извор: Епархија шумадијска WEB-TV
Предавач је указао на проблем отуђености између идеала поста и реалног живота људи. Примеру како су оци Цркве такав проблем икономијски решавали у 7. веку, он супротставља савремене оце који ову отуђеност идентификују, али не нуде решење. Поставља се питање да ли имамо суштинску веру у Бога када се плашимо да такнемо у нешто што је Црква током векова без проблема мењала, као и да ли Црква доживљава верни народ као свој конститутивни део. Данашњи број и дужина постова доводи до девалвације вредности Васкршњег поста, губи се његова изузетност у односу на остале. Потребно је да преведемо пост на језик који је данас разумљив људима. Кључно питање за Цркву је ко је човек данас и како му прићи. Прича о храни нас своди на ниво религије и питање индивидуалног спасења, представља препреку нашој социјалној интеракцији, чини нас у овом свету непрепознатљивим, а још мање битним. Дошло је до редукције нашег хришћанског идентитета, пост смо свели на ритуализам, религијску дисциплину, која потире свест о делима љубави по којима свет треба да нас препозна. Рана Црква управо акценат са хране преноси на социјално давање, на излазак из себе ради помоћи ближњем, јер тиме оприсутњујемо Христа. Канонске одредбе одлучења од причешћа оних који не посте не наглашавају храну, јер би то била издаја хришћанства, повратак на јудаизам, већ да је занемаривање помоћи ближњем, оно што их осуђује.
Проф. Јовић је, одговарајући на бројна питања, нагласио да није супстанција хране та која нас одређује, већ наш живот у Христу, да је хришћанство простор слободе, који подразумева одговорност да из нашег хришћанског идентитета проистиче и наше деловање у свету.
Нема коментара:
Постави коментар