"Једне хладне, јесење ноћи, када су сви звуци у нашој улици утихли и када је сваки покрет замро, сликао сам икону Васкрсења Лазаревог и, по свему судећи, заспао седећи на столици.
Уснио сам да стојим у цркви. Служба је тек завршена, или само што није почела. Некако се у ваздуху осећа присуство мноштва људи, који су управо изашли или се тискају пред вратима спремни да сваког трена уђу, или су можебити ту, уз мене, у храму, али их ја, будући да је у питању сан, не видим. Налазим се испред олтара и гледам у добро познати камени иконостас младеновачке цркве. Нимало ме не изненађује то што на месту престоне Христове иконе видим изображење Васкрсења Лазаревог, у окер и црвеним тоновима, налик на радове иконописаца такозване критске школе из друге половине петнаестог века, по стилу доста различито од иконе коју ја управо живопишем. Посматрам насликано и видим како Онај, у чијим је рукама дисање свих бића, плаче. У том трену присећам се потресних речи Писма – Гле, како га љубљаше! – о Христовом односу према Лазару кога, након што овај четири дана проведе у гробу и поче да заудара, васкрсе из мртвих. Израз Христовог насликаног лица је непромењен, то је сам предвечни Бог, али сузе ипак изобилно теку низ његове образе, сливају се на груди, па на руке, на Марту и Марију, на Лазара, на окупљени народ, затим падају на земљу и клизе даље низ даску, на парапет, и коначно на под цркве. Узбуђен сам преко сваке мере, али упркос свему ум ми је бистар и непомућен. Схватам да су те сузе драгоцене и да их треба покупити неким убрусом. Осврћем се, али у видокругу нема ничег што би могло послужити у ту сврху. Онда нагло прекинем сваку активност и почнем да се молим. Чиним то усрдно, читавим бићем, као никада на јави: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“
Тада се пробудим. Око мене је неред. Четкица на поду, палета са бојама поред ње. Дрхтећи од хладноће у незагрејаном атељеу, на брзину огрнем црни вунени џемпер на закопчавање, који је мајка још пре мог рођења исплела оцу да носи преко мантије када зими иде на парохију.
Убрзо схватим да се и даље молим, заправо, да на јави настављам молитву из сна. После извесног времена одем у спаваћу собу и не палећи светло седнем на ивицу кревета. Молим се без напора и без муке, сасвим лако (што ми иначе није својствено), као да се неко други моли у мени, или као да се молитва моли сама од себе, а сузе, иако немам утисак да плачем, лагано клизе низ моје образе и нестају у длакама густе браде. Након сат или два, не могу рећи поуздано, јер сам сасвим изгубио појам о времену, легнем и, не прекидајући молитву, опет заспим.
Пробудио сам се идућег јутра испуњен неким до тада непознатим миром, за који једино могу рећи да превазилази сваки разум. Иако је осећај задобијен те ноћи временом изгубио своју силину, ипак ме је пратио до краја живота, омогућивши ми да истрпим све што је било потребно. Kао да сам, упркос својим бројним слабостима, те ноћи добио на дар унутрашњу равнотежу, неки нарочити духовни баланс, сличан тишини за коју кажу да се понекад пронађе у самом срцу олује.
То није био једини плод овог несвакидашњег сна. На икони коју сам те ноћи сликао видели су се трагови слични траговима које на уплаканом лицу остављају сузе. Да ли се заиста догодило чудо, или су то биле моје сузе, или ништа друго до обични трагови воде нанети непажњом, не знам. Знам само да сам од тада видео сузе на образу сваке иконе у коју бих погледао. Оне су другима биле неуочљиве, тако да сам почео да их изображавам и чиним видљивим, што је многе саблазнило и одбило од мојих икона. Теолози које сам познавао убеђивали су ме са пуно искреног жара да је Бог радост и да не може бити жалости у свету у којем се служи Света Литургија, па тако ни светитељи не могу плакати. Покушавао сам да им објасним како ја не сликам светитеље који плачу, већ изображавам сузе на иконама. Шта то значи? Заиста не знам. Нека ми Господ опрости, сликам оно што видим, јер не могу другачије. И то је све.
Наредних дана осећао сам да се мој унутрашњи човек буди и да полако излази из вишегодишњег туробног стања налик на благи облик аутизма. Kао да се кроз моје сиво битисање пробијао светли зрак неког другог и другачијег живота, живота испуњеног тихом радошћу, у којем је, без обзира на спољашње околности, све било добро, и као да је тај нови живот полако и неодољиво освајао моју свакодневицу, преображавајући је на своје подобије. Али када сам коначно придигао главу и изнова управио поглед ка свету, отпочела су гоњења. Она су најпре била прикривена и подмукла, али су убрзо постала огољена и брутална, тако да су, на крају, кидисали на нас као распомамљене звери."
"Несливено и нераздељиво"
припремила: Мирјана Милетић
Фотографија корисника Мирјана Милетић
Нема коментара:
Постави коментар