30. јун 2017.
Наши свеци и наши преци
Поводом обележавања Видовдана и јубиларних година Великог рата, у крипти храма Светог Саве у Београду отворена је изложба славним прецима у част, као једна од многобројних активности пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“.
Пројекат представља резултат жеље да се ода почаст појединцу - српском војнику и његовој несебичној жртви за правду, слободу и истину. Изложбу Албум сећања, једну од фаза активности пројекта, чини део прикупљене историографске грађе из периода Првог светског рата коју су потомци послали у част сећања на своје претке, учеснике Великог рата.
Александар Василић, руководилац пројекта Албум сећања, приликом свог обраћања на отварању изложбе 23. јуна 2017. године рекао је да је ова изложба још једно сведочанство о томе да потомци нису заборавили своје претке и подсетио на гостовања у Паризу, Црној Гори и многим градовима Србије. Он је истакао да је у свим изложбеним просторима забележена огромна посећеност.
Историчар проф. др Милош Ковић је у својој беседи нагласио: -Да сви треба да се запитамо шта смо учинили да се не забораве ови хероји Великог рата и да ли смо их достојни?.
У пуној крипти Храма Светог Саве приређен је и програм у знак сећања на време и прилике ратних година Великог рата. Изведен је одломак драмског текста „Под маслинама на Крфу“ који је 1926. године написао учитељ и књижевник Сретен Динић, према личним сећањима и запажањима. Одломак је припремио историчар Ђорђе Мамула, а извели су га Стефан Урош Тешић и Андреј Пиповић, глумци са Академије уметности у Београду, уз кларинет Уроша Новаковића. У завршном делу програма наступио је Хор слависта.
Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, покренут је 2014. године у склопу активности Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. и реализује се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Његове Светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила, у сарадњи са Управом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова. Изложба је за посетиоце отворена до 6. јула сваког дана од 10.30 до 19 часова.
извор: www.spc.rs
Пројекат представља резултат жеље да се ода почаст појединцу - српском војнику и његовој несебичној жртви за правду, слободу и истину. Изложбу Албум сећања, једну од фаза активности пројекта, чини део прикупљене историографске грађе из периода Првог светског рата коју су потомци послали у част сећања на своје претке, учеснике Великог рата.
Александар Василић, руководилац пројекта Албум сећања, приликом свог обраћања на отварању изложбе 23. јуна 2017. године рекао је да је ова изложба још једно сведочанство о томе да потомци нису заборавили своје претке и подсетио на гостовања у Паризу, Црној Гори и многим градовима Србије. Он је истакао да је у свим изложбеним просторима забележена огромна посећеност.
Историчар проф. др Милош Ковић је у својој беседи нагласио: -Да сви треба да се запитамо шта смо учинили да се не забораве ови хероји Великог рата и да ли смо их достојни?.
У пуној крипти Храма Светог Саве приређен је и програм у знак сећања на време и прилике ратних година Великог рата. Изведен је одломак драмског текста „Под маслинама на Крфу“ који је 1926. године написао учитељ и књижевник Сретен Динић, према личним сећањима и запажањима. Одломак је припремио историчар Ђорђе Мамула, а извели су га Стефан Урош Тешић и Андреј Пиповић, глумци са Академије уметности у Београду, уз кларинет Уроша Новаковића. У завршном делу програма наступио је Хор слависта.
Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, покренут је 2014. године у склопу активности Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. и реализује се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Његове Светости Патријарха московског и целе Русије г. Кирила, у сарадњи са Управом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова. Изложба је за посетиоце отворена до 6. јула сваког дана од 10.30 до 19 часова.
извор: www.spc.rs
29. јун 2017.
ПОГЛЕД У ВРЕМЕ
„Гле, небо је унутра у теби.“
С. Јустин Ћелијски
Кад затвориш очи, отвара се време
– Каравани промичу кроз градове
Видим тезге, сувенире, арабеске
Миришу слике на тамјан и воштанице
Безгласно плачу зидови и фреске
Видим Јерусалим, Призрен и Дечане
Храм Господњи и Богородице Љевишке...
Чујем мајке и чујем крике дечје
Уском стазом на путу за Једрене
Победнике, рањенике, побеђене
Млади месец и крст, сабље укрштене
– Рану која светли и крв која капље
По пољима равним, међу гробовима
Миомирис шири босиље и смиље
Међу уснулима и пробуђенима
Од Галилеје до Газиместана
Свуд су Поља смрти – Поља дарована
Високо се узнела до Светих Дечана...
Бол полегла у класју и житима –
Дашак ветра лелуја у очима
Душа поје слова љубве тиха
– Све су наше ране да их Љубав вида.
Милица Јефтимијевић Михајловић
извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs
С. Јустин Ћелијски
Кад затвориш очи, отвара се време
– Каравани промичу кроз градове
Видим тезге, сувенире, арабеске
Миришу слике на тамјан и воштанице
Безгласно плачу зидови и фреске
Видим Јерусалим, Призрен и Дечане
Храм Господњи и Богородице Љевишке...
Чујем мајке и чујем крике дечје
Уском стазом на путу за Једрене
Победнике, рањенике, побеђене
Млади месец и крст, сабље укрштене
 |
| Надежва Петровић, "Косовски божури", 1913. |
По пољима равним, међу гробовима
Миомирис шири босиље и смиље
Међу уснулима и пробуђенима
Од Галилеје до Газиместана
Свуд су Поља смрти – Поља дарована
Високо се узнела до Светих Дечана...
Бол полегла у класју и житима –
Дашак ветра лелуја у очима
Душа поје слова љубве тиха
– Све су наше ране да их Љубав вида.
Милица Јефтимијевић Михајловић
извор: santamarijadellasalute.blogspot.rs
ВИДОВДАН 2017.
Сви мање-више знамо о чему се ради.
У име свог народа кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити.
Српски народ је преко њега и косовских јунака изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха – изабрао је веру а не вечеру.
Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божју творевину, али је јасно поставио своје приоритете. Шта је прво и најважније. Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности. Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.
Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју.
Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ.
Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство Небеско, али није остао да се моли у цркви него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ - нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером у васкрсење кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа.
Та победа је у корену свих наших великих победа али и великих полома од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.
У име свог народа кнез Лазар је изабрао Царство Божије као царство за које ће се борити.
Српски народ је преко њега и косовских јунака изабрао нешто за шта данашњи свет нема слуха – изабрао је веру а не вечеру.
Није се српски народ одрекао материјалног, није презрео Божју творевину, али је јасно поставио своје приоритете. Шта је прво и најважније. Из тог избора изашле су све наше велике заједничке вредности. Тај избор нас је учио како да чувамо овоземаљску Србију.
Косовска битка и предање после ње настало, мит око ње оформљен, обележили су целокупну српску историју.
Велико предање пресудно је утицало на наше најзначајније одлуке. Увек је захтевало озбиљно тумачење. Некад смо велико наслеђе тумачили исправно, некад смо због лошег тумачења правили грешке, али оно је до данас остало наш идентитетски темељ.
Кнез Лазар је изабрао Царство Божије, Царство Небеско, али није остао да се моли у цркви него је изашао на бојно поље, и положио свој живот. Није извршио чин самоубилачки по себе и свој народ - нико није могао унапред знати како ће се битка завршити. С вером у васкрсење кренуо је ка крсту и извојевао велику победу духа.
Та победа је у корену свих наших великих победа али и великих полома од којих нису сви били у служби борбе за Царство Божије.
28. јун 2017.
Беседа владике Николаја на Видовдан 1916. године у Лондону
Господо и пријатељи! Дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
извор: www.spc.rs
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
извор: www.spc.rs
ВИДОВДАНСКА ГУЖВА
Крцат је календар на Видовдан, кипи. У календарчићу има места за црним словом убележеног старозаветног пророка Амоса, и црвено уписаног кнеза Лазара и Сабор српских мученика. Иза њих извирују ранохришћански мученик Вит и са њим још неки тешкоизговорљивих имена, српски патријарси из времена Кнеза Лазара Јефрем и Спиридон и још тушта и тма само агиолозима познатих светаца. Прави rush hour црквеног календара. За Србе грдно судилиште.
Нема гужве у календарима осталих православних на Видовдан. У њима нема ни Лазара ни Свих српских мученика – одраног Теодора Вршачког, на колац набијених Авакума и Пајсија, Мусића и Обилића, и осталих витезова, Светог Саве Спаљених Моштију, стотина хиљада Мученика Јасеновачких, Пребиловачких, Пивских, Сурдуличких, Момишићких, Вукашина, Јакова Новог, Петра Зимоњића, мале Милице, знаних и незнаних жртава геноцида, стратишта и губилишта... Имају сви своје мученике, али немају Видовдан.
Шта је прва асоцијација, прва лампица која се у глави пали на помен Видовдана? Биће да је Косовска битка. Тражим нешто друго, али тек на трећи јавља се Гаврило Принцип, Први светски рат, опет као освежени симбол Косовског боја. Стална битка на земљи и на небесима. У којој смо ми на страни добра, иако носимо мачеве и крв проливамо. То је крв из које расту божури, крв која доноси плод.
Шта о Видовдану можемо да прочитамо у новинама, сваке године од судбинске осамдесет и девете када је Црква, опет у вези са Видовданом, и Преносом Лазаревих Моштију, постала присутнија у штуром видику пост-комунистичке Србије? Можда је у међувремену било и неке озбиљније приче, али ових дана, у пост-Небеској Србији допуштено нам је само да сазнамо шта се на Видовдан никако не сме, а шта неизоставно мора радити. Те тако данас сазнадох да се на Видовдан девојке умивају видовом травом и да им се указује суђени, и женама се штошта указује, ако ураде то и то, нисам тачно запамтила шта, а и осталима, који нису девојке и жене, указује се будућност, пуна добробити или пак сиротињске свакодневице. Сви углавном на Видовдан нешто виде.
Има ту и о Световиду, па о Светом Виду, и на крају мало о Лазару. Да су наши словенски преци веровали између осталих и у тог Световида (који је можда био и врховно божанство), а чији се четвороглави кумир (идол, кип) налазио на далеком немачком острву, али и у Херцеговини, и ко зна још где диљем прехришћанске Србије. И да је он био можда и врховно божанство, и бог рата, победе, и плодности земље. И да се на његов дан много прорицало. И да је он видео на све четири стране, и у прошлост и садашњост и у будућност. И да његово име има везе и са светом, и са светлошћу и са видом, и са витезом. Па онда мало натегнута прича о томе како је Свети Вит, мученик и исцелитељ - страдао у време највећег прогонитеља хришћана, цара Диоклецијана - углавном поштован на Западу (његове мошти налазе се у истоименој катедрали у Прагу), код нас познат као Свети Вид. И на крају да су Лазар и Мученици у српски календар уписани тек 1892. године. А да се дотле Видовдан славио – некако...
Али има у свом том магијско-плашитељском спиновању културе и духа и истине, за оне који умеју да виде. Истина је да је Видовдан у вези са видом. Имамо ми и имена која на то указују –управо Вид, па Видан, Видоје, Вида, Видосава, па чак и тај Вита, Витомир... Истина је да је Свети Вит и сам пострадао управо због вида – оног унутрашњег, због виђења ствари невидљивих и пребивања у стварности у којој ће и видљиво и невидљиво боравити заједно, у светлости, и са Богом, и у којој неће бити зла. И пророк Амос је страдао због тога што је видео да ће Асирци, најсуровије племе старог века, покорити Богом изабрани Израиљ. И Лазар и његови витезови страдали су зато што су видели да ће на плодном Косову ницати само црвени божури, ако се не успротиве надирућој сили источног полумесеца. И ако је не победе. И Јаков Нови Тумански страдао је зато што је видео да комуна неверујућих неће бити дугог века. И Света Мученица Милица видела је у репу томахавка светлост која долази из Будућег века.
А шта ћемо ми, пусти, понижени, фрустрирани, кукавички наследници Светих Српских Мученика видети од Видовдана? Страх због онога што нисмо урадили или мучење због онога што знамо да нам се спрема, а што бисмо да избегнемо? Није само за Мусића и Бранковића речена Клетва Лазарева.
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”
Да ли ћемо у овим речима кнеза Лазара, или народног генија опчињеног косовским предањем – свеједно, данас, на Видовдан, видети заветне речи живог српског предања или архаични десетерац који одјекује негде у прошлости уз иритантни звук још архаичнијег инструмента са струном од коњске длаке? Да ли ћемо у видовдански кркљанац са светима и мученицима, или у сигурну самоћу пустопољоне? Да се ми изјутра ипак умијемо водицом од видове траве, па – шта год да нам се укаже !
Анастасија Весна Илић
Нема гужве у календарима осталих православних на Видовдан. У њима нема ни Лазара ни Свих српских мученика – одраног Теодора Вршачког, на колац набијених Авакума и Пајсија, Мусића и Обилића, и осталих витезова, Светог Саве Спаљених Моштију, стотина хиљада Мученика Јасеновачких, Пребиловачких, Пивских, Сурдуличких, Момишићких, Вукашина, Јакова Новог, Петра Зимоњића, мале Милице, знаних и незнаних жртава геноцида, стратишта и губилишта... Имају сви своје мученике, али немају Видовдан.
Шта је прва асоцијација, прва лампица која се у глави пали на помен Видовдана? Биће да је Косовска битка. Тражим нешто друго, али тек на трећи јавља се Гаврило Принцип, Први светски рат, опет као освежени симбол Косовског боја. Стална битка на земљи и на небесима. У којој смо ми на страни добра, иако носимо мачеве и крв проливамо. То је крв из које расту божури, крв која доноси плод.
Шта о Видовдану можемо да прочитамо у новинама, сваке године од судбинске осамдесет и девете када је Црква, опет у вези са Видовданом, и Преносом Лазаревих Моштију, постала присутнија у штуром видику пост-комунистичке Србије? Можда је у међувремену било и неке озбиљније приче, али ових дана, у пост-Небеској Србији допуштено нам је само да сазнамо шта се на Видовдан никако не сме, а шта неизоставно мора радити. Те тако данас сазнадох да се на Видовдан девојке умивају видовом травом и да им се указује суђени, и женама се штошта указује, ако ураде то и то, нисам тачно запамтила шта, а и осталима, који нису девојке и жене, указује се будућност, пуна добробити или пак сиротињске свакодневице. Сви углавном на Видовдан нешто виде.
Има ту и о Световиду, па о Светом Виду, и на крају мало о Лазару. Да су наши словенски преци веровали између осталих и у тог Световида (који је можда био и врховно божанство), а чији се четвороглави кумир (идол, кип) налазио на далеком немачком острву, али и у Херцеговини, и ко зна још где диљем прехришћанске Србије. И да је он био можда и врховно божанство, и бог рата, победе, и плодности земље. И да се на његов дан много прорицало. И да је он видео на све четири стране, и у прошлост и садашњост и у будућност. И да његово име има везе и са светом, и са светлошћу и са видом, и са витезом. Па онда мало натегнута прича о томе како је Свети Вит, мученик и исцелитељ - страдао у време највећег прогонитеља хришћана, цара Диоклецијана - углавном поштован на Западу (његове мошти налазе се у истоименој катедрали у Прагу), код нас познат као Свети Вид. И на крају да су Лазар и Мученици у српски календар уписани тек 1892. године. А да се дотле Видовдан славио – некако...
Али има у свом том магијско-плашитељском спиновању културе и духа и истине, за оне који умеју да виде. Истина је да је Видовдан у вези са видом. Имамо ми и имена која на то указују –управо Вид, па Видан, Видоје, Вида, Видосава, па чак и тај Вита, Витомир... Истина је да је Свети Вит и сам пострадао управо због вида – оног унутрашњег, због виђења ствари невидљивих и пребивања у стварности у којој ће и видљиво и невидљиво боравити заједно, у светлости, и са Богом, и у којој неће бити зла. И пророк Амос је страдао због тога што је видео да ће Асирци, најсуровије племе старог века, покорити Богом изабрани Израиљ. И Лазар и његови витезови страдали су зато што су видели да ће на плодном Косову ницати само црвени божури, ако се не успротиве надирућој сили источног полумесеца. И ако је не победе. И Јаков Нови Тумански страдао је зато што је видео да комуна неверујућих неће бити дугог века. И Света Мученица Милица видела је у репу томахавка светлост која долази из Будућег века.
А шта ћемо ми, пусти, понижени, фрустрирани, кукавички наследници Светих Српских Мученика видети од Видовдана? Страх због онога што нисмо урадили или мучење због онога што знамо да нам се спрема, а што бисмо да избегнемо? Није само за Мусића и Бранковића речена Клетва Лазарева.
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”
Да ли ћемо у овим речима кнеза Лазара, или народног генија опчињеног косовским предањем – свеједно, данас, на Видовдан, видети заветне речи живог српског предања или архаични десетерац који одјекује негде у прошлости уз иритантни звук још архаичнијег инструмента са струном од коњске длаке? Да ли ћемо у видовдански кркљанац са светима и мученицима, или у сигурну самоћу пустопољоне? Да се ми изјутра ипак умијемо водицом од видове траве, па – шта год да нам се укаже !
Анастасија Весна Илић
Преподобни Јустин Ћелијски, ВИДОВДАНСКА ЕТИКА
Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са не-беском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје.
ПЛАЧИТЕ МАЈКЕ КОСОВСКИХ ЈУНАКА
Када звери на починак пођу и ветар зазвижди кроз храстове и стара стабла кестена, па самоћа и сенке населе пусте куће ушуњавши се у кревете бивших домаћина, па се ту успавају, тада сазпите мајке прекланих војника и сањајте их у животу са главом на раменима.
Чим месец проспе бело своје светло из густе шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и блесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди нас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јеер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе кукавице које јунаке оплакујете сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. С децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбином својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, "чувати".
реци свете зашто су ти миле реке црвњене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад "чувају" њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне које су на свет донеле и животом задојиле. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је и јад свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.
Нисте саме, мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке отме и у мржеи убије, Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.
Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.
Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2016.
Чим месец проспе бело своје светло из густе шуме и реке кроз које још само понекад лисица протрчи и блесне очима при светлости муња ноћних, а гром удари у близини и пробуди нас, у том тренутку држите чврсто Библију и палите кандила јеер глуво доба долази. Тад наричите мученице остареле без порода давно изгубљеног зарад вишег циља који данашњи људи, у памети ниски, у ћошкове гурају и крију жртве како би избегли нове варнице са још новијим суседима. Наричите из дна своје душе кукавице које јунаке оплакујете сваке вечери док нико не гледа, у тој трошној кући при пламену свеће и погледу свеца. С децом у вечним колевкама, са студени око срца и сеоском црквом порушеном, отетог јој звона и поломљеног крста, плачите вечерас мајке косовских мученика и жртава. Плачите над худом судбином својега порода и живота бодљикавом жицом ужиченог, пушкама чуваног и за нове суседе безвредног. Нека зна свет због чега српске мајке плачу и нека тим истим мајкама исти тај свет објасни због чега им деца пострадаше од оних који ће им сад гробове и мајке, живе мртваце, "чувати".
реци свете зашто су ти миле реке црвњене од српске крви? Врати уплаканим мајкама њихова чеда у четама страдала и пушкама од рода одвојена од стране оних који сад "чувају" њихове мајке, њихове куће и шуму и окућницу већ одавно радости гладне, а гавранова црних сите и њиховим гласом оцрнеле и увенуле. Објасни онима које су рађале зашто су морале да покопавају оне које су на свет донеле и животом задојиле. Плачите мајке за својом децом, плачите слободно. Нека васиона устукне од ваше жалопојке и јада који је и јад свих нас што се тробојком китимо и Косовом душу рањавамо. нека се распадне универзум од ваших гласова, јер није заслужио ни да постоји овакав.
Нисте саме, мајке косовске. Сви смо ми вашој деци и вама дужни и целој сте Србији мајке, јер су ваша деца обновила мит косовских јунака. Молиће се за вас они који су преостали и делиће вашу тугу. Плачи Србијо у глуво доба ноћи. Плачи јер је свет дозволио да се од мајке отме и у мржеи убије, Плачи Србијо јер ће сутра опет деца страдати и њихове мајке плакати ако их на старање пошаљемо џелатима њихових претходника.
Знај свете да ће и теби сутра Косово пред врата доћи и тражити твој удео у страдању. Тражиће ти децу, тражиће ти цркве, тражиће тебе. А кад државе целог света стигне њихово Косово, цела ће се планета у Косово претворити и све ће на њему бити сиво, празно, оголело, растављено, ужасно, попаљено, поклано, покрадено, изломљено, растопљено, унакажено, одбачено, мртво, а онда ће преко свега пасти снег бео од невиности и чистоте који ће опет једног дана бити поверен на чување тропском сунцу уз сунчево обећање да га никада истопити неће.
Милан Ружић, Наше су само речи, Службени гласник, Београд, 2016.
27. јун 2017.
Како је Бог Љубав могао да створи људе за које зна да се неће спасити?
Предлажемо вашој пажњи да погледате прави одговор на једно од честих питања које људи данас често постављају. Међу њима има и људи који се искрено питају, али врло често и људи са „савременим“ погледом на веру и живот по вери, на догмате и испуњавање заповести, који иду у Цркву али се очигледно не осећају много удобно у њој па стално желе да је мењају – у суштини, који постављају питање не са циљем да сазнају одговор, већ да поколебају веру у саговорнику. Погледајте кратак и јасан одговор професора Московске духовне академије, пре свега човеке искрене вере и љубави према Христу и Цркви, о. Вадима Леонова.
извор: www.svedokverni.org
КОСОВО - ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ
Документарни серијал КОСОВО - ИЗМЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ направљен је као истраживање значаја и снаге деловања Косовског предања у српском народу кроз историју и данас, уз коришћење архивског материјала, обимне литературе.Везаност за Косово као свету српску земљу и памћење Косовског предања као најважнијег дела српског националног идентитета убедљиво и топло сведоче насумично изабрани грађани Србије оба пола, разних годишта и занимања, а на широкој публици разумљив и занимљив начин додатно га објашњавају интелектуалци који се баве нацијом и националном културом као што су Милош Ковић, Слободан Антонић, Мило Ломпар, Срђан Шљукић, Никола Пејаковић и други.Наратор: Петар Божовић
Аутори: Ненад Илић, Владимир Петровић и Милинко Милићевић
Серија има 3 епизоде у трајању од 60 мин.
1. НАЦИЈА И МИТ
2. БИТКА
3. ЖИВО ПРЕДАЊЕ
Аутори: Ненад Илић, Владимир Петровић и Милинко Милићевић
Серија има 3 епизоде у трајању од 60 мин.
1. НАЦИЈА И МИТ
2. БИТКА
3. ЖИВО ПРЕДАЊЕ
 |
| преузми ОВДЕ |
26. јун 2017.
ХЕРУВИМСКА ПЕСМА
Дечији црквени хор "Свети кнез Лазар"
"Хорови међу фрескама", Београд, 2010.
 |
| Манастир Вазнесење |
25. јун 2017.
ДВА ГОСПОДАРА
"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону" - да само ово чујемо у јеванђељу Треће недеље по Духовима, имали бисмо да размишљамо и после литургије и цео дан и сутрадан, и целе недеље и...
Мамон који се помиње на овом месту је идол, зли дух, користи се као персонификација похлепе.
Одвајкада похлепа је била један великих поробљивача људи. Међутим, тек модерна времена прогласила су је најмање штетном од свих страсти и грехова. Постала је пожељни покретач света.
У најновије време новац је постао уједначитељ свих вредности, средство обесмишљења. Новцем се уједначује постигнуће, таленат, морал. Ефикасност у стицању новца је једино што наше време поштује. Због тога сви страдамо.
Ми у Цркви трудимо се да не заборавимо шта је најважније, да не заборавимо то да се "не може служити два господара", али није нам увек лако да одржимо заповест. Црква у загрљају са светом покушава да га лечи, да га оплемени Царством Небеским и да тако што већем броју људи омогући смисаони живот. Међутим у том загрљају она често побољева од болести света.
Тако и сада.
И међу нас улази зли дух похлепе и квари наше међусобне односе, умањује нас као личности, поробљава нас. Иако смо упозорени, покушавамо да служимо два господара. А то је немогуће, каже нам Господ препун љубави. Велика је саблазан кад се у Цркву Христову увуче дух похлепе.
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти.
Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа. Страхују од немаштине, страхују како ће издржавати своје породице, како ће се лечити. Већина нас је у тој муци. Заборављамо да и та брига долази из истог извора, од истог зла.
Даље, у јеванђељу које се чита на овој литургији, добри Господ нам говори највеличанственије речи, утеху и лек, охрабрење. Објашњава нам очински и помаже нам да Му поверујемо:
"Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати."
У овим речима је све што нам је потребно за живот. И треба их слушати и читати што чешће. И кад дође најцрња оскудица не смемо да очајавамо. Глупо је да се предамо бригама и да замрачимо свој поглед тако да престанемо да видимо лепоту Божије творевине, лепоту Божију. Да изгубимо наду и поверење у Бога. Не значи да треба да постанемо пасивни. Кад немаштина притисне, треба да ангажујемо све своје снаге да обуздамо њену разорну моћ. Да неуморно тражимо начине како да искористимо дарове које нам је Бог дао. Чак и кад све изгледа безнадежно.
А наша обавеза, браћо и сестре, је да помогнемо једни другима у тој борби против мамона. Да презремо служење мамону, без обзира да ли се ради о похлепи или о бризи. Колико год то изгледало неправедно да исту борбу морају да воде и они који згрћу вишкове и приклањају се моћима овога света и онији који грцају у немаштини. Неко мора да се одриче, а неко да избегне завист и роптање. И једнима и другима је циљ да сачувају захвалност и љубав коју на нас Бог изобилно излива.
Морамо непрекидно подсећати једни друге да се не могу служити два господара.
Само тако ћемо помоћи и себи и поробљеном свету око нас и ући у љубав Оца свог.
ђакон Ненад Илић
Мамон који се помиње на овом месту је идол, зли дух, користи се као персонификација похлепе.
Одвајкада похлепа је била један великих поробљивача људи. Међутим, тек модерна времена прогласила су је најмање штетном од свих страсти и грехова. Постала је пожељни покретач света.
У најновије време новац је постао уједначитељ свих вредности, средство обесмишљења. Новцем се уједначује постигнуће, таленат, морал. Ефикасност у стицању новца је једино што наше време поштује. Због тога сви страдамо.
Ми у Цркви трудимо се да не заборавимо шта је најважније, да не заборавимо то да се "не може служити два господара", али није нам увек лако да одржимо заповест. Црква у загрљају са светом покушава да га лечи, да га оплемени Царством Небеским и да тако што већем броју људи омогући смисаони живот. Међутим у том загрљају она често побољева од болести света.
Тако и сада.
И међу нас улази зли дух похлепе и квари наше међусобне односе, умањује нас као личности, поробљава нас. Иако смо упозорени, покушавамо да служимо два господара. А то је немогуће, каже нам Господ препун љубави. Велика је саблазан кад се у Цркву Христову увуче дух похлепе.
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти.
Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа. Страхују од немаштине, страхују како ће издржавати своје породице, како ће се лечити. Већина нас је у тој муци. Заборављамо да и та брига долази из истог извора, од истог зла.
Даље, у јеванђељу које се чита на овој литургији, добри Господ нам говори највеличанственије речи, утеху и лек, охрабрење. Објашњава нам очински и помаже нам да Му поверујемо:
"Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати."
У овим речима је све што нам је потребно за живот. И треба их слушати и читати што чешће. И кад дође најцрња оскудица не смемо да очајавамо. Глупо је да се предамо бригама и да замрачимо свој поглед тако да престанемо да видимо лепоту Божије творевине, лепоту Божију. Да изгубимо наду и поверење у Бога. Не значи да треба да постанемо пасивни. Кад немаштина притисне, треба да ангажујемо све своје снаге да обуздамо њену разорну моћ. Да неуморно тражимо начине како да искористимо дарове које нам је Бог дао. Чак и кад све изгледа безнадежно.
А наша обавеза, браћо и сестре, је да помогнемо једни другима у тој борби против мамона. Да презремо служење мамону, без обзира да ли се ради о похлепи или о бризи. Колико год то изгледало неправедно да исту борбу морају да воде и они који згрћу вишкове и приклањају се моћима овога света и онији који грцају у немаштини. Неко мора да се одриче, а неко да избегне завист и роптање. И једнима и другима је циљ да сачувају захвалност и љубав коју на нас Бог изобилно излива.
Морамо непрекидно подсећати једни друге да се не могу служити два господара.
Само тако ћемо помоћи и себи и поробљеном свету око нас и ући у љубав Оца свог.
ђакон Ненад Илић
Преподобни Јустин Ћелијски, БЕЗБРОЈ БРИГА БРИНЕ ЧОВЕК У ОВОМЕ СВЕТУ, Беседа у Недељу 3. по Педесетници
Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба брига за бригом, мука за муком, и живот тече. Завршава се на земљи. Шта, крај? Зар је то крај, зар је човек створен само за то да из једне бриге иде у другу, као кроз тунел, и тако непрекидно: тунел до тунела, брига до бриге, мука до муке, гроб до гроба и – смрт! Зар је зато Бог створио човека? Не! Бог је створио човека као најозбиљније биће, као свето биће. И данашње Свето Еванђеље казује нам ту велику тајну, Еванђеље о најглавнијој бризи човековој у овоме свету.
 |
| Манастир Ћелије, Преподобни Јустин Ћелијски, 14.6.2017. |
Бојана и Никола Пековић, НА ОПЛЕНЦУ
извор: Bojana i Nikola Pekovic
Матија Бећковић
Беседа са концерта Бојане и Николе Пековић "НЕБЕСКО ЈЕ УВЕК И ДОВЕКА" у Сава Центру (Београд). 6.11.2015.
 |
| Опленац |
Живети крај светитеља
ВРЕМЕШНИ СТАНИША БОГОЈЕВИЋ О СВОМ ДВОГОДИШЊЕМ ПОСЛУШАЊУ КОД ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА
Још за живота народ га је сматрао златоустим и светим, дочекивао га на коленима, крајевима његове мантије брисао образе. А он је живео строгим калуђерским животом, јео оскудно и спавао мало, богослужења никада није пропуштао. Често ноћивао на путовањима, на мало сена простртог по даскама. Али имао је обиље књига и знања, надасве мудрост и духовне очи. Људи су то осећали и нису га залуд поредили са Светим Савом
Пише: Мишо Вујовић
Фото: Небојша Петровић и архива саговорника
Крепко корача десетом деценијом живота. Ведрим мислима укрепљеним у јеванђељу разбија свакодневну таму самоће, молитвом чисти дух, фрулом срце, гуслама просветљује ум, док му хармоника разгаљује душу у дугим зимским ноћима у којима сметови вејавице живота набацују успомене из детињства, рата, мира, службе држави и творцу. Сећа се свега, живо и енергично сведочи о људима и времену, о догађајима који полако нестају у измаглици колективног заборављања.
У имену му је стаменост, постојаност, истрајност, у презимену блискост са богом. А Богојевићи су, како предање говори, а Јован Ердељановић потврђује, потомци косовског јунака Ивана Косанчића, тако да деда Станиша Богојевић у себи носи и витешке гене славног претка из Косовског боја. А и сам је као голобради младић учествовао у ослобађању отаџбине.
Дочекује нас раширеног срца, као момчић поскакује од радости, са жељом да нас што пре угости. Да наздравимо мученицом и слављеницом са којом се рађа и путује, пева и тугује.
Осим виталности, оштрине и бистрине ума, оно што деда Станишу издваја од његових малобројних исписника јесте блискост и познанство са једним од најколосалнијих Срба XX века, владиком Николајем Велимировићем, песником, писцем, философом, духовником, проповедником и просветитељем, полиглотом, мисионаром, трибуном и светитељем. Чика Станиша Богојевић, као голобради искушеник у манастиру Студеница, Царској Лаври Немањића, скоро две године боравио је на послушању код Светог Владике Жичког, Охридског и Златоустог. Деда Станиша надахнуто евоцира успомене, наглашавајући да ће „проћи векови а такав се човек неће родити у српском народу”.
– Владика Николај је други свети Сава или свети Јован Златоусти. Још за живота народ га је сматрао светим. Четрдесете године је са патријархом Гаврилом боравио у Сарајеву, маса света га је окружила, једни су му целивали десницу, други клечали на коленима хватајући се за мантију, бришући њоме образе. Народ је био толико опчињен њиме да је патријарх био готово заборављен и у једном тренутку маса га је изгурала окружујући само владику Николаја – присећа се деда Станиша.
ХАРИЗМА ЈАЧА ОД ПРОПАГАНДЕ
Владика Николај Велимировић, и поред снажне послератне пропаганде усмерене на то да се његово дело маргинализује, а отпор окупаторима, затварање у манастиру Војловица и тамновање у Дахауу, подведу под колаборацију са непријатељем, остао је једна од најколосалнијих личности српског народа у XX веку. И данас извесни острашћени историчари компилативно-комбинованим третирањем истргнутих фрагмената из неких догађаја, као што је манипулација са Орденом Црвеног крста Немачке за хуман однос према погинулим немачким војницима у Битољу током Првог светског рата, неуспешно покушавају да ову колосалну личност српске историје, једног од највећих мислилаца и беседника свог времена, прогласе антиевропским и екстремно клерикалним припадником СПЦ.
Међутим, и поред вишедеценијске кампање, инвазије разних кривотворених докумената, ширења неистина међу народом о владици Николају, он је проглашен светитељем, а његове мошти су, након пола века изгнанства, нашле смирај у родном Лелићу код Ваљева, где и данас верници у великом броју долазе да се помоле и ободре над кивотом златоустог светитеља, рођеног 1881. године у овом селу, упокојеног у изгнанству у Америци 1965.
Како су Срби народ често закаснелог кајања (боље икад него никад, каже наш народ), овде се свакако треба осврнути на аутентична сведочанства о Владикином скромном – аскетском животу и раскошној унутрашњој структури његове личности.
– Мој први сусрет са владиком догодио се 1939. године, приликом његове посете манастиру Студеница где сам ја боравио као искушеник. Учио сам за калуђера, како се то тада говорило. Игуман ме одредио да пратим владику до испоснице Светог Саве, где се у то време подвизавао један стари монах по имену Теоксист, који је на коленима дочекао владику Николаја. Владика Николај га је најпре придигао па му се поклонио речима: „Теоксисте душе чисте”. Након боравка у испосници владика Николај је од мог игумана Спиридона затражио да дођем у владичански двор у Краљево. Игуман је покушао да ме задржи, с образложењем да сам потребан манастиру, али владика је био неумољив. Тог лета уз владику упознао сам један потпуно нови свет. Долазила је господа, политичари, официри..., али и сиротиња и просјаци. Владикина врата су увек и за сваког била отворена, сваком је помогао и милостињом и утехом. После Светог Николе те 1939. године добио сам послушање да се вратим у Студеницу, пошто преко зиме није било много посла у његовом владичанском двору. На пролеће следеће године поново сам се обрео у Краљеву на послушању код владике, који ме поздравио стиховима: „Добро дошо брат’ Станиша, дал’ на Ушћу пада киша, дал’ је киша, ил’ суша, јел’ весела твоја душа!?”
СНАГА ДУХОВНОГ
Милан Јовановић Стојимировић у својој књизи Портрети према живим моделима, веома илустративно, кроз бројне примере, осликава личност владике Николаја а посебно је упечатљив са Станиславом Винавером, који је почетком тридесетих посетио у Охриду владику Николаја у друштву једног веома угледног немачког архитекте.
Винавер и његов гост били су изненађени и поражени Николајевим знањем немачког језика. Винавер је, сведочи присутни Стојимировић, разговор започео високим тоном, али га је владика два пута вратио у границе стварности. Од велике политике, преко философије и књижевности, Винавер је стигао до Достојевског. Владика Николај је својом усрдном и исцрпном анализом Достојевског и његовог дела напросто „ликвидирао” Винавера, а затим се обратио Немцу. Осећало се да савршено познаје немачку философију и културну историју као и савремене кризе немачког Рајха и немачког друштва.
– Удаљујући се од Бога, Немци иду ка једном великом националном ризику – био је уверен владика Николај. Немац је почео да поставља питања, али је интелектуална надмоћ била на Николајевој страни. Немац је постајао све усрднији и све покорнији. Винавер је ћутао као заливен. Фасциниран својим саговорником, Немац је овај сусрет и доживљај резимирао констатацијом да је све што је видео и чуо једна „беспримерна непретенциозност”, а то се односило на кућу, на намештај, на домаћина, његово одело, држање, као и на оне зрачне еманације, које су вејале из њега кроз његову реч, ненаметљиво, али тако да су приањале за срце.
У Охриду је, како сведочи Стојимировић, живео у двоспратници која је имала ванредно скроман намештај. У приземљу се налазила старинска оџаклија и Николајев кабинет. Један угао тог кабинета био је пун палица и чобанских штапова, које народ на југу зове крљук. Николај је, понекад, излазећи на вечерње или у шетњу узимао понеки од тих простих штапова које су му дељали и поклањали монаси и сељаци, па је са њим ишао по Охриду. На ногама је обично имао неке војничке америчке цокуле и ретко када удобнију обућу... Његова мантија била је вунена и проста, на глави је имао понакамилавку, чији је вео био избледео од сунца...
Живео је строгим калуђерским животом, јео је једнолично и оскудно, више је био гладан него сит, спавао је у неудобној постељи, по цео дан писао, читао или разговарао, вршио сва богослужења савесно, без скраћивања, обилазио своју епархију колима, на кљусету или магарцу, често и пешке, ноћивао на путовањима чак на голим даскама, на којима је било прострто нешто сена, покривен ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи никада на себе и на своје тело.
– Једне летње ноћи у порту цркве Св. Спаса у Скопљу бануо је монах, са питањем може ли да преноћи. Ушао је у цркву да се помоли Богу, а ја сам за то време спремио једну салату, да га ма чим понудим јер нисам имао ништа боље – причао је црквењак чика Димитрије. – Презалогајили смо шта је бог дао и ја сам му уступио моје сопче и моју постељу, али он то никако није хтео да прихвати. Узео је асуру и легао скоро на сам гроб владике Фирмилијана, ставио под главу један камен, метнуо преко њега мантију, покрио се својим капутом и рекао ми лаку ноћ. Међутим, око поноћи, он је устао, одслужио полуноћницу и јутрење, а у свануће ми се захвалио и отишао.
Када су га питали како је изгледао тај калуђер, стари црквењак је рекао да је црн као Арапин, преко доње мантије је имао неки стари каиш...
– Добар неки човек, сам је истресао своју асуру после спавања и помогао ми да очистим порту. Умио се, очешљао, поново ушао у цркву, целивао иконе и отишао.
Дошао је, прошао и отишао као неки дух. А чича Димитрије, не знајући да је то био владика Николај, понављао је:
– Свети човек!
У ДУБОКОЈ СМИРЕНОСТИ
Деда Станиша с нескривеним емоцијама сликовито евоцира успомене на своје детињство, младост и дружење с једним од најумнијих Срба. Понекад му глас задрхти, око засузи али мисао не преумљује. Говори течно, јасно као да ређа слике из старог албума.
– Сећам се потписивања Тројног пакта и реакције владике Николаја који се истог трена спремио и отпутовао за Београд. Након демонстрација и рушења тог срамног споразума, народ је клицао краљу Петру и владики Николају. Били су убеђени да је то његово дело. Чак су му из Краљева послали телеграм на који је он одговорио следеће: „Богу благодаран без печата срама”! Шестоаприлски напад немачке на Краљевину Југославију затекао нас је у Краљеву. Владика је био миран и прибран. Излазили смо из двора крећући се према цркви на вечерњу, док је одзвањала јека сирена за ваздушни напад. Владика је стао на сред улице и почео да руком изнад себе по ваздуху прави крст. У једном тренутку окренуо се према мени и забринуто ме гледајући упитао: „Брате Станиша, је ли те страх?” „Ако Вас, преосвећени, није страх, зашто бих се ја плашио!? Чему ја вредим у односу на Вас!?” одговорио сам као из топа. Погледао ме је благо и упитао: „Брате Станиша, хоћеш ли свуда ићи где ја будем ишао?” „Свуда, свети владико”, одлучно сам климнуо главом. Међутим, након два дана позвао је игумана Спиридона и рекао му да ме води кући, предосећајући шта се спрема и каква ће даље бити његова судбина – присећа се након више од пола века крепка старина свог праведног и строгог духовника, коме је у касним вечерњима сатима фрулом одмарао мисли у паузама писања есеја, поезије, проповеди...
Десетог јула 1941. године, дан пре владикиног интернирања у манастиру Љубостиња, деда Станиша се последњи пут срео са њим:
– Тада ми је рекао да ујутро иде за Љубостињу. Не знам да ли је знао да му је то последњи дан слободе до краја рата, али ми је деловао смирено.
Део успомена заувек је нестао на згаришту родног дома који су бугарски окупатори запалили током Другог светског рата, али деда Станиша своје сећање бодри и поткрепљује гуслама, фрулом и хармоником.
У свом скромном стану налик на монашку келију, окружен иконама, акатистима, молитвеницима и другом духовном литературом, деда Станиша је сабрао цео један век успомена прешавши нимало лак пут од искушеника у манастиру Студеница, дружења и сарадње са светитељем, голобрадог ратника на Сремском фронту до узорног поштанског чиновника – управника поште где је завршио свој радни век. Ни данас не посустаје, редован је на службама, што потврђује и игуман манастира Студеница архимандрит Тихон.
***
Са товарима књига
Око њега је увек било много књига и то у приличном нереду, оне су биле товарене једна на другу и ја не знам како се он сналазио међу тим хрпама, запажа Стојимировић. Из Америке, Енглеске и читавог света свакодневно је у Охриду примао силну пошту, тако да му је поштар доносио само писма, а по новине, часописе и књиге слао је свог монаха са магаретом или неким таљигама.
***
Аскетски
Владика је био очито здрав, јер само је човек челичног здравља могао на тај начин да живи, да се излаже толиким физичким и умним напорима са тако великим степеном уздржавања од хране. Они који су живели поред њега питали су се када тај човек уопште спава и како издржава лишавајући се сна.
ИЗВОР:www.nacionalnarevija.com
преузми везу:
Станиша Богојевић, Студеница, 25.2.2013.
Још за живота народ га је сматрао златоустим и светим, дочекивао га на коленима, крајевима његове мантије брисао образе. А он је живео строгим калуђерским животом, јео оскудно и спавао мало, богослужења никада није пропуштао. Често ноћивао на путовањима, на мало сена простртог по даскама. Али имао је обиље књига и знања, надасве мудрост и духовне очи. Људи су то осећали и нису га залуд поредили са Светим Савом
Пише: Мишо Вујовић
Фото: Небојша Петровић и архива саговорника
Крепко корача десетом деценијом живота. Ведрим мислима укрепљеним у јеванђељу разбија свакодневну таму самоће, молитвом чисти дух, фрулом срце, гуслама просветљује ум, док му хармоника разгаљује душу у дугим зимским ноћима у којима сметови вејавице живота набацују успомене из детињства, рата, мира, службе држави и творцу. Сећа се свега, живо и енергично сведочи о људима и времену, о догађајима који полако нестају у измаглици колективног заборављања.
У имену му је стаменост, постојаност, истрајност, у презимену блискост са богом. А Богојевићи су, како предање говори, а Јован Ердељановић потврђује, потомци косовског јунака Ивана Косанчића, тако да деда Станиша Богојевић у себи носи и витешке гене славног претка из Косовског боја. А и сам је као голобради младић учествовао у ослобађању отаџбине.
Дочекује нас раширеног срца, као момчић поскакује од радости, са жељом да нас што пре угости. Да наздравимо мученицом и слављеницом са којом се рађа и путује, пева и тугује.
Осим виталности, оштрине и бистрине ума, оно што деда Станишу издваја од његових малобројних исписника јесте блискост и познанство са једним од најколосалнијих Срба XX века, владиком Николајем Велимировићем, песником, писцем, философом, духовником, проповедником и просветитељем, полиглотом, мисионаром, трибуном и светитељем. Чика Станиша Богојевић, као голобради искушеник у манастиру Студеница, Царској Лаври Немањића, скоро две године боравио је на послушању код Светог Владике Жичког, Охридског и Златоустог. Деда Станиша надахнуто евоцира успомене, наглашавајући да ће „проћи векови а такав се човек неће родити у српском народу”.
– Владика Николај је други свети Сава или свети Јован Златоусти. Још за живота народ га је сматрао светим. Четрдесете године је са патријархом Гаврилом боравио у Сарајеву, маса света га је окружила, једни су му целивали десницу, други клечали на коленима хватајући се за мантију, бришући њоме образе. Народ је био толико опчињен њиме да је патријарх био готово заборављен и у једном тренутку маса га је изгурала окружујући само владику Николаја – присећа се деда Станиша.
ХАРИЗМА ЈАЧА ОД ПРОПАГАНДЕ
Владика Николај Велимировић, и поред снажне послератне пропаганде усмерене на то да се његово дело маргинализује, а отпор окупаторима, затварање у манастиру Војловица и тамновање у Дахауу, подведу под колаборацију са непријатељем, остао је једна од најколосалнијих личности српског народа у XX веку. И данас извесни острашћени историчари компилативно-комбинованим третирањем истргнутих фрагмената из неких догађаја, као што је манипулација са Орденом Црвеног крста Немачке за хуман однос према погинулим немачким војницима у Битољу током Првог светског рата, неуспешно покушавају да ову колосалну личност српске историје, једног од највећих мислилаца и беседника свог времена, прогласе антиевропским и екстремно клерикалним припадником СПЦ.
Међутим, и поред вишедеценијске кампање, инвазије разних кривотворених докумената, ширења неистина међу народом о владици Николају, он је проглашен светитељем, а његове мошти су, након пола века изгнанства, нашле смирај у родном Лелићу код Ваљева, где и данас верници у великом броју долазе да се помоле и ободре над кивотом златоустог светитеља, рођеног 1881. године у овом селу, упокојеног у изгнанству у Америци 1965.
Како су Срби народ често закаснелог кајања (боље икад него никад, каже наш народ), овде се свакако треба осврнути на аутентична сведочанства о Владикином скромном – аскетском животу и раскошној унутрашњој структури његове личности.
– Мој први сусрет са владиком догодио се 1939. године, приликом његове посете манастиру Студеница где сам ја боравио као искушеник. Учио сам за калуђера, како се то тада говорило. Игуман ме одредио да пратим владику до испоснице Светог Саве, где се у то време подвизавао један стари монах по имену Теоксист, који је на коленима дочекао владику Николаја. Владика Николај га је најпре придигао па му се поклонио речима: „Теоксисте душе чисте”. Након боравка у испосници владика Николај је од мог игумана Спиридона затражио да дођем у владичански двор у Краљево. Игуман је покушао да ме задржи, с образложењем да сам потребан манастиру, али владика је био неумољив. Тог лета уз владику упознао сам један потпуно нови свет. Долазила је господа, политичари, официри..., али и сиротиња и просјаци. Владикина врата су увек и за сваког била отворена, сваком је помогао и милостињом и утехом. После Светог Николе те 1939. године добио сам послушање да се вратим у Студеницу, пошто преко зиме није било много посла у његовом владичанском двору. На пролеће следеће године поново сам се обрео у Краљеву на послушању код владике, који ме поздравио стиховима: „Добро дошо брат’ Станиша, дал’ на Ушћу пада киша, дал’ је киша, ил’ суша, јел’ весела твоја душа!?”
СНАГА ДУХОВНОГ
Милан Јовановић Стојимировић у својој књизи Портрети према живим моделима, веома илустративно, кроз бројне примере, осликава личност владике Николаја а посебно је упечатљив са Станиславом Винавером, који је почетком тридесетих посетио у Охриду владику Николаја у друштву једног веома угледног немачког архитекте.
Винавер и његов гост били су изненађени и поражени Николајевим знањем немачког језика. Винавер је, сведочи присутни Стојимировић, разговор започео високим тоном, али га је владика два пута вратио у границе стварности. Од велике политике, преко философије и књижевности, Винавер је стигао до Достојевског. Владика Николај је својом усрдном и исцрпном анализом Достојевског и његовог дела напросто „ликвидирао” Винавера, а затим се обратио Немцу. Осећало се да савршено познаје немачку философију и културну историју као и савремене кризе немачког Рајха и немачког друштва.
– Удаљујући се од Бога, Немци иду ка једном великом националном ризику – био је уверен владика Николај. Немац је почео да поставља питања, али је интелектуална надмоћ била на Николајевој страни. Немац је постајао све усрднији и све покорнији. Винавер је ћутао као заливен. Фасциниран својим саговорником, Немац је овај сусрет и доживљај резимирао констатацијом да је све што је видео и чуо једна „беспримерна непретенциозност”, а то се односило на кућу, на намештај, на домаћина, његово одело, држање, као и на оне зрачне еманације, које су вејале из њега кроз његову реч, ненаметљиво, али тако да су приањале за срце.
У Охриду је, како сведочи Стојимировић, живео у двоспратници која је имала ванредно скроман намештај. У приземљу се налазила старинска оџаклија и Николајев кабинет. Један угао тог кабинета био је пун палица и чобанских штапова, које народ на југу зове крљук. Николај је, понекад, излазећи на вечерње или у шетњу узимао понеки од тих простих штапова које су му дељали и поклањали монаси и сељаци, па је са њим ишао по Охриду. На ногама је обично имао неке војничке америчке цокуле и ретко када удобнију обућу... Његова мантија била је вунена и проста, на глави је имао понакамилавку, чији је вео био избледео од сунца...
Живео је строгим калуђерским животом, јео је једнолично и оскудно, више је био гладан него сит, спавао је у неудобној постељи, по цео дан писао, читао или разговарао, вршио сва богослужења савесно, без скраћивања, обилазио своју епархију колима, на кљусету или магарцу, често и пешке, ноћивао на путовањима чак на голим даскама, на којима је било прострто нешто сена, покривен ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи никада на себе и на своје тело.
– Једне летње ноћи у порту цркве Св. Спаса у Скопљу бануо је монах, са питањем може ли да преноћи. Ушао је у цркву да се помоли Богу, а ја сам за то време спремио једну салату, да га ма чим понудим јер нисам имао ништа боље – причао је црквењак чика Димитрије. – Презалогајили смо шта је бог дао и ја сам му уступио моје сопче и моју постељу, али он то никако није хтео да прихвати. Узео је асуру и легао скоро на сам гроб владике Фирмилијана, ставио под главу један камен, метнуо преко њега мантију, покрио се својим капутом и рекао ми лаку ноћ. Међутим, око поноћи, он је устао, одслужио полуноћницу и јутрење, а у свануће ми се захвалио и отишао.
Када су га питали како је изгледао тај калуђер, стари црквењак је рекао да је црн као Арапин, преко доње мантије је имао неки стари каиш...
– Добар неки човек, сам је истресао своју асуру после спавања и помогао ми да очистим порту. Умио се, очешљао, поново ушао у цркву, целивао иконе и отишао.
Дошао је, прошао и отишао као неки дух. А чича Димитрије, не знајући да је то био владика Николај, понављао је:
– Свети човек!
У ДУБОКОЈ СМИРЕНОСТИ
Деда Станиша с нескривеним емоцијама сликовито евоцира успомене на своје детињство, младост и дружење с једним од најумнијих Срба. Понекад му глас задрхти, око засузи али мисао не преумљује. Говори течно, јасно као да ређа слике из старог албума.
– Сећам се потписивања Тројног пакта и реакције владике Николаја који се истог трена спремио и отпутовао за Београд. Након демонстрација и рушења тог срамног споразума, народ је клицао краљу Петру и владики Николају. Били су убеђени да је то његово дело. Чак су му из Краљева послали телеграм на који је он одговорио следеће: „Богу благодаран без печата срама”! Шестоаприлски напад немачке на Краљевину Југославију затекао нас је у Краљеву. Владика је био миран и прибран. Излазили смо из двора крећући се према цркви на вечерњу, док је одзвањала јека сирена за ваздушни напад. Владика је стао на сред улице и почео да руком изнад себе по ваздуху прави крст. У једном тренутку окренуо се према мени и забринуто ме гледајући упитао: „Брате Станиша, је ли те страх?” „Ако Вас, преосвећени, није страх, зашто бих се ја плашио!? Чему ја вредим у односу на Вас!?” одговорио сам као из топа. Погледао ме је благо и упитао: „Брате Станиша, хоћеш ли свуда ићи где ја будем ишао?” „Свуда, свети владико”, одлучно сам климнуо главом. Међутим, након два дана позвао је игумана Спиридона и рекао му да ме води кући, предосећајући шта се спрема и каква ће даље бити његова судбина – присећа се након више од пола века крепка старина свог праведног и строгог духовника, коме је у касним вечерњима сатима фрулом одмарао мисли у паузама писања есеја, поезије, проповеди...
Десетог јула 1941. године, дан пре владикиног интернирања у манастиру Љубостиња, деда Станиша се последњи пут срео са њим:
– Тада ми је рекао да ујутро иде за Љубостињу. Не знам да ли је знао да му је то последњи дан слободе до краја рата, али ми је деловао смирено.
Део успомена заувек је нестао на згаришту родног дома који су бугарски окупатори запалили током Другог светског рата, али деда Станиша своје сећање бодри и поткрепљује гуслама, фрулом и хармоником.
У свом скромном стану налик на монашку келију, окружен иконама, акатистима, молитвеницима и другом духовном литературом, деда Станиша је сабрао цео један век успомена прешавши нимало лак пут од искушеника у манастиру Студеница, дружења и сарадње са светитељем, голобрадог ратника на Сремском фронту до узорног поштанског чиновника – управника поште где је завршио свој радни век. Ни данас не посустаје, редован је на службама, што потврђује и игуман манастира Студеница архимандрит Тихон.
***
Са товарима књига
Око њега је увек било много књига и то у приличном нереду, оне су биле товарене једна на другу и ја не знам како се он сналазио међу тим хрпама, запажа Стојимировић. Из Америке, Енглеске и читавог света свакодневно је у Охриду примао силну пошту, тако да му је поштар доносио само писма, а по новине, часописе и књиге слао је свог монаха са магаретом или неким таљигама.
***
Аскетски
Владика је био очито здрав, јер само је човек челичног здравља могао на тај начин да живи, да се излаже толиким физичким и умним напорима са тако великим степеном уздржавања од хране. Они који су живели поред њега питали су се када тај човек уопште спава и како издржава лишавајући се сна.
ИЗВОР:www.nacionalnarevija.com
Станиша Богојевић, Студеница, 25.2.2013.
24. јун 2017.
јеромонах Рафаило (Бољевић), "Један од нас"
У четвртак 8. јуна 2017. одржана је 348. трибина - духовни разговори са темом: "Један од нас".
Трибину је организовала црква св. Трифуна (при топчидерском гробљу у Београду), а предавач је био јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине.
Византијско појање - Достојно јест, глас друго-први, Петар Филантидис
24 /11. јун
Празновање иконе Достојно јест и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо се састоји у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада Достојно јест. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају", рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.
Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Књига 7, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
30 година свештеномонашке службе митрополита Илариона
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије учествовао у свечаности. Епископ моравички Антоније пренео поздраве и молитвене жеље патријарха Иринеја.
Фрагменти из историје Руске Православне Цркве
Многонапаћена Епархија далматинска изнашла је снаге да светло дана угледа још један у низу наслова. Овај пут реч је о делу које се бави вишевековном историјом Руске Православне Цркве. Дело је настало од стране грофа Михаила Владимировича Толстоја, једног од свакако еминентних познавалаца ове тематике и у себи садржи заиста прегршт корисних података који могу бити на корист како обичном читаоцу, а исто тако и ученицима или студентима наших образовних установа, поготово када је у питању историја помесних Цркава. Дело на српски језик превео је доктор богословских и магистар историјских наука Слободан Продић, свакако један од посведочених стручњака пре свега када је у питању историографска и литургичка литература.
Искрено се надамо да ће текст ове књиге, али и преко хиљаду коментара написаних од стране преводиоца у којима се, између осталог, читаоци усмеравају на савремену литературу која такође може бити од користи у бољем упознавању са историјом Руске Православне Цркве, бити својеврстан подстицај читаоцима да се упознају како са овим, тако и са другим делима на ову тему, те тако проширити своја знања или их подстаћи да учине још један од корака у том заиста душекорисном процесу.
извор: www.spc.rs
Искрено се надамо да ће текст ове књиге, али и преко хиљаду коментара написаних од стране преводиоца у којима се, између осталог, читаоци усмеравају на савремену литературу која такође може бити од користи у бољем упознавању са историјом Руске Православне Цркве, бити својеврстан подстицај читаоцима да се упознају како са овим, тако и са другим делима на ову тему, те тако проширити своја знања или их подстаћи да учине још један од корака у том заиста душекорисном процесу.
извор: www.spc.rs
23. јун 2017.
Свештеник Георгије Максимов, Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника
Предлажемо вашој пажњи одличан рад једног од највећих мисионара Православне Цркве данас – оца Георгија Максимова. Да ли заиста расколници имају основа да се позивају на 15 правило Двократног Сабора, да ли је канонски преступ одређеног клирика довољан да се прекине општење и изађе из Цркве, каква је историја са анатемом екуменизма која је објављена у прошлом веку, какав став у духовном погледу треба да има у свему томе православни хришћанин који искрено жели да остане веран Христовом учењу – све ово су питања на која можете добити одговор у овој књизи која представља транскрипт радио емисија „Апологет“ на радију Радоњеж које држи овај велики мисионар. Књига је мало дужа, захтева труд да се прочита, али надамо се да то неће представљати препреку људима који желе да познају шта је
истинско учење.
истинско учење.
ЋИРИЛИЦА
„Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан“.
Матија Бећковић
Матија Бећковић
Матија Бећковић, Наше фреске
Наше фреске су запуштене и запустиле – као и ми. Наше фреске оскрнављене су и израњављене и премучене – као и ми. Ликови светитеља окрњени, од светачких ореола остали су патрљци и крхотине. Толико је претекло од нас и наше славе. Пола главе, око без зенице, рука без рамена, прсти без руке. Здробљени су и изрешетани – као и ми. Не можемо ни замислити да су били цели. Као да се на њима види шта се дешавало с нама, као да су хтели да нам буду ближи и сличнији, да поделе нашу судбину.
И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.
Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.
извор: iskra.co
И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.
Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.
извор: iskra.co
 |
| Манастир Жича |
22. јун 2017.
СТАРАЦ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ: "НЕ ОДВАЈАЈТЕ СЕ ОД ПАТРИЈАРШИЈСКЕ ЦРКВЕ"
Новопронађено писмо архимандрита Софронија (Сахарова) архимандриту Адријану (Кирсанову), о црквеном јединству.
Предлаже се читаоцима, писмо старца Софронија (Сахарова) - ученика и сатајника преподобног Силуана Атонског и оснивача Јовано-Претечиног Манастира (Мелдон, округ Ессекс, Енглеска), - са одговорима на питања старца Псковско-Печерске обитељи Адријана (Кирсанова), прозорљивца и молитвеника
Написано 1991. године, ово писмо звучи веома актуелно и данас: у њему се говори о важности црквеног јединства. То је упозорење старца свима нама - и подсећање на најважније.
TOLLESHUNT KNIGHTS
by Maldon, ESSEX
CM98EZ
од Архимандрита Софронија
27. април 1991 г.
Христос Васкрсе!
Оче Свети,
Игумане Адријане,
најдаргоценији нам у Христу брате
и саслужитељу Престола
Великог Бога и Спаситеља света.
Напокон је до мене дошла Ваша Пасхална честитка (од 25-III). Журим да Вам без одлагања одговорим на 3 (три) Ваша питања.
1.) Најважнија тачка: Каквом црквеном покрету треба следовати? Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човека: Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак до "исповедништва", да не кажем "мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао.
Пишем Вам још и са великом свесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег.
Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој верни пут. Тако је у своје време говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше.
Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска.
2) Молити се за демонопоседнуте* - значи "крв проливати".
Могуће је да Ви сада, после толико много страдања, већ немате сила. Зато, уколико је то могуће, отказујте се од тог подвига. Верујем, да Вас Господ неће напустити.
3) Пут у Јерусалим (опростите: ја сам већ више него 1/2, већ 3/4 слеп). Чини ми се, да уколико са Вама пођу људи, способни да Вам помажу у сваком тренутку, онда преузмите тај ризик. Знам да је сада у Израелу веома тешка атмосфера. Но, б.м. Руска мисија за Вас све може обезбедити.
* * *
Сам ја, болујем од злоћудног тумора. Просто не знам, када ћу умрети. Сила је у мени сасвим мало. Дани и ноћи пролазе у борбама са боловима. Ја скоро све време проводим у постељи или у удобној фотељи. Давно не служим Литургију. Не владам мојим ногама. Не ходам сам. Не могу се окретати око Престола и томе слично, природно мом узрасту (ја сам се родио 1896 г.).
Мени је све постало напорно. Веома ми помаже јеромонах Серафим. Он је Француз, но потпуно влада руским језиком. Он ће ускоро, ако Бог да, поћи за Русију и б.м. посетити Вашу обитељ. О мени ће бринути јерођакон Николај, којег Ви знате. Њега је мени послао Господ, за дане последње старости. Он је унук мог вољеног брата Николаја. Он Вам се са љубављу клања до земље.
Опростите за овако лоше написано писмо. Но, умољавам Вас - ни за шта се не одвајајте од Патријаршијске Цркве. И другу Вашу духовну децу задржавајте само у њој (тј. Патријаршији).
Предани вам с љубављу Христовом
Архимандрит Софроније (Сахаров)
Са руског игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић)
* Старац Адријан се дуго година бавио мољењем и исцељивањем демонопоседнутих.
извор: www.pravoslavie.ru
21.6.2017.
Предлаже се читаоцима, писмо старца Софронија (Сахарова) - ученика и сатајника преподобног Силуана Атонског и оснивача Јовано-Претечиног Манастира (Мелдон, округ Ессекс, Енглеска), - са одговорима на питања старца Псковско-Печерске обитељи Адријана (Кирсанова), прозорљивца и молитвеника
Написано 1991. године, ово писмо звучи веома актуелно и данас: у њему се говори о важности црквеног јединства. То је упозорење старца свима нама - и подсећање на најважније.
TOLLESHUNT KNIGHTS
by Maldon, ESSEX
CM98EZ
од Архимандрита Софронија
27. април 1991 г.
Христос Васкрсе!
Оче Свети,
Игумане Адријане,
најдаргоценији нам у Христу брате
и саслужитељу Престола
Великог Бога и Спаситеља света.
Напокон је до мене дошла Ваша Пасхална честитка (од 25-III). Журим да Вам без одлагања одговорим на 3 (три) Ваша питања.
1.) Најважнија тачка: Каквом црквеном покрету треба следовати? Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човека: Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак до "исповедништва", да не кажем "мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао.
Пишем Вам још и са великом свесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег.
Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој верни пут. Тако је у своје време говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше.
Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска.
2) Молити се за демонопоседнуте* - значи "крв проливати".
Могуће је да Ви сада, после толико много страдања, већ немате сила. Зато, уколико је то могуће, отказујте се од тог подвига. Верујем, да Вас Господ неће напустити.
3) Пут у Јерусалим (опростите: ја сам већ више него 1/2, већ 3/4 слеп). Чини ми се, да уколико са Вама пођу људи, способни да Вам помажу у сваком тренутку, онда преузмите тај ризик. Знам да је сада у Израелу веома тешка атмосфера. Но, б.м. Руска мисија за Вас све може обезбедити.
* * *
Сам ја, болујем од злоћудног тумора. Просто не знам, када ћу умрети. Сила је у мени сасвим мало. Дани и ноћи пролазе у борбама са боловима. Ја скоро све време проводим у постељи или у удобној фотељи. Давно не служим Литургију. Не владам мојим ногама. Не ходам сам. Не могу се окретати око Престола и томе слично, природно мом узрасту (ја сам се родио 1896 г.).
Мени је све постало напорно. Веома ми помаже јеромонах Серафим. Он је Француз, но потпуно влада руским језиком. Он ће ускоро, ако Бог да, поћи за Русију и б.м. посетити Вашу обитељ. О мени ће бринути јерођакон Николај, којег Ви знате. Њега је мени послао Господ, за дане последње старости. Он је унук мог вољеног брата Николаја. Он Вам се са љубављу клања до земље.
Опростите за овако лоше написано писмо. Но, умољавам Вас - ни за шта се не одвајајте од Патријаршијске Цркве. И другу Вашу духовну децу задржавајте само у њој (тј. Патријаршији).
Предани вам с љубављу Христовом
Архимандрит Софроније (Сахаров)
Са руског игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић)
* Старац Адријан се дуго година бавио мољењем и исцељивањем демонопоседнутих.
извор: www.pravoslavie.ru
21.6.2017.
ЛЕТОПИСИ ИЗ ВАВИЛОНИЈЕ И ПЕРСИЈЕ НА БРОДУ ДОБРЕ НАМЕРЕ
Приче и бајке саставни су део сваког детињства. Посебну димензију имају приче за лаку ноћ које су често део вечерњег ритуала које деца и родитељи воле и памте целога живота. Зато је Брод Добре намере покренуо таласе о причама за децу. Приче су један од најједноставнијих начина да учимо дете о правим вредностима и врлинама.
“Учи дете путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари” (Приче Соломонове 22:6).
Иако Библија није књига о васпитавању деце, она је ризница мудрих савета везаних за развијање пожељних особина код деце (и одраслих) који нам могу помоћи да дамо свој максимум у једној од најважнијих улога коју имамо – улози родитеља.
Пре неколико година, један тата је пожелео да свом сину пред спавање исприча неке нове „приче из главе“ а за њих је инспирацију пронашао баш У Библији. У питању је теолог Јован Благојевић који је те приче за лаку ноћ преточио у књигу за децу (и одрасле) "Летописи из Вавилоније и Персије“. Књига је заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. Дворске приче) и Књизи о Јестири.
“Учи дете путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари” (Приче Соломонове 22:6).
Пре неколико година, један тата је пожелео да свом сину пред спавање исприча неке нове „приче из главе“ а за њих је инспирацију пронашао баш У Библији. У питању је теолог Јован Благојевић који је те приче за лаку ноћ преточио у књигу за децу (и одрасле) "Летописи из Вавилоније и Персије“. Књига је заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. Дворске приче) и Књизи о Јестири.
"Летописи из Вавилоније и Персије",Прва књига у издању Библијског културног центра
“Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али... Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији.
„Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење.
Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца.
„Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење.
Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца.
21. јун 2017.
Прича о свештенику и пилоту
Када ми је свештеник Драган Гороњић, парох цркве Свете Тројице у граду Јангстауну (Охајо) и архијерејски заменик кливлендски крајем месеца маја саопштио да треба да пратим епископа Иринеја источноамеричког у Гринзборо (Северна Каролина), вест сам једним потезом забележио у свој календар, очекивајући да је у питању путовање као и свако друго које сам имао до тада.
Eвагрије Понтијски и православна аскетска традиција отаца из Газе
Представљање књиге др Александра Стојановића
20. јун 2017.
Дарови и службе у Цркви
извор: Mitropolija zagrebačka
Буквар Православља, ТВ НС, 1995.
Јеромонах Порфирије Перић садашњи Митрополит загребачко-љубљански
Пријавите се на:
Постови (Atom)