Свет стоји у времену које се не мења

ПОВОДИ

Сто година од рођења: Александар И. Солжењицин

11.12.1918-4.8.2008.

Рођен је на крају покоља који је крвљу десетина милиона људи потопио дотадашњи свет, растао је са Бољшевичком револуцијом и одгојен у крвавом атеизму. Знањем и науком комунистичког образовања побрисао је његово хришћанско утемељење и извор. Заробљен у духу времена постао је атеиста и приклонио се комунизму. Искусио је благодати повлашћеног и одликованог, а затим муку и патњу, али и прочишћење презреног и осуђеног на најнижем кругу, роба богова бољшевичке револуције. када је почео да пише и описује комунистички рај, појавио се пакао, тврдили су, јер нема комунистичко виђење света. Непоправљив, није припадао ту; протеран је са друге стране линије раздвајања, међу остале непријатеље тог раја.

МОЛИТВА

Како ли је живети с Тобом, Господе!
Како ли је лако веровати у Тебе!
Када се смути у недоумици
или поклекне ум мој,
када најумнији људи
не виде даље од данашње вечери
и не знају, шта треба чинити сутра, -
Ти ми шаљеш јасну увереност
да Ти јеси
и да ћеш се Ти побринути,
да се сви путеви добра не затворе.
На леђима славе земне
ја се с дивљењем осврћем на тај пут
кроз безнађе - овамо,
одакле сам и ја смогао послати човечанству
одсјај зрака Твојих.
И колико буде требало
да их ја још изсијавам, -
Ти ћеш ми дати.
А што не успем -
значи, Ти си одредио за другога.

(1960)

   Свет у коме се нашао је за себе тврдио да је бољи, да почива на слободи и правима свих, да је материјални просперитет неограничен и вечан, рај који човеку нико не може да ускрати, сем оних који су са друге стране линије раздвајања. Тај рај је препознао као свет духовних медиокритета, секуларизма и хедонизма, као пропаст најузвишенијих стремљења која су похрањена у човеку, као амбис људске декаденције и моралног насиља са сликама препуним криминала, ужаса и порнографије. Свет секуларног рационалистичког хуманизма произашао из просветитељства са својим прослављањем материјалног и технолошког напретка који је људе одсекао од вере и прогласио за богове. Таквом свету је поставио дијагнозу - оболео од самоуништења. У свету који је веровао у тобожње будуће златно доба видео је нестанак будућности. Нудио је и спасоносан лек - позивао је на повратак хришћанству и на поштовање човечанства као целине више од поштовања лажних људских права.

   Описујући свет двадесетог века, проглашен је за слугу лажи, Јуду Искариота, ултранационалисту, православног фанатика, антисемиту, славјанофилског ксенофоба, непријатеља комунизма и либералног капитализма, присталицу царизма, али и пророка и идеолога нове Русије. Постало је нејасно иза које линије раздвајања га треба протерати.

Десет година од смрти

   Чини се да свет стоји у времену које се не помера иако године пролазе, и да живимо у истом оном времену о коме је Солжењицин говорио и писао. Упркос експлозији нових технологија и непрестаној поплави новости, заиста нема ничег новог што би се додало Солжењициновом опису човека којег је изнедрио 20. век. У слободи човека да изабере начин на који ће бити слободан истина се изгубила као колатерална штета, а нисмо ни приметили да линије раздвајања заправо више нема.

   У микрокосмосу Солжењицина осликавају се изгубљене илузије и искуство човечанства 20. века, стремљења и понори суноврата, пакао ратова, погубност идеологија, поглед на безизлазе колективног и индивидуалног. Изнад свега тога стоји његова велика мисао да линија раздвајања не пролази кроз државе, градове и простор, већ кроз срце сваког човека који бира између добра и зла.

   Током сукоба на просторима Југославије Солжењицин је јавно огољавао политику Запада и Титове комунистичке припреме за тај последњи чин. Као мало ко у оно време, бодрио је Србе као браћу нераскидиво са његовим народом укорењеним у Православљу.

   Српска Православна Црква је Солжењицина одликовала Орденом Светог Саве првог степена. По благослову Његове Светости Патријарха Павла, одликовање му је у његовом дому у близини Москве уручио Митрополит Амфилохије, изражавајући најдубље поштовање Цркве и српског народа за непоколебљиво сведочење истине покајања и смирења као јединог пута ка спасењу. Солжењицин је имао комплексан однос према Православној Цркви и православној духовности коју је видео као најдубље утемељење својих сународника, али и уопште православних народа. Цркву је позивао на одговорно старање за своја духовна чада, уклањање од политичке моћи и веће присуство у социјалној стварности људи.

Презвитер Глигорије Марковић

ПРАВОСЛАВЉЕ, 15.12.2018.