„А где је моја фотографија?
Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине.
У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло.
Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита:
– А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?...
„Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“
Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован.
– Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена!
– Хвала вам, не треба ми.
– Молим вас, пробајте!
– Не треба ми.
– Али молим вас!
– Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају.
Како се шалио светитељ Јован Шангајски
Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују.
Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише.
Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро:
– Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе!
Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши:
– Дошао сам да ти испричам једну шалу.
И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао.
– Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу!
И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је:
– Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.)
У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише.
Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима:
– Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду.
После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура.
У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила:
– Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава.
Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само:
– То је чудо. Право чудо.
Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског.
Светитељ Јован (Максимович)
Са руског Марина Тодић
Московский Сретенский монастырь
10.4.2019.
извор: www.pravoslavie.ru
Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине.
У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло.
Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита:
– А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?...
„Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“
Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован.
– Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена!
– Хвала вам, не треба ми.
– Молим вас, пробајте!
– Не треба ми.
– Али молим вас!
– Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају.
Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују.
Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише.
Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро:
– Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе!
Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши:
– Дошао сам да ти испричам једну шалу.
И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао.
– Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу!
И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је:
– Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.)
У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише.
Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима:
– Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду.
После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура.
У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила:
– Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава.
Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само:
– То је чудо. Право чудо.
Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског.
Светитељ Јован (Максимович)
Са руског Марина Тодић
Московский Сретенский монастырь
10.4.2019.
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар