Молитва Царе небески је једна од најчешћих молитава како у богослужбеним књигама, тако и у молитвеницима за келијска правила. Ипак, постоји недоумица на коју би требало обратити пажњу.
Наиме, реч је о обраћању: Царе небески, Утешитељу, Душе истине. Овако стоји у Служебнику (издање Светог Архијерејског Синода СПЦ 1998, стр. 54). Реч “Душе“ је исписана са великим почетним словом. Тако је и у Сужебнику из 2007 (стр. 14). У јелинском тексту стоји τό Πνεΰμα τής αληθείας (ΙΕΡΑΤΙΚΟΝ, издање из 2009, стр. 46). У црквенословенском тексту пише дүшє ѝстины (Часословъ, издање Светог Архијерејског Синода СПЦ 2009, 24). Ако погледамо начин писања почетних слова у реченичком току на црквенословенском језику, видећемо да се у богослужбеним књигама и речи као што су Господ, Бог, Тројица, Христос, пишу малим словом. Тиме је јасно зашто је у овом језику и реч обраћања Духу Светом исписана малим почетним словом.
Дакле, реч је о Духу истине, а не о души истине. Стога је посебно важно обратити пажњу на изговор. Уколико употребимо краткосилазни акценат ( ̏ ) чућемо да је реч о обраћању Духу Светом. Употребимо ли дугоузлазни акценат ( ˊ ) личиће као да се обраћамо души. Испада да се у том случају молимо души. О непредањском карактеру овакве ситуације нема потребе говорити ништа више од тога до да се упозори на исповедање идолопоклоништва.
Обраћајући се Духу Светом ми остајемо на тлу црквеног Предања, као и граматичке исправности. Важност је посебно наглашена чињеницом да је ово молитва која се изговара на почетку Свете Литургије скоро у целом годишњем богослужбеном кругу.
Свети Оци су често наводили аналогију да у односу према Богу треба имати пажње и усрдности бар онолико колико бисмо имали према неком овоземаљском владару када би се нашли у његовој близини. Наш Господ је Цар над царевима. Не тражи од нас да Га се плашимо, али би било лепо да покажемо љубав и пажњу када Му се обраћамо.
Јереј Александар Р. Јевтић
∗ Објављено у часопису Православље, бр. 1200, 15. март 2017.г.
извор: eparhija-zicka.rs
Наиме, реч је о обраћању: Царе небески, Утешитељу, Душе истине. Овако стоји у Служебнику (издање Светог Архијерејског Синода СПЦ 1998, стр. 54). Реч “Душе“ је исписана са великим почетним словом. Тако је и у Сужебнику из 2007 (стр. 14). У јелинском тексту стоји τό Πνεΰμα τής αληθείας (ΙΕΡΑΤΙΚΟΝ, издање из 2009, стр. 46). У црквенословенском тексту пише дүшє ѝстины (Часословъ, издање Светог Архијерејског Синода СПЦ 2009, 24). Ако погледамо начин писања почетних слова у реченичком току на црквенословенском језику, видећемо да се у богослужбеним књигама и речи као што су Господ, Бог, Тројица, Христос, пишу малим словом. Тиме је јасно зашто је у овом језику и реч обраћања Духу Светом исписана малим почетним словом.
Дакле, реч је о Духу истине, а не о души истине. Стога је посебно важно обратити пажњу на изговор. Уколико употребимо краткосилазни акценат ( ̏ ) чућемо да је реч о обраћању Духу Светом. Употребимо ли дугоузлазни акценат ( ˊ ) личиће као да се обраћамо души. Испада да се у том случају молимо души. О непредањском карактеру овакве ситуације нема потребе говорити ништа више од тога до да се упозори на исповедање идолопоклоништва.
Обраћајући се Духу Светом ми остајемо на тлу црквеног Предања, као и граматичке исправности. Важност је посебно наглашена чињеницом да је ово молитва која се изговара на почетку Свете Литургије скоро у целом годишњем богослужбеном кругу.
Свети Оци су често наводили аналогију да у односу према Богу треба имати пажње и усрдности бар онолико колико бисмо имали према неком овоземаљском владару када би се нашли у његовој близини. Наш Господ је Цар над царевима. Не тражи од нас да Га се плашимо, али би било лепо да покажемо љубав и пажњу када Му се обраћамо.
Јереј Александар Р. Јевтић
∗ Објављено у часопису Православље, бр. 1200, 15. март 2017.г.
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар