Translate

09. април 2019.

БЛАГОВЕСТИ

   Пали арханђео који је узео обличје змије разговара с девојком, која је заручена за мушкарца и обмањује је. То је грехопад.
   Жена у Рају још увек нема име. Адам ће јој тек после изгнања из Раја дати име Хава или Ева, што значи „живот“. Прва карика греха у људском роду, а уједно и индиректан узрок смрти – жена – назива се „живот“, али не ради подсмеха, већ ради пророчанства.
   Живот је требало да постане Евина Кћерка код Које ће такође доћи Арханђео, само не пали, већ славни. Он ће доћи и рећи: „Радуј се, Благодатна. Господ је с Тобом.“ Анђели никад нису упућивали овакве речи људима. Ни Мојсију, ни Илији, колико год да су обојица била велика, нити неком трећем.
   Мојсије који је 40 година живео на двору фараона и још 40 година у планини међу овцама, и на крају, још 40 година у пустињи, предводећи Јевреје, укратко је описао историју пада у грех.
   Лука, „вољени лекар“, Павлов сапутник и један од 70 апостола, описао је Благовести.
   Ове приче не само да су забележене у различито време, већ и на различитим језицима. Мојсије је писао на хебрејском, а Лука на грчком. Међутим, кад се упореде, ове приче као да представљају одраз у огледалу. Све њихове главне особине су истоветне, само што се знак „минус“ из Мојсијеве приче мења у знак „плус“ у Јеванђељу.
   Ако је Господу било угодно да се роди од Жене, зашто се није одмах родио од Еве? Зашто је била потребна ова дугачка, крвава и замршена трагедија која се зове „историја“? Зар је наш свет за Њега попут позоришта? Наравно да није.
   Ради се о томе што Бог не може, није могуће да се роди од било које жене. Сваки грм може постати Несагорива купина ако Бог то пожели. Али не може сваки човек да постане обитавалиште највеће благодати. У већини случајева жбун ће изгорети у пламену Божанства, а ако говоримо јеванђељским речима и „мехови ће се поцепати и вино ће се пролити“.
   Све жене имају исту природу и полне органе прилагођене трудноћи и рађању. Али немају све жене исте мисли, исту чистоту, исту молитву и исту жељу да служе само Једином и никоме више. Господ се оваплотио чим је нашао Ону у Којој је било могуће Богооваплоћење.
   Сва историја света до Христовог Рођења се, каже Јован Дамаскин, кретала према рађању најлепшег цвета човечанства – Богородице. И у речи „Богородица“, каже Дамаскин, налази се сав Промисао Божији о старозаветном свету.
    Ради тога је изабран један човек – Аврам. Ради тога је Авраму даровано потомство и ради тога се ово потомство претворило у многобројни народ. Ради тога је народу био дарован Закон. (Требало је одвојити и оградити овај народ од свих других како би у његовим недрима била одгојена Дјева, достојна да постане Мајка Месије.)
   И Она се родила.
   Већ су прошле, неприметно за очи других људи, године живота при Храму – године заоденуте тајном, прожете благодаћу; године, проведене под будним погледом Свевидећег Ока.
   Већ је девојчица постала девојка и више није могла да остане у храму. Већ је заручена за удовца из Свог колена, који је требало да чува и штити благо које му је било поверено.
   Никад није била докона. У тогу година живота у Храму навикла је да се наизменично моли и ради, као и да чита и размишља о Богу. Радила је и у тренутку кад се не отварајући врата у Њеној кући појавио Арханђео.
   Има икона на којима Дјева преде. То је вероватније симбол него чињеница, пошто је у Њеној утроби и од Њене крви саткана Плот за Бесплотног. Пређа указује на то. Има икона где је приказана како чита. Наравно, чита Свето Писмо и можда управо оне речи у којима се каже: „Ево, Дјева ће зачети у утроби и родиће Сина“.
   У сваком случају, Књига јој више одговара. Њена многобројна слова, тачке и кукице толико личе на обиље грана и лишћа на дрвећу. Дјева Марија је исправила Евину грешку, изгладила је претходну непослушност. У лишћу рајског дрвета онда се сакрила змија, а у речима златне Књиге се крије небески смисао. Тамо, код дрвета, прамајка је била у највећој мери неразумна и лаковерна и поступала је исхитрено. Овде Марија испољава уздржаност и мудрост. Показује да поседује духовно искуство, ретко и скоро немогуће за њене младе године.
   Сасвим недавно, исти онај Арханђео „Гаврило који стоји пред Богом“ (Лк. 1: 19), јавио се у Храму свештенику Захарији и објавио је да ће бити зачет Претеча. Тада се стари свештеник „збуни и спопаде га страх“ (Лк. 1: 12).
   Кад је Дјева Марија угледала небеског госта, Она се „уплаши и мишљаше, какав би ово био поздрав“ (Лк. 1: 29).
   Разлика је очигледан: свештеник се плаши, а Дјева размишља. Она гледа госта ћутке, као да је посета одозго за Њу уобичајена ствар. Ћути и размишља у себи. Ово је највише испољавање дисциплине ума; то је аскетска зрелост највишег реда.
   Никаква мистична екстаза Је на обузима мимо Њене воље. Она је максимално сабрана. Дјева пажљиво слуша речи Гаврила који Јој објашњава да се испуњавају пророчанства. На језику појмова који су доступни само уму и срцу истинских Израиљаца, који чекају утеху Израиља, Гаврило говори о рођењу Сина Којем ће бити предат Давидов престо, Који ће са зацарити над домом Јакова и Чијем Царству неће бити краја.
   Дјева слуша.
   Треба истаћи да Она не само да слуша, већ слуша и моли се, трудећи се да осети да ли је то превара попут шапутања змије у Рају или је истина Божија. Једном дозвољава Себи да постави питање: „Како ће то бити кад Ја не знам за мужа?“
   Гаврило јој у одговору казује о Духу Светом и Сили Свевишњег, Који ће сићи на Њу и осенити Је. Свети Дух је Утешитељ, а Сила Свевишњег је Реч Божија и Син. Он је овде, Он гледа Ону Која ће бити Његова земаљска Мајка. Чека Њену сагласност.
   Јер, још се није десило зачеће. Још увек се одвија дијалог Анђела и Девојке. Читава историја света се истањила и танка је као слаби конац. Да се Дјева уплашила и да је рекла: „Плашим се! Иди од Мене,“ – Анђео би отишао, а историја би се наставила. Наставило би се трагање за земаљском Мајком за вечног Сина.
   Марија не треба да се одрекне ни због осећаја недостојности, ни због осећаја страха. Она треба да буде изнад Мојсија који се чувши заповест да иде и да одведе народ, час позива на говорну ману, час пита шта тачно да говори Израиљцима.
   Дјева одговара: „Ево Слушкиње Господње; нека Ми буде по речи твојој.“
   То је све!
   Врата Маријине душе су отворена за вољу Божију и замисао о Њој, а кроз Њу – о свима нама. Човечанство које је Она представљала рекло је Богу: „Да!“ Човечанство је рекло: „Дођи! Дођи на тај чудан и неочекиван начин на који си одлучио да дођеш.“
   Бог Који поштује човекову слободу добија људску дозволу за то да твори тајно од доконих погледа Своја велика дела, отворена и разумљива само смерним душама. О томе ће ускоро Сама Марија певати сревши мајку будућег Претече.
   „Збаци силне са престола, и подиже понижене.
   Гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк. 1: 52-53).
   * * *
   Наше молитве углавном понављају речи које су некада изрекли анђели. По угледу на серафиме на литургији појемо: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот.“
   Читамо и појемо Трисвето.
   Јутрење започињемо анђеоским речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.“
   Мајци Божијој се такође обраћамо анђеоским речима.
   „Радуј се, Благодатна. Господ је с Тобом,“ – говоримо јој по угледу на Гаврила. Ове речи се понављају често далеко превазилазећи границе празника Благовести. С њима су врло блиске дугачке похвале величанственог Акатиста Благовести, чији сваки ред је слађи од ратлука.
   Радуј се, Лествице, Којом сиђе Бог!
   Радуј се, мосте, који оне који су на земљи водиш на Небо!
   Радуј се, стубе огњени који поучаваш оне који су у тами!
   Радуј се, покрове света, шири од облака...
   Сва ове похвале су рођене арханђеловим гласом и радошћу због испуњених пророчанстава.
   А шта чини сам Гаврило?
   Испунивши оно што му је било заповеђено, и зачувши речи сагласности од Дјеве, видео је како се у Њеној утроби зачиње и људски лик поприма Господ, и са свештеним страхом напустио скромни назаретски дом.
   „И анђео отиде од Ње“ (Лк. 1: 38).

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

Нема коментара:

Постави коментар