Ова кула настала је на крају акварелског циклуса „Овчарско-кабларска светилишта“. Циклус је рађен у време великог здравственог зла који драматично мења слику света на који смо досад навикли. Kао и увек кад је суочен са великом опасношћу, човек се окреће себи, пресабира се, вага многе своје поступке. У суштини жели да се очисти, на неки начин и да се вазнесе, ускрсне, он неки чистији, можда бољи.
Некако спонтано, док још није постојала замисао о целом циклусу, први акварел био је посвећен баш манастиру Вазнесење. Онда су се отиснули један за другим, вођени даље чистим ликовњачким и донекле и историјским поривима. Али тражећи фотографски материјал за манастире, доста тога сам и прочитао. Схватио сам врло брзо да је за обнову бар половине манастира Овчарско-кабларске клисуре огромна заслуга била Светог владике Жичког, Николаја Велимировића. За време свог владичанства, од 1919. до 1939. године, васкрсао је Преображење, Свете Тројице, Успење, Илиње и само Вазнесење.
Заслужено је вазнео и себе на врх „Kуле Вазнесења“.
Душко Милошевић
Нема коментара:
Постави коментар