ЗАМЕНА ЦРКВЕ ХРИШЋАНСТВОМ
Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.
Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“[1]
То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7).
Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници.
Рядовые „просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро.
Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто.
Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом.
Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве?
НАПОМЕНЕ:
1. „Напоминания,“ I, 25-26. Казань 1904, стр. 47, 48.
извор: svetosavlje.org
Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.
То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7).
Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници.
Рядовые „просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро.
Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто.
Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом.
Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве?
НАПОМЕНЕ:
1. „Напоминания,“ I, 25-26. Казань 1904, стр. 47, 48.
извор: svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар