Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне ‘приматељке’, тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим те…
АКО, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења бићетвореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу…
АКО можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има — немој себе називати хришћанином.
АКО ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце — немој себе звати хришћанином.
АКО ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва — немој себе звати хришћанином.
АКО можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величину тога циља откривати, а њему се све више приближавати, тек у мери свога смирења пред Њим…
АКО можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне, упркос нама оваквима, до којих кад би било, ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени.
А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо и даровао нам царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом ‘широком руком’ мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије, а тиме и у вечнобитије. Он мора бити ‘неправедно’ многомилостив и безразложно човекољубив да би човек могао окусити вечност.
Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања — као да цела литургија није молитва пред причешћивање — итд, итд), него је твој грех, твоја грешка, боље речено — твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је — бити ‘Христос’ без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од ‘Христа’ без љубави — а управо тај живи contradictio in adjecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити — непокајани егоиста.
Но, АКО можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке на уску и тешко проходну стазу која једина води царству небеском…
АКО можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом…
АКО можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало…
АКО можеш не уздати се у ‘бесмртност душе’, него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, већ да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради.
Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност par excellence) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој творац, одржавалац у постојању, животодавац и надасве смислодавац који бива спознат само онолико колико он то жели и колико ти он то допусти. У гносеолошкој ‘борби’ са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и ‘манијачком’ љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији.
С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.
Веруј и да, пошто Бог ничим, ни ad extra ни ad intra , није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. ‘слобода избора’, јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у ствари, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива и невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога творца.
Не желећи да их лиши ниједног свог блага, такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност (а не да се изабере ово или оно). То је слобода као стваралачки чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави — она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави.
Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. „Вечно постојање“ (а то је онтолошка категорија пар еџцелленце) је, дакле, у самом темељу љубави.
Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст — од самога Христа.)
Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити, а да је при том не уништи, јесте љубав.
Веруј да без Христа (а то значи — без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената — љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе и љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји — била би сувишна.
АКО, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и учеником и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа што нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин.
Извор: Светосавска беседа изговорена 27. јануара 2002. на Православном богословском факултету, а одштампана у часопису Искон, број 7, без године издања, стр. 19–21.
teologija.net
АКО можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има — немој себе називати хришћанином.
АКО ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце — немој себе звати хришћанином.
АКО ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва — немој себе звати хришћанином.
АКО можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величину тога циља откривати, а њему се све више приближавати, тек у мери свога смирења пред Њим…
АКО можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне, упркос нама оваквима, до којих кад би било, ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени.
А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо и даровао нам царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом ‘широком руком’ мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије, а тиме и у вечнобитије. Он мора бити ‘неправедно’ многомилостив и безразложно човекољубив да би човек могао окусити вечност.
Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања — као да цела литургија није молитва пред причешћивање — итд, итд), него је твој грех, твоја грешка, боље речено — твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је — бити ‘Христос’ без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од ‘Христа’ без љубави — а управо тај живи contradictio in adjecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити — непокајани егоиста.
Но, АКО можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке на уску и тешко проходну стазу која једина води царству небеском…
АКО можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом…
АКО можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало…
АКО можеш не уздати се у ‘бесмртност душе’, него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, већ да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради.
Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност par excellence) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој творац, одржавалац у постојању, животодавац и надасве смислодавац који бива спознат само онолико колико он то жели и колико ти он то допусти. У гносеолошкој ‘борби’ са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и ‘манијачком’ љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији.
С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.
Веруј и да, пошто Бог ничим, ни ad extra ни ad intra , није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. ‘слобода избора’, јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у ствари, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива и невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога творца.
Не желећи да их лиши ниједног свог блага, такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност (а не да се изабере ово или оно). То је слобода као стваралачки чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави — она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави.
Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. „Вечно постојање“ (а то је онтолошка категорија пар еџцелленце) је, дакле, у самом темељу љубави.
Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст — од самога Христа.)
Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити, а да је при том не уништи, јесте љубав.
Веруј да без Христа (а то значи — без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената — љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе и љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји — била би сувишна.
АКО, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и учеником и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа што нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин.
Извор: Светосавска беседа изговорена 27. јануара 2002. на Православном богословском факултету, а одштампана у часопису Искон, број 7, без године издања, стр. 19–21.
teologija.net
Нема коментара:
Постави коментар