Translate

21. октобар 2018.

ПРАВОСЛАВНА ПЕДАГОГИЈА


   Ако прихватимо да је човек трихотомно биће састављено од духа, душе и тела и ако верујемо да се личним деловањем може вршити утицај на обликовање другог бића, онда се природно
морамо за помоћ обратити „наукама“ које кроз историју откривају тајне духа, душе и тела. Са становишта да све материјално почива на духовном, долазимо до религије која се превасходно бави духом, као битним чиниоцем у обликовању човека. Пошто живимо и радимо у Србији, добро би било видети шта нам о „духовном васпитању“ кажу религије које су најзаступљеније у овој земљи, а то су хришћанство са своје три конфесије (православље, римокатолицизам,
протестантизам), ислам и јудаизам.Свака од поменутих религија и конфесија има своје особености у погледу васпитања и развоја, како одраслих тако и деце.
   Православна педагогија базирана је на Светом писму, учењима светих отаца православне цркве, радовима руских религиозних филозофа и православних педагога и писаца. Свако дело из ових области, разумљиво, полази од претпоставке да онај коме је штиво намењено јесте сам
у цркви или претендује да постане део ње. Међутим, без обзира каквог смо религијског
уверења или степена духовног развоја, није на одмет да неке ставове, савете и виђења
тако дуге заједнице кроз историју, осмотримо, упознамо и ако је у складу са нашим осећањем ствари и прихватимо.
   Православна педагогија, у најкраћем, покушава да да одговор на питање на који начин васпитавати дете тако да исто развије свој пуни потенцијал „талената“, пре свих доброте и љубави на „овом“ свету и самим тим испуни своју тежњу за вечним животом у благодати
на „оном“ свету.
   Узор сваког хришћанина је нико други до Исус Христос који је модел и мера свих људи и ствари, те из тога произилази да је неговање идеје узора свакако полазна тачка васпитања у православљу.
   Сваки васпитач треба личним животом да сведочи о ономе што говори, и васпитава својим делима и примером, јер и сам за пример има дела и речи утемељене у животу Исуса Христа.
Христос је говорио да где су двоје или троје сабрани у његово име, да је он са њима. Тако долазимо до заједничког живота у Цркви, односно до заједнице која игра битну улогу у васпитању члана Цркве заузимајући место „другог“, свеопштег васпитача и тако допуњујући све оно што појединачним васпитачима недостаје. Следећи битан сегмент православне педагогије је традиција. Она даје оквир и начине деловања појединца и заједнице и испуњава садашњост садржајима из прошлости креирајући амбијент за развој васпитаника у будућности.
   Идеја недостижног и савршеног узора у лику Исуса Христа, Црква његова као заједница у прошлости и вечности, као и традиција коју деловање Цркве креира, имају своје механизме и начине утицаја на васпитаника. Свака педагошка ситуација решава се кроз призму православне идеје, учења и догматике. Свака девијација у понашању и битисању васпитаника објашњава се „грехом“ и „грешкама“ како васпитаника тако и васпитача. Такође, битан начин васпитања у оквиру православне педагогије јесте молитва и вера да Бог или неки њему близак светитељ делује својом благодети на васпитаника и васпитача.
   Дакле, за сваку педагошку ситуацију хришћански свети узори, Црква или традиција дају нам одговоре и могућа решења. Од специфичности васпитача и васпитаника зависи како и које методе ће дати резултат.
   Шта је основна тема васпитања?

   Руска религиозна философија дала је велики допринос и формирању православне педагогије као такве. Посебно значајну улогу имао је истакнути руски мислилац Василиј Зењковски (1881-1962). Иако је своја педагошка становишта изложио у десетинама својих књига можда ће се из следећих цитата (Проблеми васпитања у светлу хришћанске антопологије, Логос, 2002) најбоље разумети његово разумевање васпитања:

   „Тема васпитања није само у томе да се избегну разни конфликти и унутрашње дисонансе које муче савременог човека, јер је савремена психопатологија анализом оног потиснутог у нама констатовала да су сви ти емпиријски конфликти и унутрашње дисонансе само манифестација исконског расцепа у самој човековој суштини, у његовој софијној основи. Тема васпитања и није у томе да збаци власт емпирије и отвори простор за духовно начело у човеку кроз природно духовно узношење ка вишем животу зато што духовно узрастање које учвршћује духовну снагу у човеку, без смиреног окретања благодатној помоћи Божијој појачава тамно начело човекове духовности, придаје греховности префињеније и опасније форме.“
   „Тема васпитања је садржана у исцељењу духовног начела у нама, али то исцељење у својој суштини не може бити ни дело самог „васпитања“, ни резултат саморегулације. Тема васпитања као исцељење духовног начела може бити правилно постављено само као тема спасења искупљења. Само у таквој поставци тема васпитања добија свој прави смисао - да човека приреми за живот у вечности већ овде на земљи. То јесте пут ка васпостављању целовитости у човеку која није садржана ни у простој хармонизацији људских моћи, ни у тријумфу духовног начела у његовом „природном“ устројству.“

   Тата мени је досадно!

    Са друге стране светоотачка литература пребогата је „упутствима“ о добром и правилном васпитању којима нам се пружају конкретни савети. На пример Свети Филарет Московски каже :„Небрига о деци произилази и из жеље за пуким забављањем деце и забављање децом, нарочито када настане време да их треба више учити него забављати. Премудра и спасоносна је она родитељска љубав која ограничава саму себе, која се унеколико уздржава од нежности према деци и од тешења, да би то сачувала као подстицај и награду за њихову послушност или напредовање у корисном учењу. Небрига је у учити децу више пријатном него корисном. Пријатна искуства и сазнања за људски живот су, да тако кажемо, зачини и посластице, а не хлеб и храна. Зар не би било чудно брижно сакупљати за трпезу што више зачина и посластица, не бринући хоће ли бити хлеба и хране?“ Овај цитат можда може да нас наведе на размишљање да ли данас грешимо када наставу у школама креирамо да пре свега буде забавна ученицима. Када се толико ангажујемо на разбијању ученикове досаде. Или где греше родитељи који често своје не посвећивање времена деци замењују претераним хваљењем и када дете није заслужило похвале. Или ако му пак и посвећују време оно се своди на пуку забаву.

   Ја ћу ти рећи шта да упишеш!

   Још један пример како светоотачка литература може да нам понуди неке друге правце васпитања од тренутно актуелних огледа се у савету Св.Јована Златоустог (Беседе верујућем оцу (11:89)) где каже: „Када очеви наговарају своју децу да се баве наукама, у њиховом разговору се не чују друге речи осим следећих: Тај и тај човек, низак и из ниског сталежа, усавршивши се у беседништву, добио је веома високу дужност, стекао велико богатство, узео богату жену, изградио прелепу кућу, постао свима страшан и чувен. Други говоре: Тај и тај, проучивши латински језик, блиста на двору и тамо има све. Други опет, наводи другог и тако сви наводе оне који су се прославили на земљи, дак се небеског нико ниједном не сети. А ако неко покуша да подсети, бива прогнан као човек који све квари. Према томе, када то певате деци од самог почетка, учите их ничем другом до основи свих порока, усељавајући у њих две најснажније страсти, тј. Користољубље и још порочнију страст, сујетно славољубље. Обе заједно и свака појединачно могу изопачити све. А кад заједно продру у нежну душу, оне слично двема сједињеним бујицама, изопачују све што је добро и наносе толико трња, песка и ђубрета да душа постаје бесплодна и неспособна за било шта добро“. По овом цитату из четвртог века нове ере видимо да се мало тога променило када је реч о плановима родитеља за своју децу. Дакле, када се стицање знања сведе искључиво на оруђе за стицање материјалних средстава, то знање несумњиво не може бити плодоносно и стваралачко. Тада је човек обично упућен да то знање користи на зло против себе или других. Зато нас Св.Николај Српски учи: „Учи шта хоћеш, и знај што можеш, али једно не смеш научити: на зло употребити своје знање. Колико је и колико пута речено: боље и не знати, него знати па злоупотребити?“.

   Родитељ не воли своје дете - немогуће?!

  Након пропасти комунизма у Русији долази до духовне обнове најбројнијег православног народа. С тим у вези појављују се многе књиге и зборници на тему васпитања деце у православном духу и по правилима цркве. Савремени православни богослови, педагози и психолози креирају велики број оваквих радова а она се природно појављују и на нашем тржишту.
    Један од таквих зборника је и књига Између љубави и себичности, приређивача
Владимира Димитријевића и Јована Србуља (Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског). Поред многобројних савремених педагошких проблема аутор, Игуман Евеменије, обрађује и проблем недостатка љубави родитеља према сопственој деци и пише:

   „Постоје три основна узрока због којих родитељи не могу да воле своју децу у довољној мери.
Први: родитељи се налазе у незнању у односу на излаз према извору љубави – Богу, или су пак њихове представе о Богу, које они преносе на децу, искривљене. Они Бога замишљају као суровог, као оног који их кажњава за најмањи пропуст и води доживотни досије о човеку ради тога да би му затим поднео рачун на Страшном суду. Не примајући снагу из Извора љубави - Господа, родитељска снага љубави временом се исцрпљује и задобија егоистичне облике.
   Други узрок: родитељи не воле саме себе у еванђељском смислу тих речи (Мт.22,39). Људи са ниским нивоом самопоштовања доживљавају огромне тешкоће у тежњи да својој деци дају више љубави, него што је имају према самима себи.
   Трећи узрок недовољне љубави према деци састоји се у томе што родитељи погрешно сматрају да су деца дужна да оправдавају њихова очекивања. Родитељски осећај да њихова деца нису у стању да допру до „неопходног нивоа“ често постаје главни повод сукоба. Многи родитељи посматрају своју децу као покретну имовину, као облик власништва. Они сматрају да се деца понашају на одговарајући начин само онда кад говоре и чине оно што од њих траже њихови родитељи. Дечије понашање које се разилази са очекивањем родитеља изазива њихову критику. Отац или мајка изговарају речи препуне смртоносног тона:
  - Таквог те не волим!
   Не чинећи то намерно, они ипак лишавају дете своје љубави и одобравања. Дете почиње да се осећа невољеним. Тако се поставља темељ његових личносних проблема у будућности: многима од нас су познати људи који, непрестано се улагујући значајним људима који су изнад њих по рангу (шефовима на послу, свештеницима), покушавају да стекну наклоност, да „оправдају поверење“. Њима, нажалост, нико није рекао да уопште није потребно оправдавати поверење - они ни за шта нису криви.Свако негативно или антисоцијално понашање адолесцента јесте крик за помоћ, покушај да се ослободи осећања кривице, злобе и повређености, које су изазвали критика и неприхватање, а с којима се суочио на самом почетку живота.“

Ивица Кузмановић

Нема коментара:

Постави коментар