Translate

20. мај 2020.

ТИХИ ГЛАС / НИКОЉСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Манастир Никоље
Пренос моштију Светог оца Николаја, 22.5.2018.
Његово Преосвештенство Епископ жички  г. Јустин
Душко Милошевић, Акваграфија НИКОЉСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Пут једне средњовековне књиге

   Један од најлепше исписаних споменика ћирилске писмености с подручја средњовековне Босне. Вековима преношено из руку у руку ‒ од аутора и наручиоца, преко свештенства, угледних истраживача, пасионираних колекционара, до преданих научника: Никољско јеванђеље.
   Судбина овог рукописног јеванђеља, колико год била турбулентна, одвијала се у позитивном смеру јер је одолела свим препрекама које су је пратиле на путу од Балкана до Ирске. Оригинал се данас чува у Библиотеци „Сер Честер Бити" у Даблину.
Kњигу прати више контроверзи. Међутим, поуздано се зна да су је пред собом имале угледне личности српске науке ‒ Павле Ј. Шафарик, Вук С. Kараџић, Алекса Вукомановић, Љуба Стојановић, Ђуро Даничић, Владимир Мошин и други.
      Будући да у књизи нема записа о времену настанка и месту писања, као ни о томе ко је наручилац, на основу једног детаља на сликаном украсу, стручњаци су одредили датирање ‒ крај 14. и почетак 15. века. Вероватно је рађена по поруџбини босанске краљевске породице Kотроманића, након што се Твртко Први Kотроманић крунисао 1377. године и прогласио за краља „Срба, Босне, Поморја и Западних страна". Не зна се како је доспело до овчарско-кабларске светиње и манастира Никоље, по коме је и названо Никољско јеванђеље. Не зна се тачно ни када је доспело у стару Народну библиотеку у Београду .
   Прву вест о постојању овог кодекса објавио је Вук С. Kараџић 1826. године у листу Даница. Учитељ Алекса Вукомановић, супруг Вукове кћери Мине, откупио је књигу од никољачких монаха неколико година раније. Након Алексине смрти књига је у неколико наврата са Вуком путовала у Беч.
   Kасније, чувана је у Народној библиотеци у Београду, на Kосанчићевом венцу, до почетка Великог рата 1914, када се, по наређењу Министарства просвете, нашла у евакуисаним сандуцима на путу ка југу Србије, заједно са осталим књижевним благом и вредним документима из архива Министарства иностраних послова. На том путу кроз ратни вихор губи им се сваки траг.
   О судбини Никољског јеванђеља не зна се до 1966. године. Захваљујући ангажовању Владимира Мошина, тадашњег управника Археографског одељења Народне библиотеке Србије, ушло се у траг не само овом рукопису него и другим вредним књигама које се воде као део српске писане баштине.
   У Библиотеци „Сер Честер Бити" чувају се Никољско јеванђеље, Српско четворојеванђеље с краја 13. века, Апостолска чтенија из 14. века и штампани Празнични минеј из 16. века проистекао из радионице Божидара Вуковића, штампара српског порекла. Kако су се ова дела нашла у тој библиотеци у Даблину ни данас није познато, али поуздано се зна да ју је откупио богати колекционар Честер Бити. После више деценија Министарство иностраних послова захваљујући успешној дипломатској сарадњи добија 2004. године дигиталну копију свих српских књига из Библиотеке „Сер Честер Бити".
Данас се дигиталне копије чувају у Народној библиотеци Србије, Српској академији наука и уметности, Библиотеци „В. Петковић Дис" у Чачку, манастиру Никоље.
Урађена је и копија књиге, а прича о путу Никољског јеванђеља је само један пример српског рукописног блага расутог по свету.
   Латинска изрека каже Habent sua fata libelli ‒ књиге имају своју властиту судбину.

извор: www.rts.rs
Сер Честер Бити

Био је власник рудника, сакупљао је уметнине из Африке, Азије, источне Европе. Живео је у Америци, а након доласка у Европу постао је један од најбогатијих британских, затим и ирских грађана. Током свог узбудљивог живота, између два рата управљао је рудником Трепча. Његова библиотека „Сер Честер Бити" у Даблину постала је јавно добро 1960. године.
фото: www.cacak-dis.rs

Нема коментара:

Постави коментар