Жи­ве­ти крај све­ти­те­ља

ВРЕ­МЕ­ШНИ СТА­НИ­ША БО­ГО­ЈЕ­ВИЋ О СВОМ ДВО­ГО­ДИ­ШЊЕМ ПО­СЛУ­ША­ЊУ КОД ВЛА­ДИ­КЕ НИ­КО­ЛА­ЈА ВЕ­ЛИ­МИ­РО­ВИ­ЋА

Још за жи­во­та на­род га је сма­трао зла­то­у­стим и све­тим, до­че­ки­вао га на ко­ле­ни­ма, кра­је­ви­ма ње­го­ве ман­ти­је бри­сао обра­зе. А он је жи­вео стро­гим ка­лу­ђер­ским жи­во­том, јео оскуд­но и спа­вао ма­ло, бо­го­слу­же­ња ни­ка­да ни­је про­пу­штао. Че­сто но­ћи­вао на пу­то­ва­њи­ма, на ма­ло се­на про­стр­тог по да­ска­ма. Али имао је оби­ље књи­га и зна­ња, на­да­све му­дрост и ду­хов­не очи. Љу­ди су то осе­ћа­ли и ни­су га за­луд по­ре­ди­ли са Све­тим Са­вом

Пи­ше: Ми­шо Ву­јо­вић
Фо­то: Не­бој­ша Пе­тро­вић и ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка
                                                           
   Креп­ко ко­ра­ча де­се­том де­це­ни­јом жи­во­та. Ве­дрим ми­сли­ма укре­пље­ним у јеванђељу раз­би­ја сва­ко­днев­ну та­му са­мо­ће, мо­ли­твом чи­сти дух, фру­лом ср­це, гу­сла­ма про­све­тљу­је ум, док му хар­мо­ни­ка раз­га­љу­је ду­шу у ду­гим зим­ским но­ћи­ма у ко­ји­ма сме­то­ви ве­ја­ви­це жи­во­та на­ба­цу­ју успо­ме­не из де­тињ­ства, ра­та, ми­ра, слу­жбе др­жа­ви и твор­цу. Се­ћа се све­га, жи­во и енер­гич­но све­до­чи о љу­ди­ма и вре­ме­ну, о до­га­ђа­ји­ма ко­ји по­ла­ко не­ста­ју у из­ма­гли­ци ко­лек­тив­ног за­бо­ра­вља­ња.
   У име­ну му је ста­ме­ност, по­сто­ја­ност, ис­трај­ност, у пре­зи­ме­ну бли­скост са бо­гом. А Бо­го­је­ви­ћи су, ка­ко пре­да­ње го­во­ри, а Јо­ван Ер­де­ља­но­вић по­твр­ђу­је, по­том­ци ко­сов­ског ју­на­ка Ива­на Ко­сан­чи­ћа, та­ко да де­да Ста­ни­ша Бо­го­је­вић у се­би но­си и ви­те­шке ге­не слав­ног пре­тка из Ко­сов­ског бо­ја. А и сам је као го­ло­бра­ди мла­дић уче­ство­вао у осло­ба­ђа­њу отаџ­би­не.
До­че­ку­је нас ра­ши­ре­ног ср­ца, као мом­чић по­ска­ку­је од ра­до­сти, са же­љом да нас што пре уго­сти. Да на­здра­ви­мо му­че­ни­цом и сла­вље­ни­цом са ко­јом се ра­ђа и пу­ту­је, пе­ва и ту­гу­је.
Осим ви­тал­но­сти, оштри­не и би­стри­не ума, оно што де­да Ста­ни­шу из­два­ја од ње­го­вих ма­ло­број­них ис­пи­сни­ка је­сте бли­скост и по­знан­ство са јед­ним од нај­ко­ло­сал­ни­јих Ср­ба XX ве­ка, вла­ди­ком Ни­ко­ла­јем Ве­ли­ми­ро­ви­ћем, пе­сни­ком, пи­сцем, фи­ло­со­фом, ду­хов­ни­ком, про­по­вед­ни­ком и про­све­ти­те­љем, по­ли­гло­том, ми­си­о­на­ром, три­бу­ном и све­ти­те­љем. Чи­ка Ста­ни­ша Бо­го­је­вић, као го­ло­бра­ди ис­ку­ше­ник у ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ца, Цар­ској Ла­ври Не­ма­њи­ћа, ско­ро две го­ди­не бо­ра­вио је на по­слу­ша­њу код Све­тог Вла­ди­ке Жич­ког, Охрид­ског и Зла­то­у­стог. Де­да Ста­ни­ша на­дах­ну­то ево­ци­ра успо­ме­не, на­гла­ша­ва­ју­ћи да ће „про­ћи ве­ко­ви а та­кав се чо­век не­ће ро­ди­ти у срп­ском на­ро­ду”.
   – Вла­ди­ка Ни­ко­лај је дру­ги све­ти Са­ва или све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти. Још за жи­во­та на­род га је сма­трао све­тим. Че­тр­де­се­те го­ди­не је са па­три­јар­хом Га­ври­лом бо­ра­вио у Са­ра­је­ву, ма­са све­та га је окру­жи­ла, јед­ни су му це­ли­ва­ли де­сни­цу, дру­ги кле­ча­ли на ко­ле­ни­ма хва­та­ју­ћи се за ман­ти­ју, бри­шу­ћи њо­ме обра­зе. На­род је био то­ли­ко оп­чи­њен њи­ме да је па­три­јарх био го­то­во за­бо­ра­вљен и у јед­ном тре­нут­ку ма­са га је из­гу­ра­ла окру­жу­ју­ћи са­мо вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја – при­се­ћа се де­да Ста­ни­ша.
                                                    
   ХА­РИ­ЗМА ЈА­ЧА ОД ПРО­ПА­ГАН­ДЕ

   Вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, и по­ред сна­жне по­сле­рат­не про­па­ган­де усме­ре­не на то да се ње­го­во де­ло мар­ги­на­ли­зу­је, а от­пор оку­па­то­ри­ма, за­тва­ра­ње у ма­на­сти­ру Вој­ло­ви­ца и там­но­ва­ње у Да­ха­уу, под­ве­ду под ко­ла­бо­ра­ци­ју са не­при­ја­те­љем, остао је јед­на од нај­ко­ло­сал­ни­јих лич­но­сти срп­ског на­ро­да у XX ве­ку. И да­нас из­ве­сни остра­шће­ни исто­ри­ча­ри ком­пи­ла­тив­но-ком­би­но­ва­ним тре­ти­ра­њем ис­трг­ну­тих фрагмената из не­ких до­га­ђа­ја, као што је ма­ни­пу­ла­ци­ја са Ор­де­ном Цр­ве­ног кр­ста Не­мач­ке за ху­ман од­нос пре­ма по­ги­ну­лим не­мач­ким вој­ни­ци­ма у Би­то­љу то­ком Пр­вог свет­ског ра­та, не­у­спе­шно по­ку­ша­ва­ју да ову колосалну лич­ност срп­ске исто­ри­је, јед­ног од нај­ве­ћих ми­сли­ла­ца и бе­сед­ни­ка свог вре­ме­на, про­гла­се ан­ти­е­вроп­ским и екс­трем­но кле­ри­кал­ним при­пад­ни­ком СПЦ.
   Ме­ђу­тим, и по­ред ви­ше­де­це­ниј­ске кам­па­ње, ин­ва­зи­је ра­зних кри­во­тво­ре­них до­ку­ме­на­та, ши­ре­ња не­и­сти­на ме­ђу на­ро­дом о вла­ди­ци Ни­ко­ла­ју, он је про­гла­шен све­ти­те­љем, а ње­го­ве мо­шти су, на­кон по­ла ве­ка из­гнан­ства, на­шле сми­рај у род­ном Ле­ли­ћу код Ва­ље­ва, где и да­нас вер­ни­ци у ве­ли­ком бро­ју до­ла­зе да се по­мо­ле и обо­дре над ки­во­том зла­то­у­стог све­ти­те­ља, ро­ђе­ног 1881. го­ди­не у овом се­лу, упо­ко­је­ног у изгнанству у Аме­ри­ци 1965.
   Ка­ко су Ср­би на­род че­сто за­ка­сне­лог ка­ја­ња (бо­ље икад не­го ни­кад, ка­же наш на­род), ов­де се сва­ка­ко тре­ба освр­ну­ти на аутен­тич­на све­до­чан­ства о Вла­ди­ки­ном скром­ном – аскет­ском жи­во­ту и рас­ко­шној уну­тра­шњој струк­ту­ри ње­го­ве лич­но­сти.
   – Мој пр­ви су­срет са вла­ди­ком до­го­дио се 1939. го­ди­не, при­ли­ком ње­го­ве по­се­те ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ца где сам ја бо­ра­вио као ис­ку­ше­ник. Учио сам за ка­лу­ђе­ра, ка­ко се то та­да го­во­ри­ло. Игу­ман ме од­ре­дио да пра­тим вла­ди­ку до ис­по­сни­це Све­тог Са­ве, где се у то вре­ме под­ви­за­вао је­дан ста­ри мо­нах по име­ну Те­ок­сист, ко­ји је на ко­ле­ни­ма до­че­као вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја. Вла­ди­ка Ни­ко­лај га је нај­пре при­ди­гао па му се по­кло­нио ре­чи­ма: „Те­ок­си­сте ду­ше чи­сте”. На­кон бо­рав­ка у ис­по­сни­ци вла­ди­ка Ни­ко­лај је од мог игу­ма­на Спи­ри­до­на за­тра­жио да до­ђем у вла­ди­чан­ски двор у Кра­ље­во. Игу­ман је по­ку­шао да ме за­др­жи, с обра­зло­же­њем да сам по­тре­бан ма­на­сти­ру, али вла­ди­ка је био не­у­мо­љив. Тог ле­та уз вла­ди­ку упо­знао сам је­дан пот­пу­но но­ви свет. До­ла­зи­ла је го­спо­да, по­ли­ти­ча­ри, офи­ци­ри..., али и си­ро­ти­ња и про­сја­ци. Вла­ди­ки­на вра­та су увек и за сва­ког би­ла отво­ре­на, сва­ком је по­мо­гао и ми­ло­сти­њом и уте­хом. По­сле Све­тог Ни­ко­ле те 1939. го­ди­не до­био сам по­слу­ша­ње да се вра­тим у Сту­де­ни­цу, по­што пре­ко зи­ме ни­је би­ло мно­го по­сла у ње­го­вом вла­ди­чан­ском дво­ру. На про­ле­ће сле­де­ће го­ди­не по­но­во сам се об­рео у Кра­ље­ву на по­слу­ша­њу код вла­ди­ке, ко­ји ме по­здра­вио сти­хо­ви­ма: „До­бро до­шо брат’ Ста­ни­ша, дал’ на Ушћу па­да ки­ша, дал’ је ки­ша, ил’ су­ша, јел’ ве­се­ла тво­ја ду­ша!?”

   СНА­ГА ДУ­ХОВ­НОГ

   Ми­лан Јо­ва­но­вић Сто­ји­ми­ро­вић у сво­јој књи­зи Пор­тре­ти пре­ма жи­вим мо­де­ли­ма, ве­о­ма илу­стра­тив­но, кроз број­не при­ме­ре, осли­ка­ва лич­ност вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја а по­себ­но је упе­ча­тљив са Ста­ни­сла­вом Ви­на­ве­ром, ко­ји је по­чет­ком три­де­се­тих по­се­тио у Охри­ду вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја у дру­штву јед­ног ве­о­ма углед­ног не­мач­ког ар­хи­тек­те.
   Ви­на­вер и ње­гов гост би­ли су из­не­на­ђе­ни и по­ра­же­ни Ни­ко­ла­је­вим зна­њем не­мач­ког је­зи­ка. Ви­на­вер је, све­до­чи при­сут­ни Сто­ји­ми­ро­вић, раз­го­вор за­по­чео ви­со­ким то­ном, али га је вла­ди­ка два пу­та вра­тио у гра­ни­це ствар­но­сти. Од ве­ли­ке по­ли­ти­ке, пре­ко фи­ло­со­фи­је и књи­жев­но­сти, Ви­на­вер је сти­гао до До­сто­јев­ског. Вла­ди­ка Ни­ко­лај је сво­јом усрд­ном и исцрпном ана­ли­зом До­сто­јев­ског и ње­го­вог де­ла на­про­сто „ли­кви­ди­рао” Ви­на­ве­ра, а за­тим се обратио Нем­цу. Осе­ћа­ло се да са­вр­ше­но по­зна­је не­мач­ку фи­ло­со­фи­ју и кул­тур­ну исто­ри­ју као и са­вре­ме­не кри­зе не­мач­ког Рај­ха и не­мач­ког дру­штва.
   – Уда­љу­ју­ћи се од Бо­га, Нем­ци иду ка јед­ном ве­ли­ком на­ци­о­нал­ном ри­зи­ку – био је уве­рен вла­ди­ка Ни­ко­лај. Не­мац је по­чео да по­ста­вља пи­та­ња, али је ин­те­лек­ту­ал­на над­моћ би­ла на Ни­ко­ла­је­вој стра­ни. Не­мац је по­ста­јао све усрд­ни­ји и све по­кор­ни­ји. Ви­на­вер је ћу­тао као за­ли­вен. Фа­сци­ни­ран сво­јим са­го­вор­ни­ком, Не­мац је овај су­срет и до­жи­вљај ре­зи­ми­рао кон­ста­та­ци­јом да је све што је ви­део и чуо јед­на „бес­при­мер­на не­пре­тен­ци­о­зност”, а то се од­но­си­ло на ку­ћу, на на­ме­штај, на до­ма­ћи­на, ње­го­во оде­ло, др­жа­ње, као и на оне зрач­не ема­на­ци­је, ко­је су ве­ја­ле из ње­га кроз ње­го­ву реч, не­на­ме­тљи­во, али та­ко да су при­а­ња­ле за ср­це.
   У Охри­ду је, ка­ко све­до­чи Сто­ји­ми­ро­вић, жи­вео у дво­спрат­ни­ци ко­ја је има­ла ван­ред­но скро­ман на­ме­штај. У при­зе­мљу се на­ла­зи­ла ста­рин­ска оџа­кли­ја и Ни­ко­ла­јев ка­би­нет. Је­дан угао тог ка­би­не­та био је пун па­ли­ца и чо­бан­ских шта­по­ва, ко­је на­род на ју­гу зо­ве кр­љук. Ни­ко­лај је, понекад, из­ла­зе­ћи на ве­чер­ње или у шет­њу узи­мао по­не­ки од тих про­стих шта­по­ва ко­је су му де­ља­ли и по­кла­ња­ли мо­на­си и се­ља­ци, па је са њим ишао по Охри­ду. На но­га­ма је обич­но имао не­ке вој­нич­ке аме­рич­ке цо­ку­ле и рет­ко ка­да удоб­ни­ју обу­ћу... Ње­го­ва ман­ти­ја би­ла је ву­не­на и про­ста, на гла­ви је имао по­на­ка­ми­лав­ку, чи­ји је вео био из­бле­део од сун­ца...
   Жи­вео је стро­гим ка­лу­ђер­ским жи­во­том, јео је јед­но­лич­но и оскуд­но, ви­ше је био гла­дан не­го сит, спа­вао је у не­у­доб­ној по­сте­љи, по цео дан пи­сао, чи­тао или раз­го­ва­рао, вр­шио сва бо­го­слу­же­ња са­ве­сно, без скра­ћи­ва­ња, оби­ла­зио сво­ју епар­хи­ју ко­ли­ма, на кљу­се­ту или ма­гар­цу, че­сто и пе­шке, но­ћи­вао на пу­то­ва­њи­ма чак на го­лим да­ска­ма, на ко­ји­ма је би­ло про­стр­то не­што се­на, по­кри­вен ће­бе­том ко­је би се на­шло при ру­ци, не па­зе­ћи ни­ка­да на се­бе и на сво­је те­ло.
   – Јед­не лет­ње но­ћи у пор­ту цр­кве Св. Спа­са у Ско­пљу ба­нуо је мо­нах, са пи­та­њем мо­же ли да пре­но­ћи. Ушао је у цр­кву да се по­мо­ли Бо­гу, а ја сам за то вре­ме спре­мио јед­ну са­ла­ту, да га ма чим по­ну­дим јер ни­сам имао ни­шта бо­ље – при­чао је цр­кве­њак чи­ка Ди­ми­три­је. – Пре­за­ло­га­ји­ли смо шта је бог дао и ја сам му усту­пио мо­је соп­че и мо­ју по­сте­љу, али он то ни­ка­ко ни­је хтео да при­хва­ти. Узео је асу­ру и ле­гао ско­ро на сам гроб вла­ди­ке Фир­ми­ли­ја­на, ста­вио под гла­ву је­дан ка­мен, мет­нуо пре­ко ње­га ман­ти­ју, по­крио се сво­јим ка­пу­том и ре­као ми ла­ку ноћ. Ме­ђу­тим, око по­но­ћи, он је устао, од­слу­жио по­лу­ноћ­ни­цу и ју­тре­ње, а у сва­ну­ће ми се за­хва­лио и оти­шао.
   Ка­да су га пи­та­ли ка­ко је из­гле­дао тај ка­лу­ђер, ста­ри цр­кве­њак је ре­као да је црн као Ара­пин, пре­ко до­ње ман­ти­је је имао не­ки ста­ри ка­иш...
   – До­бар не­ки чо­век, сам је ис­тре­сао сво­ју асу­ру по­сле спа­ва­ња и по­мо­гао ми да очи­стим пор­ту. Умио се, оче­шљао, по­но­во ушао у цр­кву, це­ли­вао ико­не и оти­шао.
До­шао је, про­шао и оти­шао као не­ки дух. А чи­ча Ди­ми­три­је, не зна­ју­ћи да је то био вла­ди­ка Ни­ко­лај, по­на­вљао је:
   – Све­ти чо­век!

   У ДУ­БО­КОЈ СМИ­РЕ­НО­СТИ

   Де­да Ста­ни­ша с не­скри­ве­ним емо­ци­ја­ма сли­ко­ви­то ево­ци­ра успо­ме­не на сво­је де­тињ­ство, мла­дост и дру­же­ње с јед­ним од нај­ум­ни­јих Ср­ба. По­не­кад му глас за­дрх­ти, око за­су­зи али ми­сао не пре­у­мљу­је. Го­во­ри теч­но, ја­сно као да ре­ђа сли­ке из ста­рог ал­бу­ма.
   – Се­ћам се пот­пи­си­ва­ња Трој­ног пак­та и ре­ак­ци­је вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја ко­ји се истог тре­на спре­мио и от­пу­то­вао за Бе­о­град. На­кон демонстрација и ру­ше­ња тог срам­ног спо­ра­зу­ма, на­род је кли­цао кра­љу Пе­тру и вла­ди­ки Ни­ко­ла­ју. Би­ли су убе­ђе­ни да је то ње­го­во де­ло. Чак су му из Кра­ље­ва по­сла­ли те­ле­грам на ко­ји је он од­го­во­рио сле­де­ће: „Бо­гу бла­го­да­ран без пе­ча­та сра­ма”! Ше­сто­а­прил­ски на­пад не­мач­ке на Кра­ље­ви­ну Ју­го­сла­ви­ју за­те­као нас је у Кра­ље­ву. Вла­ди­ка је био ми­ран и при­бран. Из­ла­зи­ли смо из дво­ра кре­ћу­ћи се пре­ма цр­кви на ве­чер­њу, док је од­зва­ња­ла је­ка си­ре­на за ва­зду­шни на­пад. Вла­ди­ка је стао на сред ули­це и по­чео да ру­ком из­над се­бе по ва­зду­ху пра­ви крст. У јед­ном тре­нут­ку окре­нуо се пре­ма ме­ни и за­бри­ну­то ме гле­да­ју­ћи упи­тао: „Брате Ста­ни­ша, је ли те страх?” „Ако Вас, пре­о­све­ће­ни, ни­је страх, за­што бих се ја пла­шио!? Че­му ја вре­дим у од­но­су на Вас!?” од­го­во­рио сам као из то­па. По­гле­дао ме је бла­го и упи­тао: „Бра­те Ста­ни­ша, хо­ћеш ли сву­да ићи где ја бу­дем ишао?” „Сву­да, све­ти вла­ди­ко”, од­луч­но сам клим­нуо гла­вом. Ме­ђу­тим, на­кон два да­на по­звао је игу­ма­на Спи­ри­до­на и ре­као му да ме во­ди ку­ћи, пред­о­се­ћа­ју­ћи шта се спре­ма и ка­ква ће да­ље би­ти ње­го­ва суд­би­на – при­се­ћа се на­кон ви­ше од по­ла ве­ка креп­ка ста­ри­на свог пра­вед­ног и стро­гог ду­хов­ни­ка, ко­ме је у ка­сним ве­чер­њи­ма са­ти­ма фру­лом од­ма­рао ми­сли у па­у­за­ма пи­са­ња есе­ја, по­е­зи­је, про­по­ве­ди...
   Де­се­тог ју­ла 1941. го­ди­не, дан пре вла­ди­ки­ног ин­тер­ни­ра­ња у ма­на­сти­ру Љу­бо­сти­ња, де­да Ста­ни­ша се по­след­њи пут срео са њим:
   – Та­да ми је ре­као да ују­тро иде за Љу­бо­сти­њу. Не знам да ли је знао да му је то по­след­њи дан сло­бо­де до кра­ја ра­та, али ми је де­ло­вао сми­ре­но.
   Део успо­ме­на за­у­век је не­стао на зга­ри­шту род­ног до­ма ко­ји су бу­гар­ски оку­па­то­ри за­па­ли­ли то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, али де­да Ста­ни­ша сво­је се­ћа­ње бо­дри и пот­кре­пљу­је гу­сла­ма, фру­лом и хар­мо­ни­ком.
   У свом скром­ном ста­ну на­лик на мо­на­шку ке­ли­ју, окру­жен иконама, ака­ти­сти­ма, мо­ли­тве­ни­ци­ма и дру­гом ду­хов­ном ли­те­ра­ту­ром, де­да Ста­ни­ша је са­брао цео је­дан век успо­ме­на пре­шав­ши ни­ма­ло лак пут од ис­ку­ше­ни­ка у ма­на­сти­ру Сту­де­ни­ца, дру­же­ња и са­рад­ње са све­ти­те­љем, го­ло­бра­дог рат­ни­ка на Срем­ском фрон­ту до узор­ног по­штан­ског чи­нов­ни­ка – управ­ни­ка по­ште где је за­вр­шио свој рад­ни век. Ни да­нас не по­су­ста­је, ре­до­ван је на слу­жба­ма, што по­твр­ђу­је и игу­ман ма­на­сти­ра Сту­де­ни­ца ар­хи­ман­дрит Ти­хон.

   ***
   Са то­ва­ри­ма књи­га

Око ње­га је увек би­ло мно­го књи­га и то у при­лич­ном не­ре­ду, оне су би­ле то­ва­ре­не јед­на на дру­гу и ја не знам ка­ко се он сна­ла­зио ме­ђу тим хр­па­ма, за­па­жа Сто­ји­ми­ро­вић. Из Аме­ри­ке, Ен­гле­ске и чи­та­вог све­та сва­ко­днев­но је у Охри­ду при­мао сил­ну по­шту, та­ко да му је по­штар до­но­сио са­мо пи­сма, а по но­ви­не, ча­со­пи­се и књи­ге слао је свог мо­на­ха са ма­га­ре­том или не­ким та­љи­га­ма.

***
   Аскет­ски

Вла­ди­ка је био очи­то здрав, јер са­мо је чо­век че­лич­ног здра­вља мо­гао на тај на­чин да жи­ви, да се из­ла­же то­ли­ким фи­зич­ким и ум­ним на­по­ри­ма са та­ко ве­ли­ким сте­пе­ном уз­др­жа­ва­ња од хра­не. Они ко­ји су жи­ве­ли по­ред ње­га пи­та­ли су се ка­да тај чо­век уоп­ште спа­ва и ка­ко из­др­жа­ва ли­ша­ва­ју­ћи се сна.

   ИЗВОР:www.nacionalnarevija.com

    преузми везу:
   Станиша Богојевић, Студеница, 25.2.2013.