Крцат је календар на Видовдан, кипи. У календарчићу има места за црним словом убележеног старозаветног пророка Амоса, и црвено уписаног кнеза Лазара и Сабор српских мученика. Иза њих извирују ранохришћански мученик Вит и са њим још неки тешкоизговорљивих имена, српски патријарси из времена Кнеза Лазара Јефрем и Спиридон и још тушта и тма само агиолозима познатих светаца. Прави rush hour црквеног календара. За Србе грдно судилиште.
Нема гужве у календарима осталих православних на Видовдан. У њима нема ни Лазара ни Свих српских мученика – одраног Теодора Вршачког, на колац набијених Авакума и Пајсија, Мусића и Обилића, и осталих витезова, Светог Саве Спаљених Моштију, стотина хиљада Мученика Јасеновачких, Пребиловачких, Пивских, Сурдуличких, Момишићких, Вукашина, Јакова Новог, Петра Зимоњића, мале Милице, знаних и незнаних жртава геноцида, стратишта и губилишта... Имају сви своје мученике, али немају Видовдан.
Шта је прва асоцијација, прва лампица која се у глави пали на помен Видовдана? Биће да је Косовска битка. Тражим нешто друго, али тек на трећи јавља се Гаврило Принцип, Први светски рат, опет као освежени симбол Косовског боја. Стална битка на земљи и на небесима. У којој смо ми на страни добра, иако носимо мачеве и крв проливамо. То је крв из које расту божури, крв која доноси плод.
Шта о Видовдану можемо да прочитамо у новинама, сваке године од судбинске осамдесет и девете када је Црква, опет у вези са Видовданом, и Преносом Лазаревих Моштију, постала присутнија у штуром видику пост-комунистичке Србије? Можда је у међувремену било и неке озбиљније приче, али ових дана, у пост-Небеској Србији допуштено нам је само да сазнамо шта се на Видовдан никако не сме, а шта неизоставно мора радити. Те тако данас сазнадох да се на Видовдан девојке умивају видовом травом и да им се указује суђени, и женама се штошта указује, ако ураде то и то, нисам тачно запамтила шта, а и осталима, који нису девојке и жене, указује се будућност, пуна добробити или пак сиротињске свакодневице. Сви углавном на Видовдан нешто виде.
Има ту и о Световиду, па о Светом Виду, и на крају мало о Лазару. Да су наши словенски преци веровали између осталих и у тог Световида (који је можда био и врховно божанство), а чији се четвороглави кумир (идол, кип) налазио на далеком немачком острву, али и у Херцеговини, и ко зна још где диљем прехришћанске Србије. И да је он био можда и врховно божанство, и бог рата, победе, и плодности земље. И да се на његов дан много прорицало. И да је он видео на све четири стране, и у прошлост и садашњост и у будућност. И да његово име има везе и са светом, и са светлошћу и са видом, и са витезом. Па онда мало натегнута прича о томе како је Свети Вит, мученик и исцелитељ - страдао у време највећег прогонитеља хришћана, цара Диоклецијана - углавном поштован на Западу (његове мошти налазе се у истоименој катедрали у Прагу), код нас познат као Свети Вид. И на крају да су Лазар и Мученици у српски календар уписани тек 1892. године. А да се дотле Видовдан славио – некако...
Али има у свом том магијско-плашитељском спиновању културе и духа и истине, за оне који умеју да виде. Истина је да је Видовдан у вези са видом. Имамо ми и имена која на то указују –управо Вид, па Видан, Видоје, Вида, Видосава, па чак и тај Вита, Витомир... Истина је да је Свети Вит и сам пострадао управо због вида – оног унутрашњег, због виђења ствари невидљивих и пребивања у стварности у којој ће и видљиво и невидљиво боравити заједно, у светлости, и са Богом, и у којој неће бити зла. И пророк Амос је страдао због тога што је видео да ће Асирци, најсуровије племе старог века, покорити Богом изабрани Израиљ. И Лазар и његови витезови страдали су зато што су видели да ће на плодном Косову ницати само црвени божури, ако се не успротиве надирућој сили источног полумесеца. И ако је не победе. И Јаков Нови Тумански страдао је зато што је видео да комуна неверујућих неће бити дугог века. И Света Мученица Милица видела је у репу томахавка светлост која долази из Будућег века.
А шта ћемо ми, пусти, понижени, фрустрирани, кукавички наследници Светих Српских Мученика видети од Видовдана? Страх због онога што нисмо урадили или мучење због онога што знамо да нам се спрема, а што бисмо да избегнемо? Није само за Мусића и Бранковића речена Клетва Лазарева.
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”
Да ли ћемо у овим речима кнеза Лазара, или народног генија опчињеног косовским предањем – свеједно, данас, на Видовдан, видети заветне речи живог српског предања или архаични десетерац који одјекује негде у прошлости уз иритантни звук још архаичнијег инструмента са струном од коњске длаке? Да ли ћемо у видовдански кркљанац са светима и мученицима, или у сигурну самоћу пустопољоне? Да се ми изјутра ипак умијемо водицом од видове траве, па – шта год да нам се укаже !
Анастасија Весна Илић
Нема гужве у календарима осталих православних на Видовдан. У њима нема ни Лазара ни Свих српских мученика – одраног Теодора Вршачког, на колац набијених Авакума и Пајсија, Мусића и Обилића, и осталих витезова, Светог Саве Спаљених Моштију, стотина хиљада Мученика Јасеновачких, Пребиловачких, Пивских, Сурдуличких, Момишићких, Вукашина, Јакова Новог, Петра Зимоњића, мале Милице, знаних и незнаних жртава геноцида, стратишта и губилишта... Имају сви своје мученике, али немају Видовдан.
Шта је прва асоцијација, прва лампица која се у глави пали на помен Видовдана? Биће да је Косовска битка. Тражим нешто друго, али тек на трећи јавља се Гаврило Принцип, Први светски рат, опет као освежени симбол Косовског боја. Стална битка на земљи и на небесима. У којој смо ми на страни добра, иако носимо мачеве и крв проливамо. То је крв из које расту божури, крв која доноси плод.
Шта о Видовдану можемо да прочитамо у новинама, сваке године од судбинске осамдесет и девете када је Црква, опет у вези са Видовданом, и Преносом Лазаревих Моштију, постала присутнија у штуром видику пост-комунистичке Србије? Можда је у међувремену било и неке озбиљније приче, али ових дана, у пост-Небеској Србији допуштено нам је само да сазнамо шта се на Видовдан никако не сме, а шта неизоставно мора радити. Те тако данас сазнадох да се на Видовдан девојке умивају видовом травом и да им се указује суђени, и женама се штошта указује, ако ураде то и то, нисам тачно запамтила шта, а и осталима, који нису девојке и жене, указује се будућност, пуна добробити или пак сиротињске свакодневице. Сви углавном на Видовдан нешто виде.
Има ту и о Световиду, па о Светом Виду, и на крају мало о Лазару. Да су наши словенски преци веровали између осталих и у тог Световида (који је можда био и врховно божанство), а чији се четвороглави кумир (идол, кип) налазио на далеком немачком острву, али и у Херцеговини, и ко зна још где диљем прехришћанске Србије. И да је он био можда и врховно божанство, и бог рата, победе, и плодности земље. И да се на његов дан много прорицало. И да је он видео на све четири стране, и у прошлост и садашњост и у будућност. И да његово име има везе и са светом, и са светлошћу и са видом, и са витезом. Па онда мало натегнута прича о томе како је Свети Вит, мученик и исцелитељ - страдао у време највећег прогонитеља хришћана, цара Диоклецијана - углавном поштован на Западу (његове мошти налазе се у истоименој катедрали у Прагу), код нас познат као Свети Вид. И на крају да су Лазар и Мученици у српски календар уписани тек 1892. године. А да се дотле Видовдан славио – некако...
Али има у свом том магијско-плашитељском спиновању културе и духа и истине, за оне који умеју да виде. Истина је да је Видовдан у вези са видом. Имамо ми и имена која на то указују –управо Вид, па Видан, Видоје, Вида, Видосава, па чак и тај Вита, Витомир... Истина је да је Свети Вит и сам пострадао управо због вида – оног унутрашњег, због виђења ствари невидљивих и пребивања у стварности у којој ће и видљиво и невидљиво боравити заједно, у светлости, и са Богом, и у којој неће бити зла. И пророк Амос је страдао због тога што је видео да ће Асирци, најсуровије племе старог века, покорити Богом изабрани Израиљ. И Лазар и његови витезови страдали су зато што су видели да ће на плодном Косову ницати само црвени божури, ако се не успротиве надирућој сили источног полумесеца. И ако је не победе. И Јаков Нови Тумански страдао је зато што је видео да комуна неверујућих неће бити дугог века. И Света Мученица Милица видела је у репу томахавка светлост која долази из Будућег века.
А шта ћемо ми, пусти, понижени, фрустрирани, кукавички наследници Светих Српских Мученика видети од Видовдана? Страх због онога што нисмо урадили или мучење због онога што знамо да нам се спрема, а што бисмо да избегнемо? Није само за Мусића и Бранковића речена Клетва Лазарева.
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”
Да ли ћемо у овим речима кнеза Лазара, или народног генија опчињеног косовским предањем – свеједно, данас, на Видовдан, видети заветне речи живог српског предања или архаични десетерац који одјекује негде у прошлости уз иритантни звук још архаичнијег инструмента са струном од коњске длаке? Да ли ћемо у видовдански кркљанац са светима и мученицима, или у сигурну самоћу пустопољоне? Да се ми изјутра ипак умијемо водицом од видове траве, па – шта год да нам се укаже !
Анастасија Весна Илић
Нема коментара:
Постави коментар