Манастир Вазнесење, Васкрсни уторак, 30.4.2019.

Светли уторак, Васкрсни уторак (грч: Τρίτη Διακαινησίμου), други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана.

Новозаветна читања у уторак светле седмице, са поуком светог и Богоносног Теофана Затворника.

Дап. 4 зач. (II, 14-21)

   У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.

   Лк. 113 зач. (XXIV, 12-35)

    У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју?И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Светле седмице

Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.

   извор: www.spc.rs

ВАЗНЕСЕЊЕ

Дођите,

леп, тих манастир,

у Овчар Бању, у Вазнесење,

у њему влада молитва и мир,

а подвижник Пецо вам изнесе послужење.

Ту је и отац Тимотеј, игуман,

молите се у манастиру,

помажете,

проведете веома леп дан, 

и видите на фрескама људе свете.

Дамјан Аћимовић, четврти разред, Ужице

Манастир Вазнесење, Васкрс, 2019.

СВЕТЛИ УТОРАК, 2019.

Пасха в Духовной Академии / Easter in the Theological Academy

Митрополит Амфилохије: Од крштења нема важнијег догађаја

Саборни храм Светог Јована Владимира, Бар

ВЕЛИКА СУБОТА, 27.4.2019.

ВАСКРШЊА ПОРУКА

Беседа Владике Николаја у Чикагу, на Васкрс 1946.

Καί νύν Αποστίχων Μεγάλης Παρασκευής

Χορός Βατοπαιδινών Πατέρων - «Ήδη βάπτεται κάλαμος αποφάσεως...», Καί νύν των Αποστίχων της Μεγάλης Παρασκευής, Ιωάννου Πρωτοψάλτου,  Ήχος πλάγιος του δ'

«Ήδη βάπτεται κάλαμος αποφάσεως, παρά κριτών αδίκων, καί Ιησούς δικάζεται, καί κατακρίνεται σταυρώ, καί πάσχει η Κτίσις, εν σταυρώ καθορώσα τόν Κύριον. Αλλ' ο φύσει σώματος δι' εμέ πάσχων, αγαθέ Κύριε δόξα Σοι.»

СТУДЕНИЧКО РАСПЕЋЕ

Васкршња честитка из Пећке Патријаршије

,,На Косову се свачији траг брзо препозна. Кажите ми шта мислите о Косову и ја ћу вам рећи ко сте. Јер, тада сведочите о себи – о свом моралу, вери, разуму и образовању.''

проф. др Милош Ковић

РАДОСТ ВАСКРСА

Црквена општина Бар

Манастир Вазнесење, Васкрс, 2019.

Манастир Жича, Васкрс

Манастир Жича, Васкрс, 2019.

Eпископ Јустин богослужио на Васкршњи Понедељак у Чачку

Васкрсни понедељак у Чачку

   Другог дана Празника над празницима, дана када Васељена кличе и проноси радосну вест да је Господ васкрсао, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин радост празника донео је у Чачак. Владика је благоизволео да на Васкрсни понедељак богослужбено прослави Пасху Господњу у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Док је васељена појала радосном дану, дану када је смрт изгубила жалац, прославу Господњег Васкрсења улепшало је рукоположење рашког ђакона Марка Ерића у чин јереја. Такође, за своје заслуге и труд у обрађивању њиве Господње у чин протојереја произведен је старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереј Марко Мирковић.

   Сабрани народ уз песму је дочекао свог Пастира у порти Храма Вазнесења Господњег и узео благослов Свете деснице након чега се храмом гласно пронело појање појаца из Краљева и црквеног хора „Вазнесењски“.

   Епископу су саслуживали старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Милорад Милидраг, протојереј Мирољуб Мирковић, протонамесник рашки Здравко Николић, јереј Марко Мирковић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Немања Тимотијевић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Марко Ерић. Литургијски су Васкрс прославили и представници градске власти који су се молитвено сабрали са својим архипастиром.

   Радосни поздрав „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!“ пронео се кроз храм попут добре вести коју су мироносице пронеле кроз народ видевши празан гроб! Након дуготрајне припреме за Пасху и поста дошао је спасоносни дан. Дан који смо молитвено прославили са својим Епископ и заједно запевали „Христос Васкрсе!“. Дан када је старешина Саборног храма у Чачку рукопроизведен у чин протојереја. Дан када смо певали „достојан“ јер смо постали богатији за новог јереја, Марка Ерића, којег је Владика рукоположио из чина ђакона у свештенички чин.

   Прославили смо Празник над празницима и обасјали се Сунцем Васкрсења благодарећи Господу и на благослову да Храм Вазнесења Господњег поново засија свим својим сјајем обасјан светлом новог полијелеја и хороса.

   У беседи Владика нас је подсетио на узалудни покушај Иродов да сачува своју земаљску власт убиством Христа. Али, Ирод греши јер не схвата праву природу доласка Богочовека Христа, Његову намеру да дође да би спасао палог човека. Но, није Ирод једини који је погрешно размишљао, и научници доказују да је Христос заиста историјски постојао, али не желе да прихвате да је Он Богочовек Који је васкрсао у трећи дан и сео са десне стране Оца спасавајући тако човека. Ми смо ти који не размишљамо очима које варају, ми својом вером исповедамо Васкрслог Христа и припремамо себе за Царство небеско. Све земаљско је привремено, а ми смо синови Светлости, ми се вером спасавамо. Али, за веру морамо да се боримо, да је сведочимо, да исповедамо веру попут апостола Петра који на Христово питање: „Шта ти велиш, ко сам ја?“, одговара: Ти си Христос, Син Бога живога који је дошао у свет да свет спасе. Ти си Месија, оличење истине, благочешћа, силе!. Тако и ми, попут Петра, морамо да живимо за веру, да страдамо за ту веру. Јер она је Светлост нашег живота и спасења. Владика је напоменуо да посебну пажњу обратимо на децу која живе у временима када је свет у кризи сопственог идентитета, да их упутимо ка Правој Истини и тако спасимо и њих и себе.

Захваљујући Господу на Победи коју је донео у овај свет верни народ се причестио из руке свога Епископа. По завршетку Свете Архијерејске Литургије старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић уприличио је трпезу љубави за Епископа, свештенство, монаштво, руководство града Чачка и верни народ. Старешина се у обраћању захвалио Епископу на доласку у Чачак и служењу Свете Архијерејске Литургије у нашем храму и позвао Га да нас у што скорије време поново посети! Такође, старешина је изразио своју захвалност на посебној части која му је указана на рукопроизвођењу у чин протојереја и честитао новорукоположеном јереју Марку Ерићу на чину у који је рукоположен.

Вероучитељ Ђорђе Чоловић

извор: eparhija-zicka.rs

Валаам: "Светлое Христово Воскресение"

Манастир Ковиље

Miracle of the Holy Fire in Jerusalem 2019.

Васкршња честитка Епископа жичког Г. Јустина

ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ

Срдачно честитамо Празник над празницима и Славље над слављима, свету Пасху Господњу, свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке. Оно што је душа људска одувек желела и за чим је непрестано чезнула, то нам се данас радосно објављује – живот после смрти. Васкрсењем Господа Христа живот је објављен као стварност. Како да се не радујемо овом спасоносном догађају и како да молитвено не помогнемо да сви покајници дођу до познања Истине, како би новим животом својим у Васкрслом Христу задобили смисао живота и залог будућег века, радосно кличући,

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ !

У овај Велики Дан победе Васкрслог Даваоца живота, када се светлошћу Његовог Васкрсења све испуњава сјајем вечног живота, молитвено вам желимо неисцрпну Пасхалну радост, и непрестану помоћ и милост Васкрслога из мртвих Христа Спаситеља.

 У Краљеву о Васкрсу, лета Господњег 2019.
 извор: eparhija-zicka.rs

Тропар Великог четвртка, глас 8.

Єгда̀ слȃвнїи оученицы̑ на оумовéнїи вéчери просвѣщáхȣсѧ, тогда̀ Іȣ́да ѕлочести́вый сребролю́бїемъ недȣ́говавъ ѡмрачáшесѧ, и беззакѡ̑ннымъ сȣдїѧ̑мъ тебѐ прáведнаго сȣдїю̀ предаéтъ. Ви́ждь имѣ́нїй рачи́телю, си̑хъ рáди оудавлéнїе оупотреби́вша! Бѣжѝ несы́тыѧ дȣшѝ, оучи́телю такѡвáѧ дерзнȣ́вшїѧ: и́же ѡ всѣ́хъ благíй, Го́споди слáва тебѣ̀.

Српски византијски хор "Мојсије Петровић", Београд

ПРАЊЕ НОГУ

Светогорски типик Великог четвртка

Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на прање ногу, на опроштајну беседу Исуса Христа с ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господње пред страдање, и на предају Богочовека на страдање. На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа. На тај дан увече, чита се дванаест одломака из Јеванђеља о страдању Христовом, ова служба се назива Служба Светих страдања. 

ТАЈНА ВЕЧЕРА

   Велики четвртак

   За полуноћницу и јутрење клепа се обично, као и претходна три дана. На јутрењу за време певања тропара свештеник износи икону Тајне вечере, као што је износио икону на Велики понедељак.
   За часове, клепа се малим клепалом око цркве без стајања у први сат дана. Часови су обични, без катизми, сви заједно са изобразитељном, читају се у полуноћници (припрати). Једино, први час се чита у продужетку јутрења и има паримеј. За време читања осталих часова, црквењаци су дужни да на средину храма поставе сто са чинијом белог пшеничног брашна, у којој у средини стоји упаљено кандило, а около кандила седам упаљених свећа и седам стручака за помазивање. У кандило сипају пола вино а пола уље. Одмах након часова, уласком у храм почињс свештање масла. За почетак свештања масла, удара се у железно било у припрати или у свакодневно.
   За вечерњу истога дана звони се у велико звоно у пети час дана, свеће се пале недељно и у наставку је литургија светог Василија Великог. Свештенослужитељи носе празничне одежде, али не још увек беле (обично златне, или црвено са златним). На Господи возвах два ђакона каде носећи сион са празничним воздухом на рамену. На Свети Боже два црквењака каде са кацијама. Трпеза је скромна, иако каже Триод да је разрешена на вино и уље, обично је само са вином без уља.
   Повечерије је мало без акатиста, за чији почетак клепа мало клепало око цркве без стајања.

МОЛИТВА У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ

   Јутрење Светог Великог Петка -Треће великопосно бденије

   Ујутру. За почетак полуноћнице клепа се у четврти сат ноћи свакодневно. За почетак јутрења звони се у велико звоно са дванаест удараца (мртвачко, πενθίμως). Чредник, по обичају кади на царском делу јутрења. Док појци певају тропар на „Бог је Господ...”, црквењак дели свеће свима у храму, да их држе за време читања Еванђеља. Други еклисијарх поставља налоњ на царске двери, са којих ће свештеници, по старешинству, читати Еванђеља.
На Светој Гори јеромонаси Еванђеље читају са мандијом и епитрахиљом, без фелона. За ову службу користе се црвени епитрахиљи, а у манастирима који имају златно црвене епитрахиље користе њих. У неким обитељима великопосне прекриваче у ове дане до Пасхе замењују са црвеним. Таквим начином показује се радост туге Православне Цркве. Црне одежде и прекривачи су у Православљу новијег порекла, појавиле су се тек крајем деветнаестог века под утицајем сентименталности и театралности Римокатолика, те као такве се никада и не користе.
   На проскомидију еклисијарх поставља мало железно било, у које, после сваког читања, удара по броју Еванђеља, које је прочитано. Одмах за њим други еклисијарх удара у железно било припрате, а на његов удар трећи удара у свакодневно железно било крај трпезе и на крају звонар звони у сва звона.
   Након петог Еванђеља, црквењак склања икону Тајне вечере са проскинитарија, као и налоњ са двери. Протопсалт и канонарх одлазе у олтар. Канонарх излази полако из олтара канонархујући (читајући) „Данас виси  на крсту“ и протопсалт одмах за њим, појући исту стихиру, а за њима иду двојица црквењака са чирацима. Иза њих излазе два ђакона са свећама и кадионицама у рукама, а за њима чредни јеромонах носећи икону Распећа Христовог. Сви присутни излазе из својих стасидија и скидају са глава пане заједно са камилавкама. Чредник полаже икону на проскинитари и кадећи је, поклања се и целива је. Одмах за њим икони приступају игуман и остали по чину, творећи земне поклоне.
   У мањем броју обитељи, укључујући и Протат, уместо иконе износи се велико Распеће. Оваква пракса је уведена 1864. у Цариградској Патријаршији, патријархом Софронијем Амасијским, по угледу на Римокатоличко изношење статуе Распећа Христовог. Но, уколико је пракса оваква као у Протату, онда црквењак, пре изношења, поставља постоље за Распеће испод великог полијелеја. Крст се носи три пута око постоља, а затим поставља на њега. Након изношења Крста еклисијарх износи икону распећа и поставља је на проскинитари.
   Црквењак враћа налоњ на царске двери, како би се наставило читање Еванђеља. Након прочитаног једанаестог Еванђеља, еклисијарх односи налоњ испод великог полијелеја, како би најстарији ђакон читао дванаесто Еванђеље.

Целив Јудин

   извор: svetogorskestaze.blogspot.com

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК, 29. април, 2019.

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. др Јустин служиће Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку са почетком у 9 часова.

ВИЗАНТИЈСКО ПОЈАЊЕ, Касијанина стихира

Најпознатије дело константинопољске химнографкиње Преподобне Касијане је свакако стихира-славник (пева се на Слава) стиховњих стихира јутрења Велике среде.

Текст стихире:

Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова Твојих, ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост.

Господи, јаже во многїя грѣхи впадшая жена, 

Твое ощутившая Божество, мѵроносицы вземши чинъ,

рыдающи мѵро Тебѣ прежде погребенїя приноситъ: 

увы мнѣ глаголющи! јакѡ нощь мнѣ єсть разжженїе блуда невоздержанна, 

мрачное же и безлунное рачение грѣха. 

Прїими моя источники слезъ, 

иже ѡблаками производяй моря воду. 

Приклонися къ моимъ воздыханїемъ сердечнымъ, 

приклонивый небеса неизреченнымъ Твоимъ истощанїемъ: 

да ѡблобыжу пречистеи Твои нозѣ, 

и ѿру сїя паки главы моея власы, 

ихже въ раи Ева, по полудни, шумомъ уши огласивши, страхомъ скрыся. 

Грѣхѡвъ моихъ множества, 

и судебъ Твоихъ бездны кто изслѣдитъ? 

Душеспасче Спасе мой, 

да мя Твою рабу не презриши, 

иже безмѣрную имѣяй милость.

O Lord, the woman who had fallen into many sins, 

sensing Your Divinity, takes upon herself the duty of a myrrh-bearer. 

With lamentations she brings you myrrh in anticipation of your entombment. 

"Woe to me!" she cries, "for me night has become a frenzy of licentiousness, 

a dark and moonless love of sin. 

Receive the fountain of my tears, 

O You who gather into clouds the waters of the sea. 

Incline unto me, unto the sighings of my heart, 

O You who bowed the heavens by your ineffable condescension. 

I will wash your immaculate feet with kisses 

and dry them again with the tresses of my hair; 

those very feet at whose sound Eve hid herself in fear when she heard You walking in Paradise in the twilight of the day. 

As for the multitude of my sins 

and the depths of Your judgments, who can search them out, 

O Savior of souls, my Savior? 

Do not disdain me Your handmaiden, 

O You who are boundless in mercy.

Κύριε, η εν πολλαίς αμαρτίαις περιπεσούσα γυνή,

την σήν αισθομένη Θεότητα μυροφόρου αναλαβούσα τάξιν,

οδυρομένη μύρα σοι προ του ενταφιασμού κομίζει.

Οίμοι! λέγουσα, οτι νύξ μοι υπάρχει, οίστρος ακολασίας,

ζοφώδης τε και ασέληνος ερως της αμαρτίας.

Δέξαι μου τας πηγάς των δακρύων,

ο νεφέλαις διεξάγων της θαλάσσης το ύδωρ,

κάμφθητί μοι προς τους στεναγμούς της καρδίας,

ο κλίνας τους ουρανούς τη αφάτω σου κενώσει.

Καταφιλήσω τους αχράντους σου πόδας,

αποσμήξω τούτους δε πάλιν τοις της κεφαλής μου βοστρύχοις,

ων εν τω Παραδείσω Εύα το δειλινόν κρότον τοις ώσιν ηχηθείσα,

τω φόβω εκρύβη.

Αμαρτιών μου τα πλήθη

και κριμάτων σου αβύσσους τις εξιχνιάσει,

ψυχοσώστα Σωτήρ μου;

Μη με την σήν δούλην παρίδης,

Ο αμέτρητον έχων το έλεος.

   извор:svetogorskestaze.blogspot.com

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

   Драга духовна децо,
   Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.

Нови број „Православља“ - новина Српске Патријаршије

   Свим читаоцима и сарадницима новина Српске Патријаршије Православље Уредништво честита највећи хришћански празник: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! У новом броју Православља читајте Васкршњу посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коју, са свим архијерејима, упућује свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима Српске Православне Цркве. О историјској посети патријарха Иринеја јужној српској покрајини, у тексту под насловом: „Косово и Метохија су свенационални приоритет“, пише протојереј-ставрофор Стојадин Павловић.
   Нови број Православља доноси и разговор са архимандритом Захаријем из манастира Светог Претече у Есексу, у тексту под насловом: „Лични односи са ближњима у светлу односа са васкрслим Господом“. Овај интервју се први пут појављује пред српским читаоцима љубазношћу игуманије Јефремије и сестринства Светог Стефана из Врања.

   Своја искуства, размишљања и запажања адвокат Тома Фила изнео је у аутобиографији „Завршна реч“. На промоцији књиге Патријарх српски Иринеј је ову књигу упоредио са „Ратом и миром“ – да ли је породица Фила играла велику улогу у свом времену и зашто је заволела српски народ тако силно да их реч великосрби чини поносним, читајте у тексту који потписује Славица Лазић.
   Поводом 30 година од упокојења Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића), Марина Марић пише текст „Владика Јован – најмаркантнија личност свога времена.“ О Светосавској мисионарској заједници при храму Светог пророка Јеремије у Врбовцу пише Лела Марковић. О најранијим траговима хришћанства на Балкану пише Велибор Мартиновић, а у Рубрици Свет књиге, о делу Васка Костића „Свети Сава у Боки“ пише Глиго Бјелица.

   извор: www.spc.rs

МОНАШЕЊЕ У СВЕТИМ АРХАНГЕЛИМА КОД ПРИЗРЕНА

У манастиру Св. Архангели код Призрена, у обновљеној капели Светог владике Николаја, која је у Мартовском погрому 2004. године потпуно изгорела, заједно са конацима манастирским, у навечерје празника Лазареве суботе обављен је свечани чин монашења. Првим монашењем после обнављања манастирског конака и капеле у њему, започела је и прослава мале манастирске славе, Лазаровдана, дана када су се монаси вратили у свој манастир после Мартовског погрома и наставили живот у Душановој задужбини.

Ιδού ο Νυμφίος / Се Жених грјадет, осми глас

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Архимандрит Тимотеј, ЉУБАВ КАО ПАКАО, Чачак, 19.4.2019.

  Љубав је предуслов вечности

   У сусрет страсној седмици Великог поста, Удружење „Ирмос” и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” су у петак, 19. априла у Великој сали организовали предавње под називом „Љубав као пакао”. О овој теми, прожето јеванђељским поукама и порукама и учењу светих отаца, говорио је архимандрит Тимотеј Миливојевић, игуман манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури.

   Посебан акценат је стављен на тему Бога као судије овоме свету и кога ће Он то ставити у рај, а кога у пакао.

   Васкрсење је централни догађај у Хришћанству, круна Јеванђеља, смисао хришћанског живота. Из њега све извире и у њему се све завршава. Пост, молитва, богослужбени годишњи круг – све је усмерено ка Васкрсу. Стога је то време и када бисмо требали да дубље заронимо у себе и сагледавамо живот из духовне перспективе. Колико љубав може бити покретачка, а колико разарачка сила која живот боји адском тамом пред пуном Великом салом беседио је архимандрит Тимотеј Миливјевић.

  „Да би нама љубав постала пакао ми треба да будмо много дрски и безобразни према другом човеку, а да тај, он други и када нас сретне то нам не замери, већ нам приђе, загрли се и насмеје нам се, приступи нам са усрдношћу као да се ништа није десило. Тада нам се догађа да нам та љубав постане пакао, јер смо свесни да је нисмо достојни, савест нас осуђује. А како ћемо да променимо ствари да нам та љубав не буде пакао, па тако што ћемо рећи ‘брате опрости ми, огрешио сам се о тебе’. Дотадашњи пакао се претвара у рај, јер након опроста ми осећамо олакшање и поново можемо да дишемо”, истакао је архимандрит Тимотеј.

   Васкрсење је догађај над догађајима, празник над празницима. Догађај који све овоземаљско осмишљава.

   „Вскрсењем Христовим дата је могућност свакоме од нас да појединачно васкрснемо у вечни живот. Једино што се од нас тражи јесте љубав. Љубав према Богу и ближњима. А хришћанин је онај који је спреман себе да мења”, између осталог је казао архимнадрит Тимотеј Миливојевић.

   Публика је на крају предавања имала прилику да постави питања игуману манастира Вазнесење, а према реакцијама присутних рекло би се да овакве теме изазивају велику пажњу и интересовање.

ИЗВОР: www.cacak-dis.rs

                                

ПАСИВНИ АТЕИЗАМ

Појам пасивни атеизам у себи скрива парадокс свакодневног живљења већине, формално, верног народа. Ма колико био на први поглед нелогичан и неприметан, непостојећи, пасивни атеизам уствари представља појаву толико приметну да је свештеници као проблем у свом апостолском раду и не примећују, јер их она са свих страна окружује баш као и ваздух.

Манастир Вазнесење

Из хиландарске ризнице: Златописано Јеванђеље

Златом исписано Јеванђеље, дар цара Андроника Палеолога (1259-1332) Хиландару. О његовој вредности говори податак да је у историји ово Јеванђеље кориштено као залог манастира приликом великих позајмица.

Сигнатура библиотекара Саве Хиландарца бр. 98.

   извор: svetogorskestaze.blogspot.com

Се Жених грјадет (Ιδού ο Νυμφίος έρχεται) - поју григоријатски монаси

Пут до манастира Вазнесење

Митрополит Порфирије, О ПОКАЈАЊУ

Лазарева субота и Цвети у манастиру Драганац, 2019.

Беседа игумана Методија на Цвети

Беседа Високопреподобног архимандрита Методија, игумана Манастира Хиландара за манастирском трпезом на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим (Цвети). Гост манастирског братства је био Њ.К.В. принц Михаило Карађорђевић.

преузми беседу овде:
www.hilandar.org

На светлопису хиландарска икона уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, дело најпознатијег хиландарског зографа Георгија Митрофановића, 1615/6. Дело од великог историјског, религиозног и уметничког значаја. Чува се у ризници Манастира Хиландара.

   извор: www.hilandar.org

Στιχηρά Ιδιόμελα Αίνων Μεγάλης Παρασκευής

Манастир Вазнесење

РЕЧ ВИШЕ: Архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница

ПОБЕДИЛАЦ СМРТИ

Манастир Вазнесење

Манастир Вазнесење, Цвети, 21.4.2019.

ШЕСТИ ГЛАС

   Свети Јован Дамаскин, за кога предање каже да је уобличио систем од осам црквених гласова, рекао је да шести глас има двоструку лепоту.
   Не само да је овај глас један од најлепших гласова осмогласја, него се он састоји од два напева који се између себе поприлично разликују.
   Шести глас, или други глас из подгрупе изведених, искарњих гласова, одликује се достојанством, али и укусом слатке наде на спасење.
   Његов звук је званичан или како теолози кажу мистагошки. Он код слушалаца открива осећај љубави али и љубавне чежње за Богом.
   Попут лидијског модуса, мелодије шестог гласа имају својство да умирују и смекшавају несмирена срца, а бодре ум.
   Карактер главног напева гласа углавном се поистовећује са тугом. Његове мелодије нагињу страдању, молитвености и жалости.
   С друге стране, извесне мелодије које више личе на песме другог гласа, имају и сличан карактер.
   Оне су веома лепе и пријатне, а због њиховог помало веселог карактера у стиховима су опеване као скакутаве.

Ови стихови су забележени у октоиху:

Шести си појац, ал' стојиш пред свима
По реду други од напева других
Ти сладост носиш, двоструког састава
Јер, међу другима, понављаш Други
И тако медног, скакутавог, слатког,
Ко да не воли, Искарњег Другог?

   Никола Попмихајлов
   извор: pouke.org

Часови византијског појања при Православном духовном центру
"Владика Николај Велимировић"
Краљево
и
манастиру Вазнесење,
Овчар Бања

Звучни запис преузми овде: Человѣче Божий

ЖИЧА

Све су српске испричане приче
са прозора манастира Жиче
црква лети низ облаке свете
Немања је са звездама плете
Свети Сава ту круниса брата
и отвори на Србији врата
хиландарска звона у сванућа
звонила су изнад српских кућа

Јелени се низ брегове злате
кошуте се у цвет преобрате
где Морава са Ибром жубори
крило зоре Шумадијом зори
Зрак се сунца претвори у зденац
у Жичи је венчан краљ првенац
пева јесен игра бисер лета
бели божур у дну неба цвета

Свети Сава донесе у Жичу
свети крст и Свете Горе причу
свету руку Светога Јована
да Србију сачува од рана
Пева ласта рођена на Цвети
сребрн месец низ брегове лети
око Жиче зарудело жито
пада звезда кроз небеско сито.

Манојле Гавриловић

ИКОНОПОСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
извор: Православие.ру

Архимандрит Тимотеј, Пријевор, Лазарева субота, 20.4.2019.

Патријарх српски Иринеј оджао први час ученицима Призренске богословије (Векови)

Православље и религија будућности

   У издању издавачке куће Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске „Синај“ из штампе је изашла књига „Православље и религија будућности“ оца Серафима Роуза. Ова књига је право духовно благо, јер нам јасно и недвосмислено указује на све изазове и опасности новог доба (New Age) у којем живимо, а које на све начине покушава да потисне хришћанску духовност, традицију и вредности. Једна од главних духовних одлика „њу ејџа“ је верски синкретизам тј. учење по којем су све религије света једнаке. Управо због тога, хиндизам је главна религија која се од поборника „њу ејџа“ највише пропагира. Хиндуизам је по својој природи синкретистичан и у тој религији има места за све и за Исуса и за Шиву и за Браму и за Мухамеда.
   Хиндузам се данашњем човеку не проповеда отворено него прикривено и то под видом разноразних школа јоге и медитације. Сведоци смо праве поплаве јога студија, учитеља медитације, инструктора за достизање виших нивоа свести и просветљења, боље концентрације, животног и пословног успеха. Отац Серафим као врстан познавалац хиндуизма на најбољи могући начин раскринкава њихове скривене насртаје на хришћанство.

   Отац Серафим пише: „Данашње хришћанство је под опсадом, али нападач је невидљив за наше вернике. Нападач подмукло крије своје оружје. Тај потајни непријатељ је хиндуизам, а рат се води на висини најважнијих догмата вере. Када су друштва Веданта била основана у Америци крајем прошлог века, њихов први потез је био да проповедају како нема стварне разлике између хиндуизма, него ће добар хришћанин бити још бољи ако изучава и прихвата Веданту... На ову удицу упецали су се многи искрени али неупућени хришћани. Први напад хиндуистичких свамија био је упућен против такозваних „секташких догми“, а за такозвану научну религију, засновану на упоредном изучавању свих религија. Њихов први нагласак био је на овом: разлике уопште не постоје. Све је једно. Разлике су само површинске. Оне су привидне и релативне, а не стварне. То је била садржина хиндуистичких предавања почетком прошлог века.“ 
   На први поглед ово се некоме може учинити безазленим и безначајним, међутим, ствари стоје у потпуности другачије. Овакав један став доводи до потпуне релативизације најважнијих хришћанских догмата као што су догме о Богу, Христу, Цркви, васкрсењу... За нас православне хришћане ове догме су од суштинске и животне важности. Без вере да је Бог Света Тројица - Отац, Син и Свети Дух; без вере да је Син Божји постао човек ради нас људи и ради нашег спасења; вез вере у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву; без вере у васкрсење из мртвих (а не у неку реинкарнацију), нема и не може бити никаквог спасења и избављења. А управо ове хришћанске догме најподмуклије су нападнуте данас у школама јоге и медитације које се као гангрена шире међу православним Србима. Надамо се да ће ова књига бити од велике помоћи онима који траже одговоре на питања односа православног хришћанства према источњачким духовним традицијама и да ће им помоћи да остану у вери својих прадедова – вери православној која једина ослобађа у која води у живот вечни.
   Књига ће ускоро бити доступна у свим црквеним продавницама широм Епархије зворничко-тузланске.
   Главни и одговорни уредник Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске „Синај“ протођакон Бојан Чечар

   извор: www.spc.rs

НАШЕ ВАСКРСЕЊЕ, Беседа на Лазареву суботу

   У име Оца и Сина и Светога Духа!
   Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима.
   Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га.
   То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар.
   Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо.

   Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује.
   Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас.
   Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника.
   Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи.
   Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен Грјадиј во имја Господње!» («Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!»)
   Амин.

   Јеромонах Игнатије (Шестаков)
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

Манастир Жича, АЛИЛУЈА, мелос древни, глас осми

Икона СТВАРАЊЕ СВЕТА, 2019.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

АРХИМАНДРИТ МЕТОДИЈЕ: АТОН ЖИВИ ПО ПРАВОСЛАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ И НАСТАВЉА ДА РАЂА СВЕЦЕ

Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво.

Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања?

  На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло.

Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром?

   Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије.

По чему се разликује монашки живот на Атону?

   Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори.
   Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“
   Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило.
   Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га.
Због чега се такмиче манастири на Атону?
   Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“.

Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли?

   Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут.
   Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4).

Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца?

   Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“

А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота?

   Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова.

Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо?

   Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење...

А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа?

   Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу.

Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице?

   Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно.

Да ли данас има стараца у Вашем манастиру?

   Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13).

Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав?

   То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана.
   Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој.

Да ли српско монаштво има неких особености?

  Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви.
   Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска.
   Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници.

   извор: www.pravoslavie.ru