас, била је његова способност да сједини своја литургијска проучавања са изузетним богословским умом. За њега су богословље и богослужење (литургија) били нераздвојни.
   У светлу Евхаристије видимо друге видове нашег црквеног живота. Саборност, као евхаристијска пројава саборности Цркве, очувала нас је од тога да будемо "Мултиверзум" (поликефалија) православних Цркава састављен од неограниченог број аутокефелија, свака са својим канонским одредбама о животу и раду, али са тешкоћама да говоре о свим питањима јединственим гласом. Ако 21. век постаје "век саборности", ова тешкоћа може да се спречи. Предањем саборности (соборности) свакој појединачној Цркви пружена је прилика да потврди своју верност евхаристијском Телу једнога Христа.
   Важно је данас да се преусмеримо од опонашања традиције и "рециклажне" теологије (пуког понављања прихваћених дефиниција) ка отварању наших ушију, тако да можемо чути "шта Дух говори Црквама" (Откривење 2,7) и добити од Њега квасац који ће "укиселити" целу историју.
   Све ово је био задатак отаца Георгија Флоровског, Јована Мајендорфа и Александра Шмемана. Осећај њиховог благословеног присуства је изузетно снажан. Заједно са Светим апостолом Павлом, позивам: "Сећајте се својих старешина који вам проповедише Реч Божју; гледајте на свршетак њиховог владања, подражавајте веру њихову " (Јеврејима 13, 7).

   II. Размена измећу Св. Владимира и Србије и њен значај за будућност

   Дозволите ми да пређем на следећу тачку ове вечери: размену која се одвија између Академије Светог Владимира и Српске православне цркве.
   Желим да изразим своју захвалност Академији  Светог Владимира што је примила, и прима, велики број српских студената који су увек гледали ову високошколску установу са дивљењем, јер је она заиста један од најважнијих богословских  центара у читавом православном свету, место где могу да прошире своје видике и послуже Цркви на најбољи начин у нашем времену.
   У поменутом говору Светог Николаја Жичког, он је карактеристично рекао нешто што, по мом мишљењу, верно описује дух и правац образовне атмосфере Академије Светог Владимира: "Хришћанство није толико религија принциpa, правила и прописа на основу најстаријих догађаја, колико - пре свега  - нежно вољених личних односа к личности Господа нашега Исуса Христа, и кроз Њега и у Њему к другим члановима Цркве, живим и умрлим ... Корист коју имамо од оваквог персоналног учења – велика је и разнолика ... Оно безгранично помаже развијању и образовању нашег личног, индивидуалног карактера. Ово нас храбри духом оптимистичког херојства у страдањима, самоосвећењу, у трпљењу мука  ради Христа, које  је посведочено историјом наше Цркве" (Ибид., стр. 390).
   Али нису то само студенти. То је добро позната чињеница да је ова установа поносна на српске чланове њеног Управног одбора, Брајана Герића, Мича Жунића, Леона Лисахта, владику Максима и Алекса Мачаскија.
   Поред наведене историје, ново поглавље је отворено сарадњом између Академије Светог Владимира и Православног богословског факултета у Београду. Иако је почело давно, недавно је ратификован споразумом, и нови пројекат је назван: "Свети Николај Жички и Јужни Ханан и Свети Јустин Ћелијски Српска кућа студија на Православној богословској академији Светог Владимира". Драго нам је што сазнајемо да је сврха ове Куће студија: да промовише одрживо присуство српских православних теолошких традиција у Америци; да негује одрживи дијалог између Православља у Србији и Америци; да обезбеди највиши ниво образовања,  узимајући у обзир српске богословске традиције (наслеђе, историја, Литургија), за њихову службу у Српској православној цркви у Америци; да пружи опит Православља на Западу студентима богословља из Србије и буде место за академска истраживања професорима из Србије; да буде веза-центар за српске алумнусе у САД и широм света; и да приређује догађаје током целе године промовишући свој рад.

   III. Релевантност Православља у Америци

   "Кисељење" Православља које се тренутно одвија у Америци, позива нас да учествујемо у њему како би се обезбедио подстицај за савремену и креативну црквену самосвест. Црква као целина мора да користи ово „кисељење“ као прилику за самоиспитивања и самокритике.
   Потврда пред спољним светом светости Светих Севастијана и Мардарија указује на истину да будућност Православне Цркве у многоме зависи од такозване "дијаспоре". Као што су "Јевреји у дијаспори" у другом и трећем веку прокрчили пут да тадашња "икумена" (грчки и римски свет) прихвати Реч Оваплоћену, они су одиграли кључну улогу и у разјашњавању хришћанске вере и њеном обликовању. Дакле, "православни у дијаспори" вероватно су једина поуздана спона са данашњом "икуменом".
   Захваљујући јелинизираним Јеврејима, хришћанство је имало свој први приступ у чисто грчко-римском свету, и прве мешовите хришћанске заједнице јелинизираних Јевреја и грчких хришћана ницале су у Антиохији. Нешто слично се дешава данас у Новом свету. Православни у САД створили су неочекиване могућности за дијалог између Православља и других хришћана у све плуралистичкијем свету нашег доба. Ради даљег јачања и успостављања нашег црквеног живота и сведочења у Америци, неопходно је да се прогласи јединство свих православних народа одржавањем општења једних са другима и да зарад тога епископи свих православних народа у Америци раде заједно у заједничком епископском Сабрању за Северну Америку.
   Наши млађи нараштаји могу да узму за пример Светог Севастијана: рођен у Сан Франциску, имао је кључну улогу у отварању нових путева за дијалог између Цркве и света; најзад је постао светитељ, и показао да свако дете у овој земљи може постићи светост.
   Овде смо окупљени на онај страшан дан, 11. септембра, када се догодила трагедија огромних размера са несагледивим последицама по сав свет. Терористички акти подстичу оправдану побуну свих људи који цене људски живот, слободу и правду. Наш српски народ је такође проживео терор и дубоку тугу, јер су Србија, земља и њен народ, проживели, истинско мучеништво у последњих шездесет година: доживели смо нехуманост и ужас марксистичко-комунистичког и капиталистичко-"либералног" облика историјског материјализма. Али мучеништво Срба услед западњачке хистерије због Милошевића резултирало је настанком младих нараштаја који су отворени за богословље, осетљиви за кључна питања космичке теорије, од етоса и менталитета, преко релационог искуства Цркве - крсто-васкрсно сведочанство Истинског живота у Христу.
   У овим опасним и непоузданим временима, варварство почињено над хришћанима, муслиманима и угроженим заједницама на Блиском истоку од стране самозване Исламске државе у Ираку и Сирији (ИСИС), као и других џихадистичких група, однело је многобројне невине животе и изгнало огроман број људи из њихових домова. У том смислу, наша Православна Црква позива на моменталан престанак војне акције, ослобађање заробљених и успостављање мира у том делу света дијалогом, јер су хришћани на Блиском истоку квасац мира; и то тако да мир за све људе значи и мир за хришћане. Дакле, много примера прогона православних и других хришћанских популација, како у Сирији тако и на Косову, прошли су незапажено и непропраћено у америчким медијима. У тим земљама хришћани су у најбољем случају грађани другог реда, а понекад се третирају чак и као странци у својим земљама, ускраћују им се основна грађанска права и права на заштиту. Надајмо се да ће се тај тренд,  који је уобичајен у западним друштвима, променити, и помолимо се за повратак избеглица, као и за опстанак и заштиту преосталог хришћанског становништва.

   Закључак: Нада за будућност

   Богословље у наше време мора бити надахнуто визијама какве су имали Флоровски, Мајендорф и Шмеман настављајући сведочење, исповедање, проповедање Тајне Христове, преображење целокупне стварности спасења света, са заједничарским и "католичанским" карактером Евхаристије као "скупом на једном месту", који се завршава нашим учешћем на Вечери Царства.
   Када је блаженопочивши Патријарх Павле посетио Академију Светог Владимира, он је даривао школи икону Светог Саве Српског. Молим Вас, дозволите ми да Вам уручим мој дар - икону светих Севастијана Санфранциског и Мардарија Либертивилског.
   Речи светог Максима односе се и на наша два новопросијавша светитеља, св. Мардарија и Севастијана: "Није човек онај који слави Бога само речима, који велича Бога у себи, већ онај који имена Божјег ради подноси тешкоће и патње у потрази за врлином. Такав човек је заузврат Богом прослављен славом која је у Богу, примајући кроз учешће благодат бестрашћа као награду за врлину." (Ст. Маxимус, Сецонд Центурy он Тхеологy, 72, Пхилокалиа, вол. 2, п. 155).
   Помолимо се да два нова америчка светитеља, "мудри као змије и безазлени као голубови" (Мт 10,16), буду нов извори светости и благослова за америчку земљу што је ово неопходно. Нека они такође окрепљују Академију Светог Владимира на многаја љета!

   Превод са енглеског: свештеник Владимир Вранић
   извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар