Свети Лука

   Живот Светог Луке представља илустрацију јеванђелске приче о талентима. Колико год да је талената добио овај несумњиво даровити човек, вишеструко их је умножио. Осим као апостола – једног од Седамдесеторице које је Исус послао на проповед, и јеванђелисту – аутора јеванђеља које носи његово име, и Дела апостолских, предање га је упамтило као лекара, као сликара и првог иконописца (који је насликао Богородичине иконе), као путописца који је пратио Павла на његовим путовањима, као проповедника – проповедао је, са Павлом али и после његове смрти широм Средоземља и Јадрана, али и у Египту, као мученика за веру – мученички је скончао у Грчкој, и коначно – као чудотворца од чијих су светих моштију многи нашли исцељење. Није неважно и то што је као обраћеник из незнабоштва био познат по изузетном образовању, а његов врхунски књижевни стил представља бисер Новог Завета.
   Житије Светог Луке пружа нам перспективу светости не као неког специјалног духовног дара, већ пре свега као изузетног прегалаштва, вредноће и упорности, апсолутне преданости Господу која се изражава као преданост у служењу ближњима – пре свега апостолу Павлу, чији је неуморни и веродостојни хроничар Лука био, али и свој другој хришћанској браћи у заједницама које су настајале током заједничке мисије, на све начине које су обухватали његови мнгобројни дарови. Као и животи других Светих, и Лукин живот је пример непоколебљивог кретања ка циљу, али не било каквом, већ оном који је Љубав, и коме се љубављу стреми. Када се овако поједностави – не звучи немогуће. Зар не?

     Анастасија-Весна Илић
     извор: www.facebook.com

„ЖИВИ ПРОСТИЈЕ“

   Данас је један од најтоплијих дана Оптинског календара! Један од најомиљенијих! Оптински рај! Дан када прослављамо спомен на преподобног и богоносног Оптинског Амвросија. „Не може се сакрити град, ако је на врху брда“. Његова свећа обасјава целу васељену.
   Чини се да је већ толико тога речено о преподобном Амвросију, толико тога о њему прочитано, толико је препеваних акатиста, и гроб његов је већ сав изљубљен. Колико му је сузних молитава упућено! Чини се да нам преостаје само да застанемо, уз благочестиво ћутање, пред његовом светињом, да се, у тишини срца, спустимо на колена, и да уздахнемо за своје грехе. Али данас срца верујућих људи ликују и поју. И скоро да не могу стати у препуне храмове.
   Оптински врт старчества је толико разнолик, да свако може да набере свој букет. Свако може да пронађе своју нијансу, своју музику, своју химну. Оптинско старчество је живо пространство љубави и вере, кротости, смирења, мудрости, расуђивања и топле молитве. Сви старци су дијаманти духовног живота!
   Ипак је преподобни Амвросије посебна оаза, посебна дубина, посебна мелодија. Народно поштовање као да га је издвојило у неку непоновљиву целину, и у свом срцу исписало његово име златним словима љубави. У њему су врло танко, хармонично, глатко сједињени мудрост и простота, љубазност и чврстина, дуготрпљење и одлучност, дечија отвореност и старческо расуђивање.
   Свети оци говоре да монах није само „један“, монос. Монах је – онај који је сабран у једно! Преподобни Амвросије је био толико сабран у једно, да је његова душа била целовита, целомудрена, језгровита, пуна бесконачних грана, попут платна великог Уметника. Он је пронашао извор воде, од којег нико „неће бити жедан вовјеки“. Сам је пио је ту јеванђељску воду, и утољавао жеђ онима, који су долазили на праг његове колибе. И није важно, ко би му долазио: генерал са ордењем, или орловски радник, геније словесности Достојевски, или неписмена куварица.
   Јевгеније Посељанин је писао о старцу Амвросију: „Као што прашњаво дрвеће после освежавајуће кише постаје чисто и бодро, исто тако је и на човека утицао разговор са старцем Амвросијем. У разговору, били сте окружени његовом ватреном саосећајношћу, таквом благонаклоношћу, да је она, дајући срећу, чинила и вас бољима, јер истинска саосећајност, некако сама узвишује душу оних, којима је упућена, и наводи их да строжије оцењују себе.“

   Старац је учио људе да „проверавају“ себе, да контролишу своје мисли и поступке, да се скрушавају при греховном паду, да се радују тајни Живота. Колико страшних животних ћорсокака и разочарења се у келији преподобног претворило у наду и веру. Колико, чинило се, нерешивих проблема и задатака је добило кључ за решавање и разумевање. Он, слично искусном виноградару, помагао је онима чији је живот зарастао као коров огорченошћу и унинијем, да га учине плодним вртом.
   Преподобни Амвросије је умео да покаже човеку, да је тај ужасни рушитељски ураган неочекиваних догађаја и искушења, који се обрушавао на њега, почињао најчешће од малог ветра, из његовог сопственог срца. Речи старца Амвросија „живети и не туговати“ биле су надахнуће за хиљаде људи; његов тихи осмех враћао је вољу за животом онима који су изгубили смисао и потпору; његова огњена вера враћала је блудну децу Мајци Цркви.
   И данас је преподобни Амвросије Оптински искусни водич људских душа у Царство Небеско! Његове молитве, његове чудесне поуке, његово заступништво за душу нашег руског народа чине истинска чуда. Непресушан је поток изранављених људских срца ка његовом гробу. Не јењавају искрене молбе за његово заступништво и помоћ.
   Сваки човек има у свом срцу неку посебну дубину. Треба свим силама да потражимо ту искрену, титраву јеванђељску дубину и светост. У супротном, постоји страшна, губитачна опасност да не приметимо како надолази вода и да проведемо сав свој краткотрајни живот лутајући уздуж и попреко, до колена у мутној води.
   Често људски живот пролази у оквирима, где је купљена диплома важнија од професије, где је хамбургер укуснији од домаће хране, теретана интересантнија од шетње парком.
   Карта постаје реалнија од предела, навигатор – убедљивији од самог пута. Живот се претвара у непрекидну компјутерску игру, љубав у фрагменте из серијала. Форма постаје важнија од садржаја. Амбалажа је сама себи добољна. Гроб од црвеног дрвета је важнији од оног који лежи у њему. Епоха омота. Култ украсних папира. Тело постаје сурови власник, а душа – беспомоћни просјак.
   „Ум, покривен непробојном маглом безумља, – говори светитељ Григорије Богослов, – забавља се сопственом пропашћу“. Преподобни Амвросије нас учи да не уживамо у сопственој несрећи, да не трошимо драгоцено време у празно, него да испуњавамо сваку своју мисао дубином, сваку своју реч смислом, сваки уздах – скрушеношћу и сваки покрет срца – љубављу и смирењем.
   Постепено, у срцу, треба да умре, да се осуши и нестане све оно што се крије и претвара да је живот, али суштински није. То су наше амбиције, наша гордост, самољубље, надменост, сујета. „Живи простије...“ – ово су често из устију благодатног Старца могли да чују богомољци. „Где је просто – тамо је анђела сто. А где се паметује – ни једног!“
   Оптина пустиња у старчевим временима – то је цела Васељена смештена у зидине једног малог манастира. Још је светитељ Игњатије Кавказки средином 19. века са одушевљењем писао: „Отац архимандрит Мојсије је благородним и трпљивим ношењем немоћи ближњих, у недро своје обитељи привукао изабрану иноческу заједницу, какве нема у Русији.“ А преподобни Амвросије је један од најдрагоценијих сјајних бисера Оптинског врта. Он је најнежнији благоухани цвет Оптинског букета. Свако од нас може да удахне његов благоухани мирис!
   Јевгеније Посељанин је са огромним убеђењем, и великим поверењем према Старцу, писао: „Врло добро сам знао да, ако постанем ругоба, или мрачан или јако оглупим – у суштини решим се могућности да будем пријатан, или се унизи мој положај у животу и постанем несрећник – сви ће ми окренути леђа. А он би ме тада још више пригрлио. И зато сам смело говорио себи, да ме нико није волео и неће ме волети више од њега. И волео је он том љубављу, коју наш народ тако проницљиво изражава речју „сажаљење“, то јест свим, силама душе у жељи да служи другоме. А таква љубав је увек потребнија од среће!“ О тој великој љубави писао је и Достојевски: „Жалост је наше благо, и страшно би било искоренити је из друштва“.
   Преподобни Амвросије је говорио да треба да подражавамо девицама. Само мудрим, а не „лудим“. Оним девицама, које су се обезбедиле јелејем љубави, доброте, наде, смирења. Светилницима који се не гасе. Зато и долазимо до старческе обитељи на обали Божије реке, да би допунили своје светилнике. И није важно, ко смо: писац или варилац, поличар или спортиста, монах или мирјанин, војник или учитељ, учењак или проста сеоска бака, глумац или продавачица. Преподобни Оптински старци и ава Амвросије којег данас прослављамо радују се свима!
   Још као семинариста Александр Гренков, како се у свету звао баћушка, једном, док се шетао шумом, чуо је у жубору потока речи које су постале лајтмотив свег његовог дугог и надахнутог живота. Нека и нама оне буду благо, духовни компас, звезда водиља: „Хвалите Бога! Чувајте Бога!“ Амин.

   Игуман Тихон (Борисов)
   Са руског Ива Бендеља
   извор: www.pravoslavie.ru
   30.10.2018.

Слава Богу за всё

Слова песнопения:

Где -то там далеко и очень давно,
Жил премудренный опытный старец;
Он всегда говорил и всегда он твердил:
"Слава Богу за скорбь и за радость.
Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Всё Господь нам даёт для спасенья души,
Не робщи, если будет и трудно;
Но смиряйся тогда и всегда говори:
"Значит Господу всё так угодно.
Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Научись ты творить Божью волю всегда,
Может быть и мы будем гонимы
И с сумой на плечах, со слезами в очах,
И родными не будем любимы.
"Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Когда будешь ты весел и сыт, и здоров,
И друзей заимеешь ты много,
Но внимателен будь и тогда не забудь,
Благдарить милосердного Бога.
"Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Если кто-то тебе, что-то грубо сказал,
Или плохо к тебе относился;
Знай об этом мой друг, воля Божия и тут,
Чтобы с этим всегда ты смирился.
"Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Когда будут - печаль и болезни, и скорбь,
Или в чём-то страдать нам придётся;
Ни кого не вини, а всегда говори:
"Всё от Бога нам грешным даётся.
Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Наши годы пройдут, все друзья отойдут;
Незаметно подкрадется старость,
Но всегда ты тверди и тогда говори:
"Слава Богу за скорбь и за радость;

Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость.
Слава Богу за всё, слава Богу за всё;
Слава Богу за скорбь и за радость".

Свети Петар Цетињски (Тајна празника), Свети апостол Лука

Преузми: Свети апoстол Лука, Свети Петар Цетињски

Валаамский монастырь, Песнопение Всенощного бдения

ХРАМ: О СВЕТИМ МЕСТИМА ИСТОКА

У емисији Храм, са гостом емисије, Марком Јефтићем,  

свештеником Цркве Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, обилазимо света места Истока, а крећемо од једног од најстаријих манастира Свете земље - Светог Саве Освећеног (484. година), манастира од кога је, на свом поклоничком путовању 1229. године, Свети Сава на дар добио две највеће светиње заштитнице, Богородицу Тројеручицу и Богородицу Млекопитатељницу, које се чувају у Хиландару.

Чућемо причу о манастиру Светог Теодосија, где се у његовом најстаријем делу налази крипта у којој су се одмарали Мудраци са истока, након поклоњења Богомладенцу. Одлазимо у Витлејем, у Цркву Христовог рођења, где је као највећа светиња до данас сачувана пећина у којој је светлост дана угледао Спаситељ.

    Маслинска гора: Црква "Оче наш, место на којем је настала најлепша молитва у славу Бога (данас кармелићански самостан подигнут 1872. године); Видиковац на којем се као на длану види читав Свети град, крунисан светињама три монотеистичке религије. Јерусалим, који у преводу, значи град мира, и у њему место Вазнесења, као и Страдални пут Господњи...

    Од обале Галилејског језера, преко Горе блаженства, долазимо на реку Јордан, где верници улазе у Свету воду. На Гори Тавор присећамо се када је Христос учинио једно од највећих чуда преобразивши се пред својим ученицима Петром, Јаковом и Јованом, а у Кани галилејској присећамо се Христовог чуда када је на свадби претворио воду у вино...

   Као круна овог путовања, наш гост говори о свом учешћу, као свештеника, на патријаршкој Литургији за Крстовдан у Храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму и објашњава осећај радости у заједници са свим православним народима, када чујете различите језике Богослужења, видите припаднике многих нација, а сви уједињени кроз Евхаристију. Чућемо какав је однос са људима на улицама, свакодневни живот и какав је стварни значај Свете земље, да ли је она истинска отаџбина верних, а запитаћемо се и откуд то да тамо где су велике светиње, највећа су и страдања.

Радио Београд 2

Звучни запис преузми овде: www.rts.rs

Капела Васкрсења Христовог

Седми том Сабраних дела Светог Јована Златоустог

   У оквиру 63. Међународног сајма књига у Београду 26. октобра 2018. године представљен је овогодишњи издавачки подухват Епархијског управног одбора Епархије нишке - седми том Сабраних дела Светог Јована Златоустог, које је превео са старогрчког и приредио Дејан Лучић.

Звучни запис: www.slovoljubve.com

   О том капиталном седмом тому од планираних 24 томова, као и о лику и делу Светог Јована Златоустог, говорили су: Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, проф. др Андреја Јефтић, ђакон др Здравко Јовановић и преводилац Дејан Лучић.
   Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније за Радио Слово љубве говорио је о учешћу Епархије нишке на 63. Сајму књига.

Звучни запис: Епископ нишки Арсеније за Слово љубве

   извор: www.spc.rs

Протојереј Миломир Радић магистрирао на ПБФ у Београду

   Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор,  др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић.
                               

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 22. по Духовдану, 28.10.2018.

Почни од себе

Ако желиш поправити свет, поправи прво себе.

Ако желиш поправити државу, поправи прво себе.

Ако желиш поправит народ, поправи прво себе.

Ако желиш поправити своју породицу, поправи прво себе.

У свему, дакле почни од себе.

А како може човек поправити себе,о томе постоји само једна једина наука у свету,која се зове наука Јеванђељска.

Свети Владика Николај

Радио „Слово љубве“ - eксклузивна репортажа из Кејптауна

   Патријарх Иринеј у Кејптауну: „Ширимо мир који нам је Господ дао“

   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 28. октобра 2018. године, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог великомученика Георгија Победоносца у Кејптауну, Јужноафричка Република. Храм у Кејптауну налази се под јурисдикцијом Архиепископије Рта Добре наде Грчке Православне Патријаршије Александрије и све Африке. Саслуживали су Митрополит Кејптауна г. Сергије, чланови посланства Српске Православне Цркве: Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи.
   Саборним богослужењем молитвено су прослављени празник Покрова Пресвете Богородице у Митрополији и један од најзначајнијих грчких националних празника - „Охи-мера“ („НЕ-дан“), односно „Дан одбијања“ 1940. године, када је тадашњи диктатор Јоанис Метаксас одбио ултиматум Мусолинија, чиме је почео рат између Италије и Грчке. Светој Литургији присуствовали су конзул Грчке у Кејптауну г. Матсукас Томас и почасни конзул Кипра у Кејптауну г. Харалампос Јоанис Филипу.

Звучни запис преузми овде: www.slovoljubve.com

   По завршетку богослужења, патријарха Иринеја и чланове посланства делегације Српске Православне Цркве поздравио је домаћин, митрополит Сергије, који је пожелевши добродошлицу гостима подсетио: -Наш храм је први православни храм сазидан у Јужноафричкој Републици од стране Грчке Православне заједнице у Кејптауну. Ваша посета представља велику част за све нас, јер је патријарх Иринеј један од посебних јерараха - први човек Српске Цркве и Патријарх српског народа. Ви сте отац нашег братског српског народа који много воли грчки народ. Љубав Срба је толика да ћемо заувек бити заједно и борити се за наша права.
    Оценивши да је патријарх Иринеј пример смирености, митрополит Сергије је рекао да са пажњом прати кораке архијереја на трону Србије и да су сви поносни на Патријарха Српске Цркве. -Очекујемо од Вас, са Вашом мудрошћу и светошћу, да подарите Цркви помоћ која јој је потребна да би и народ био поносан на своје вође, рекао је митрополит Сергије и пожелео предстојатељу Српске Цркве многаја љета како би водио српски народ и имао снажну улогу у црквеним питањима. На крају обраћања, Митрополит је посебно заблагодарио Патријарху што је изабрао да служи у Саборном храму Светог Георгија, управо на велики празник за православне Грке и појаснио: -Код нас, уместо првог октобра када се и слави Покров Пресвете Богородице (по новом календару, прим. прир.), ми прослављамо баш данас, 28. октобра, у исти дан када и наш национални празник.
   У знак успомене на посету Саборном храму и заједничкој Литургији у Кејптауну, митрополит Сергије подарио је патријарху Иринеју икону Богородице Милостиве из манастира Кикоса на Кипру.
   Одговарајући на топле поздравне речи домаћина, Патријарх српски г. Иринеј изразио је најпре велику радост што му је Господ дао прилику да посети афрички континент који је Цркви дао велике личности, учитеље и теологе. -Присуство Православних Цркава представља враћање хришћанства на ове просторе. Велика је част нас представника Цркава овога времена да наставимо дело Светих апостола, да ширимо Христову истину међу народима и ону љубав коју је Господ показао свету, да продужимо дело апостолско, рекао је патријарх Иринеј и подвукао: -Велики је задатак прићи овим народима онако како су у своје време Апостоли пришли незнабошцима. Наравно, не силом - него истином и љубављу Христовом јер је то природа Јеванђеља, да се никоме силом не намеће. Ми да чинимо своје, а одлука је у њиховим рукама, подвукао је Свјатјејши.
   Подсетивши на вековне, не само географске, већ и много значајније духовне везе Србије и Грчке, патријарх Иринеј је истакао Светог Саву који је сво учење и предање Грчке Цркве пренео у српски народ и тако два народа духовно зближио за сва времена. Изразивши очекивање за братску помоћ малој српкој заједници на југу Африке, патријарх Иринеј је закључио: -Морамо учинити да сејемо љубав Христову међу народима, да ширимо мир који нам је Господ дао и да будемо блиски једни другима. Не само ми хришћани међусобно, него и према другим народима, јер и они су људи Божји - носе лик Божји у себи и за њих је Господ пролио крв своју. И њих Господ воли као све нас, тако да смо дужни и позвани да и ми ту љубав покажемо међу њима.
   Упутивши поздрав Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору, Његова Светост Патријарх г. Иринеј је беседу забршио речима: -Нека Господ благослови сав хришћански свет и све народе и људе добре воље.

      Укратко о грчком националном празнику „Охи-мера“

   „Охи-мера“ - у преводу „НЕ дан“ или "Дан одбијања" догодио се 28. октобра 1940. године, када је диктатор Јоанис Метаксас одбио ултиматум Мусолинија, чиме је почео рат између Италије и Грчке. Уз иначе непопуларног Метаксаса, стали су скоро сви грађани Грчке. Грчка војска је Италијане сачекала у Северној Грчкој и затим их потиснула у Албанију, заузевши већи део територије и парализујући скоро пола милиона фашистичких војника у том посебно негостољубивом делу Балкана. Ратовање у страшним зимским условима, у врлетима и са великим проблемима снабдевања, показало је потпуну надмоћ грчке војске, која је имала само моралну снагу на својој страни. То је била прва војна победа против фашизма у Европи, и дала је, бар на неколико месеци, наду свима.

   фото: Владимир Јелић
   извор: www.spc.rs

Света Архијерејска Литургија и освећење источника у Заблаћу

   По историјским изворима у селу Заблаћу постоји храм од 1720. године. Тај храм је био брвнара и он је паљен више пута. Градња данашњег храма је започета 1869. године, а завршена је 1875. године када је освештан и посвећен Светом архангелу Гаврилу. При храму је сачувана архива од 1936. године, а део архиве је страдао у току Првог светског рата 1915. године и Другог светског рата 1941. године када је овај храм претворен у коњушницу, а иконе са старог иконостаса су спаљене.

   Данас је овај храм заједно са својом црквеном заједницом имао велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, старешине храма Светог архангела Гаврила у Заблаћу протојереја Милољуба Мирковића, протојереја Чедомира Ћурчића, пароха жичког протонамесника Милоша Станисављевића, пароха заблаћког јереја Богдана Митровића, старешине Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереја Марка Мирковића, протођакона Александра Грујовића, ђакона пожешког Станимира Мирковића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја.
   Мноштво православних хришћана из села Заблаћа у долини Западног Поморавља и околних места су дошли да узму благослов од свог Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно са Њим да своје учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. Молитвено учешће у Светој Евхаристији узели су и градоначелник општине Чачак г. Милун Тодоровић са својим сарадницима, представници Министарства одбране, Министарства унутрашњих послова и потомци породица настрадалих у ратовима.
    После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству и верном народу. Епископ је истакао да данас чинимо помен свих оних војсковођа и војника који су пали на бранику отаџбине за крст часни и слободу златну.
    У данашње време имамо пред нама књиге Светог Писма, али није довољно само да их читамо, већ је потребно да чинимо оно што у њима пише. Господ жели заједницу са нама, тражи нашу душу, вољу, труд, веру и љубав. Све што имамо на овом свету је од Бога, а највећи дар нам је да верујемо у нашег Спаситеља и да будемо у заједници са Њим. Зато нам Бог не тражи ништа друго осим нас самих. Свакодневно кроз сва наша дела која слободно чинимо изражавамо своју слободну вољу према Богу, да ли смо у заједници са Њим или нисмо. Он се даје свима јер хоће да се сви људи спасу од обмане, греха, ђавола и смрти. То спасење и Царство небеско можемо добити за једно исповедање као што је добио покајани разбојник на крсту, а можемо га и изгубити ако не исповедамо истину и живот.
   Епископ је нагласио да је наш Створитељ чудесно створио свет у коме је све што се не види вредније од онога што се види телесним очима. Оно што видимо је пролазно и краткотрајно, а не видимо Царство небеско које је Господ припремио за оне који се боре против зла, лукавости и свезлога сатане. То су они који истински љубе Господа. Сатана има ограничену власт и прилази нам само колико му дозволимо, односно колико се удаљимо од Бога. У Светом Писму пише: „Покорите се Богу, а успротивите се ђаволу и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). А то можемо учинити само постом, молитвом и причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. Тако ћемо се припремити за Царство небеско. Умолићемо Бога да нам да у срце Дух Његове мудрости, силе у истини да благодаћу Духа Светога превазиђемо све тешкоће живота и да наследимо Царство небеско. Тамо ћемо да славимо Оца, Сина и Светога Духа са апостолима, мученицима, преподобнима и свим сведоцима Божијим који су угодили Господу.
   Након Свете Литургије Преосвештени Епископ је освештао источник подигнут у спомен и сећање Миљку Танасковићу и свим палим војсковођама и војницима у Првом светском рату који су страдали за крст часни и слободу златну. Затим је извршен помен свим страдалим у рату. Том приликом је уприличен пригодан културно-уметнички програм, где су се пригодним речима обратили градоначелник општине Чачак г. Милун Тодоровић, најмлађи потомак страдалог Миљка Танасковића и многи други.
    Затим је у просторијама при ЦО Заблаће отворена изложба о Првом светском рату. На њој је дечијим рецитовањем и прикладним говором изложена историја о рату и војводи Петру Бојовићу.
   По отварању изложбе је настављено празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио писац Антоније Ђурић који нас је поучио речима из свог богатог искуства, а онда се старешина Храма Светог архангела Гаврила у Заблаћу Милољуб Мирковић захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу и свештенству.

    ђакон чачански Немања Тимотијевић
    извор: eparhija-zicka.rs

Велики рат - српска прича: За Косово, Куманово, за Сливницу, Брегалницу

СВЕТА ПЕТКА НАС УЈЕДИЊУЈЕ

   Баш док сам размишљала о чудноватом – за живота и у животу после живота – путу Свете Петке, налетех на фреску која својом изражајношћу све говори. Ова Светитељка коју ми зовемо Српском, или Трновском, а наши суседи Бугарском, Трачком, Епиватском, Балканском – могла би се звати и Путницом. Једно путовање, дуго, исцрпљујуће и опасно, обележило је њен земни живот – путовање у Јорданску пустињу, која ће постати њен дом, и израз њеног најважнијег путовања – онога ка средишту срца, ка смислу свега, ка богопознању. Пред крај живота, Света се вратила у свој родни град, Епиват, крај Цариграда, да би тамо, по упокојењу, почела да дели дарове које је у изобиљу стекла у пустињи. Два века касније, у време крсташке окупације Цариграда, у 13. веку, започиње њено чудесно путешествије које се углавном састојало од „бежања“ са окупираних територија на територије још увек слободних православних земаља. Њене чудотворне мошти су најпре, по жељи бугарског цара Асена, пренесене у Трново (отуд оно Трновска), да би после пада Бугарске под Турке, прешле у Кнежевину Влашку (јужни део днашње Румуније), после чијег се пада 1396. године, трудом кнегиње Милице селе у Крушевац, а потом у новосаграђену цркву у Београду (отуд је и Српска, осим што је била словенског порекла). После освајања Београда 1521. Бајазит их као плен враћа у Цариград – овога пута под знаком полумесеца, где их због наглог бујања култа и међу муслиманима, из своје палате предаје цариградским хришћанима. Из Цариграда их 1641. године преузима молдавски војвода Јован Лупул, добивши као уздарје за отплаћене дугове Цариградске Патријаршије  и отада се мошти ове можда и најпоштованије светитељке налазе у престоници Румунске Молдавије, Јашију, који тиме постаје прворазредни центар ходочашћа.

    Света Петка више не путује, али многи путују ка њој, а њено путешествије уједињује балканске народе. Ево, ова фреска на којој је изображено путешествије светих моштију вољене балканске светитељке настала је, недавно, заједничким трудом Срба и Румуна. Фреска „Света Петка нас уједињује“, налази се у цркви у селу Марина Кутина, код Гаџиног Хана у Јужној Србији, а фрескописана је кистом румунске дружине. Помолимо се Светој Петки, Пјатници, Параскеви, Балканској, Српској, Бугарској, Трновској, Трачкој, Епиватској, која нас је путем својих чудотворних нетљених моштију ујединила, да нас у јединству једне са другима у Богу Живом, у Његовој Светој Цркви и сачува.
    А онима који славе Свету Петку – СРЕЋНА СЛАВА!

    Анастасија-Весна Илић
    извор: www.facebook.com

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Манастир Вазнесење, Света Петка, 27.10.2018.

Хоровођа Никола Попмихајлов и чланови Српског византијског хора "Мојсије Петровић", Београд
Полазници школе византијског појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево

 

       

        

Манастир Вазнесење

Преп. Роман Слаткопојац. Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490- 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес“. Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду, и преселио се међу ангелске хорове.

Преп. Јован Кукузељ. Словенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу.

Радови на живопису у манастиру Вазнесењу

Преподобна мати Параскева - Света Петка (Тајна празника)

Годишњица прослављења Свете Босиљке Пасјанске

Епархија рашко-призренска низом активности обележава прву годишњицу прослављења Свете Босиљке Пасјанске 

преузми: 

Житије Свете Новимученице Босиљке Пасјанке

Тим поводом у Пасјану код Гњилана, Епархија рашко-призренска и Дом културе „Грачаница“ 25. октобра 2018. године организовали су духовну трибину посвећену новопросијавшој светитељки. Преосвећени Епископи рашко-призренски г. Теодосије и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су 26. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег.

Обраћајући се окупљеном народу, Његово Преосвештенство Епископ г. Теодосије у надахнутој беседи се запитао: -Да ли може још неки град, а камо ли село, да се удостоји овако великог благослова - да из вашег рода поникне овакав дивни цвет мучеништва, наша Босиљка, која се ни по чему није разликовала од нас. Гледајући ову децу, ове девојчице овде сабране, у свима њима видим Босиљку, која је пре око 150 година живела у овом селу, али која је од Бога позвана и предодређена да буде Његова невеста.

Верном народу беседио је и Његово Преосвештенство Епископ г. Кирил, подсетивши на јеванђелске речи да оно што је мало пред светом и оно што је слабо пред светом - то изабира Бог да посрами оно што је јако, да посрами гордост овог света.

Након свете архијерејске Литургије, којој је поред верног народа присуствовао и пуковник Ник Дучић, командант војне базе Бондстил, уследио је богат културно-уметнички програм на коме су наступали играчи Културно-уметничког друштва Пасјанка. Кристина Ђорђевић из Пасјана отпевала је дирљиву песму Џам Стојанке", која као да описује житије Свете мученице Босиљке.

На синоћној духовној трибини у црквеној сали у Пасјану уводну реч дао је Преосвећени Епископ г. Теодосије, док је житије и службу Свете мученице Босиљке Рајчић говорила мати Стефанида, игуманија манастира Грачанице. О приликама у гњиланској кази у 19. веку говорио је историчар Александар Гуџић а на тему „Савремено доба и појава нових светитеља на Косову и Метохији – значај њиховог прослављања у савременом тренутку“ архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац. О страдању Свете Босиљке и сећање на њу у народу говорио је вероучитељ Јован Цветковић. 

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем заседању прибројао је Сабору светих, због непоколебљиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији: Босиљку Рајчић из Пасјана код Гњилана, Григорија Пећког и Василија Пекара из Пећи. Подвиг Свете Босиљке Пасијанске прославља се 26. октобра.

   извор: /www.spc.rs

Светом Јоаникију Девичком

Песму Љубомира Симовића, “Светом Јоаникију Девичком”, уз појање призренских богослова, говори драмска уметница Исидора Поповић - у Матици српској, на промоцији другог издања капиталног дела “Задужбине Косова и Метохије”, 22.10.2018.

СВЕТОМ ЈОАНИКИЈУ ДЕВИЧКОМ

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
подигни руку,
заштити,
заустави ово расипање,
сабери нас,
врати мраве у мравињак,
светлост у свице,
врати иње и слану у јесен,
дим у зиму,
рибе у Ибар,
ласте у ветрове,
кључ у катанац,
воде у воденице,
волове у плугове врати,
и поцрнело црвенило позлати!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
засветли испред оних који кољу,
и њихове лучеве погаси,
ножеве растопи,
окове раскуј,
од њихове их силе ослободи,
једином силом коју имаш,
хлебом и сољу!

Молимо Те, свети Јоаникије Девички,
сакриј Девич у браду,
ватру у пепео, траг у снег,
сакриј пчеле у осице,
птице у мишеве,
лето у јесен,

и бос по путевима,
свети Јоаникије,
Господњим,
кроз бежаније,
кроз пожаре и глад,
заустављај нас,
и подижи нас,
на страшном месту
да градимо Град
од камења
којим нас каменују!

Манастир Девич

Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ

Сајамске награде и црквеним издањима

Додељене награде 63. Међународног сајма књига у Београду - међу лауреатима и црквена издања

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА ГРАДИНА

Душко Милошевић, акварел

Свети Николај Жички, Онима који не славе Крсну славу због жалости

   Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави.
   Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ.
   У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина:
   На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби.

   – Шта ти све ово значи? упита га старешина.

   – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари.
   Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви?
Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо.
   Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25).
   Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости.
   Мир ти и утеха од Господа.

   Свети Николај Жички, Мисионарска писма
   извор: eparhija-zicka.rs

Старац Пајсије о појању / ДОСТОЈНО ЈЕСТ

   ''Појање ће ти много помоћи. Увек лагано певуши. Појање умирује душу. Умирује чак и у дивље звери, а тим више човека ! Видиш, када чују појање , лав и вук седе мирно као јагањци и спокојно слушају.
   Када човек поје, он је сличан земљораднику који усред врелог дана треба да пожње једно поље загушено трњем, а класје је полегло. И он почиње жетву певајући. Уз песму он заборавља потешкоће и радосно завршава посао. Стиче корист од плодова своје мале призводње, а после се осећа и одморним.
   И ја људима који пролазе кроз искушења и који су жалосни саветујем да певају разне тропаре.
    Отпевај једно ДОСТОЈНО ЈЕСТ и видећеш - ђаво ће се покупити и збрисати. Појање је презрење ђавола.

1992.

Византијско појање - Достојно јест, глас друго-први, Петар Филантидис

Хор Мојсије Петровић - Choir Moisey Petrovch

Досто́йно є́сть  ɪа́кѡ во и́стинȣ блажи́ти тѧ, Богоро́дицȣ. Присноблаже́ннȣю и пренепоро́чнȣю и ма́терь Бо́га на́шегѡ.

Честнѣ́йшȣю херȣвíмъ и сла́внѣйшȣю без’ сравне́ннія серафíмъ, без’ истле́ніѧ Бо́га Сло́ва ро́ждшȣю, сȣ́щȣю Богоро́дицȣ тѧ велича́емъ.

Катедра: Др Предраг Ђоковић- „Црквено појање као вид духовног узрастања”

Предавање др Предрага Ђоковића, дугогодишњег предавача црквеног појања и професора на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања“ којим је, са благословом Епископа бачког Иринеја, у организацији Црквене општине у Кули отпочео други циклус духовних предавања у суботу 20. октобра 2018. године.

Звучни запис преузми овде: svetigora.com

Хор Богословије Светог Саве, Београд

ДНЕВНИ ТРОПАР ЧЕТВРТКА

ДНЕВНИ КОНДАК ЧЕТВРТКА

ДОГМАТИК, 4. гласа Ст.Ст. Мокрањца

СВЕТА БОСИЉКА

   Због велике лепоте, седамнаестогодишња Босиљка Рајчић чија се породица, пореклом из околине Крагујевца, населила у Пасјану код Гњилана, упала је у очи бахатих Арнаута.
Отели су је и бесно вређали, мучили и уцењивали да прими ислам и уда се за једног од отмичара.
   Њени родитељи безуспешно су покушавали да од тадашњих турских власти добију помоћ. Турци су отезали истрагу, уверени да ће се девојка кад тад помирити са својом судбином.
Босиљку су у кући отмичара тукли по лицу и слабинама, газили је, ватром јој пекли табане.
   После неуспешних убеђивања, и насиља, Арнаути су Босиљки довели старију потурчену Српкињу, која ју је наговарала да прими ислам и спасе себе и своју породицу. Босиљка је остала непоколебана:
   „Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена, ја имам свог заручника.“”
   Након тога, жена која ју је убеђивала да прихвати ислам и уда се за свог отмичара, покушала је још једном да убеди девојку да попусти и тако спаси своју душу, на шта јој је Босиљка одговорила:
    „Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим. Тако се не спасава душа, већ се губи.“

   Уследила су нова мучења, облачење у димије и навлачење зара на лице, које је Босиљка цепала са себе. Понижен и посустао, њен отмичар је одлучио да погуби девојку. Позвао је двојицу својих рођака, са којима је изнемоглу девојку одвукао коњем до реке Лапушнице, где су је изболи ножевима, и раскомадали јој тело.
   Турске власти су некако дозволиле Босиљкиној родбини и осталим Пасјанцима да сахране девојку, поред старе цркве, а касније приликом обнове, њени посмртни остаци узидани су у цркву Светог Преображења у Пасјану. Све ово дешавало се у деветнаестом веку, али, нажалост сличну судбину поделиле су многе девојке са Косова и Метохије до данас.
   Свети Архијерејски Сабор СПЦ је на овогодишњем заседању одлучио да у књиге светих уврсти Свету новомученицу Босиљку Пасјанску, уз још два новомученика са Косова и Метохије - преподобномученика Григорија Пећког и мученика Василија Пекара из Пећи. Сви они по цену живота одбили су да се одрекну Христа. Славећи њих славимо и оне многобројне српске мученице и мученике чија имена не знамо или само још нису уврштени у календар.
   Сутра, 26. октобра је прва годишњица прослављања Свете Босиљке Пасјанске. Због тога је још увек нећете пронаћи у црквеном календару. Пронађите је у свом срцу. А њена прва икона насликана је одавно.

     о. Ненад Илић
     www.facebook.com

Сајам књига, Београд, 23.10.2018.

ОСТАТИ РАВНОДУШАН ПРЕМА КЊИЗИ ЗНАЧИ ЛАКОМИСЛЕНО ОСИРОМАШИТИ СВОЈ ЖИВОТ.

Иво Андрић

Певница "СТУПОВИ"