Архимандрит Василије Гондикакис, СМРТ И РАДОСТ

Миленко Михајловић, Манасија

Сваки пут када се човек суочава са смрћу, у њему преовлађују осећања туге, разочарења и страха. Отац

Василије Гондикакис (Αρχ. Βασίλειος Γοντικάκης) je у свом чувеном, сада већ историјском, предавању

„Смрт и радост“ („Θάνατος και χαρά“) на Аристотеловом Универзитету у Солуну, 1986. године, на

основу јеванђеоске приче о путу за Емаус показао начин на који би требало да се суочавамо са смрћу.

Данас ћемо говорити о смрти. Док сам размишљао

o теми овог предавања пала ми је на памет мисао о

агонији или ако хоћете о разочарењу и страху ученика

после Христове смрти. Управо зато желео бих да вас

подсетим на пут за Емаус.

Испричаћу свега у неколико речи, јер је прича сви-

ма позната. Дакле, два ученика, три дана по смрти на-

шег Господа, путују за Емаус и међу собом са тугом

разговарају о Исусу и протеклим догађајима. Тада до-

лази Христос који им тумачи Писмо, иако Га учени-

ци не препознају. На крају заволе „тог“ свог Сапут-

ника коме упућују познате речи „остани са нама“. Он

остаје. Седају да једу и при ломљењу хлеба они Га

препознају. У том трену Он нестаје, а ученици пуни

радости настављају даље за Јерусалим.

Дакле, док су двојица ученика расуђивала о Хри-

сту, Он се појавио и пошао са њима, „а очи њихове беху

задржане да Га не познају“ (Лк 24, 16). Али њихове

очи још увек беху затворене и они Га не препознаше.

Мислим да је велика ствар управо у следећем: Хри-

стос је пут и наш истинити Сапутник. Ако смо забри-

нути, ако разговарамо, ако нешто тражимо, ако ступа-

мо напред или којим случајем некуд идемо, Он је увек

са нама. Неко ће рећи: „Не познајемо Га“, али свакако

треба да знамо једну ствар, а то је да заједно са нашом

патњом и агонијом путује и Он, чак и онда када Га не

препознајемо.

Христос тада не хтеде да их подучава већ им

даде прилику да искажу то што имају, оно што носе

у себи. Због тога се направи да не зна о чему је реч,

инсистирајући даље на њиховој причи. Тада му

„објашњаваху“ о Исусу Назарећанину, како га „преда-

доше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен

на смрт и разапеше Га (Лк 24, 20)“. У наставку се

обојица јадаху за своје боли: „А ми се надасмо да је Он

онај који ће избавити Израиља; али поврх свега тога,

ово је данас трећи дан како се ово догоди. А запрепа-

стише нас и неке жене између нас које су биле рано на

гробу, па не нашавши тело Његово дођоше говорећи

да су виделе и појаву анђела који говораху да је Он

жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако

као што и жене казаше, али Њега не видеше“ (Лк 24,

21-24).

Христос им на тај начин даје прилику да иска-

жу своје мишљење. Међутим, они недвосмислено

изјављују: „Ми се надасмо! Сада се више не надамо.

Чему да се надамо? Пошто је Он распет, умро и од тада

прођоше већ три дана, прича је завршена.“ Дословно

изјављују да нема могућности надања. Лично мислим

да је Велики Учитељ, Христос, управо и хтео да они то

кажу. То је оно што је хтео да извуче из њих.

Међутим, Он онда почиње да им говори: „О безумни

и спорога срца за веровање свега што говорише проро-

ци!“ Пошто их је Господ сматрао својим пријатељима,

говорио им је строго, при том изговарајући чувену

јеванђеоску фразу: „Није ли то требало да Христос

претрпи и да уђе у славу своју?“ Овде смо закорачили

у велику тајну: уколико је Он, који је сам Христос, мо-

рао да пострада, шта са нама треба да буде?

Почевши од Мојсија, па преко свих пророка,

објашњавао им је делове који се у Писму односе на

Његову личност. Уједно са њиховим путем одмицало

је и Његово тумачење, и већ су ученици полако схвата-

ли да их све то заједно води на неку другу страну. Чим

стигоше у место у које су се запутили, Он се начини да

иде некуд даље. „А они га устављаху говорећи: Оста-

ни с нама, јер је дан нагнуо, и близу је вече“ (Лк 24,

29). Мислим да су му рекли следеће: Куда идеш сада?

Завршава се дан, завршава се и пут. Због свега што си

учинио за нас сада не можемо да останемо без Тебе, ни

Ти без нас не можеш остати, зато хајде остани са нама.

И Христос уђе са њима.

„И док Он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб

благослови и преломивши га даваше им. А њима се

отворише очи и познаше Га. И Он постаде невидљив

за њих“ (Лк 24, 30-31). Убрзо после речи, после бо-

жанских речи, дођосмо до божанских дела. Дошло је

до разјашњења и више ништа не оста сем самог бо-

жанског акта. Христос не рече ништа, већ само пре-

ломи хлеб. При ломљењу хлеба препознаше Га, и

чим то схватише, Он нестаде, изгуби се. Наравно, ја

мислим да када кажемо „изгубљен“ подразумевамо

„пронађен“. Да је којим случајем остао, да ли бисмо

Га изгубили? Да ли бисмо рекли „Он је овде, онде...“

да ли бисмо га уочили, Њега који је свеприсутан? Да-

кле, пошто Га препознаше и схватише, добише снагу

и очи им се отворише. „И очи им се отворише“ (Лк 24,

31), значи да су почели видети невидљиво, да су раз-

умели прошле и да имају снаге да наставе ка будућим

догађајима, дакле, да наставе путовање.

Тада, кроз Свету Евхаристију, кроз Свету Литургију,

преко ломљења хлеба истински познадоше Писмо.

Разумеше оно што су прошли, при том добијајући сна-

гу за наставак. Господ се препознаје као хлеб ломљени

и као крв проливена. При ломљењу хлеба препознаје

се Господ, а истовремено и ми препознајемо Господа

при нашим „ломљењима“. Ако којим случајем не осе-

тимо бол, ако не умремо, ако се не разапнемо, нема

наде да ћемо упознати Господа. Као што је Он требало

да пострада да би ушао у Своју Славу, тако и ми треба

да прођемо, да пострадамо, пропатимо. Сва та мучења

су благослов како би се отвориле наше очи, да Га на тај

начин видимо из друге перспективе.

Људи смо, патимо и имамо своју, другачију логику.

Христос дозвољава наша мишљења, наша расуђивања.

Он даје могућност својим ученицима да послушају

своје расуђивање и да дословце оправдају своје

безнађе. Тако је у тренуцима када очајаваш, када тра-

жиш, када путујеш, Он са тобом. Касније, када стиг-

неш до ломљења хлеба, када дођеш до тешких патњи

и будеш са Њим, доћи ће време и отвориће ти се очи.

Тада ћеш Га видети, Он ће се изгубити, то јест остаће

увек са тобом...

Добра је наша логика, добро је и наше тражење,

али смо ми ипак створени за нешто веће. Шта год да

постигнемо или да откријемо нашим тражењем, на-

шим знањем, нећемо бити задовољни. Христос има

да нам дарује нешто много вредније, али не пре него

што Он сам пострада и уђе у Славу Своју. Дакле, мо-

жемо да умремо а да живимо. Можемо да изгубимо

и да пронађемо своју душу, а ако ко хоће да је спасе,

изгубиће је. И ако изгуби свесно „душу своју Мене

ради, наћи ће је“ (Мт 16, 25). Стога мислим да за нас

није значајно оно што имамо, већ оно што јесмо. Као

што говори и Свети Козма Етолски: Величанстве-

но је то што сви можемо да постанемо причасници,

заједничари Тела и Крви Христове, дакле, да се полако

уздижемо до ове друге логике.

Узмимо за пример новомученике који веле: „По

једној логици, ако нас којим случајем оставите да жи-

вимо бићемо вам захвални јер живимо у рају Све-

те Литургије, по другој логици, ако нас пак погуби-

те, бићемо вам хиљаду пута захвалнији јер ћемо у

најкраћем времену окусити оно непролазно, оно што

је радост у свему свету и за цео свет. Јер се тада сва-

ко рађа, када умире, и тада грли све и налази у своме

срцу све. А пошто истовремено говоримо на оба начи-

на, не потцењујемо тело, већ чинимо управо супротно,

видимо и његово обожење. Управо је то оно супрот-

но кретање које се овде одвија. Дакле, не сједињују се

само кретање и статичност, божанство и човечанство,

већ се дешава и један обрнути покрет.

Дух силази, Логос се оваплоћује а земља, та наша

природа, преображава се, обожује. У то

верујемо и чекамо да се једног дана деси,

али се то дешава већ од сада. Предукус

свега наведеног већ осећају првенстве-

но они болујући и пострадали и они који

су награђени мноштвом искушења. На та-

кав начин у човекову душу, али и у тело,

улази један другачији призив божански

и прожима све удове, бубреге, срце. Да-

кле, тема није да ли можемо да поставимо

лажно питање или да дамо лажан одговор

у вези са смрћу. Тема је да ли ми можемо

да практикујемо стрпљење. Као што рече

Господ да су плодна њива, добра земља,

сви они који прихватају реч Божију и род

рађају и плод доносе у стрпљењу. Може-

мо ли да будемо стрпљиви? Постоји Сејач

који се брине о нама. Можемо ли да чека-

мо?

Еј, чедо моје, умиремо

„Еј, чедо моје, умиремо.“ Да ли сте чули

неког да то каже? Видимо у Јеванђељу да

болесно дете које је донео отац паде на земљу као мртво

и многи у тај мах помислише да је умрло. Није битно

ако ми мислимо да смо умрли, нема везе чак ни ако сви

други мисле да смо умрли. Оно што има смисла је да

будемо покрај ногу Онога који је постојао пре бивства

свега света, пре но што настаде свет, и који је обиљем

милости своје све из небића у биће позвао. Зато, уколи-

ко си случајно у Његовој близини, независно од тога да

ли си жив или мртав, надаш се и чекаш долазак живо-

та. Мислим да ипак живот долази кроз смрт. Као што и

семенце, ако не падне у земљу и не умре, само остаје,

тако и ми, ако не пропатимо, остајемо сами.

Ствари стоје овако: често болујемо, врло скромно

живимо живот, доста патимо, док ретко доживљавамо

радост. Сматрам да је радосна вест Христова управо у

томе што нам отвара могућност превазилажења живо-

носне умртвљености. Када су двојица ученика затра-

жила од Христа да се прославе и да један седне са дес-

не а други са леве стране, Он им је тада обећао чашу

смрти. Чињеница је да можемо и умрети чекајући.

Када пролазимо кроз Гетсиманију, не можемо да го-

воримо. Сада, то што говоримо значи да не пролази-

мо кроз Гестиманију. Шта се онда дешава? Губимо!

Можемо све да изгубимо, можемо да паднемо, може

да нас напусти сва телесна, душевна и духовна сна

га. Ствар је у томе да ли, чак и у таквом стању, може-

мо да чекамо и благодаримо. Неко постоји у нама и по-

ред нас, неко ко другачије управља тајном живота. Он

би нам лако могао рећи и лажне ствари, али не жели.

Жели да нас поведе у вечни живот. А да би ушли у веч-

ни живот, морамо проћи кроз смрт. Могао је Христос,

да је био илузиониста, да учини оно што су тражили

Јевреји када су викали „сиђи са крста па ћемо поверо-

вати“. Могао је то да уради, али није дошао да импре-

сионира, да задиви. Сишао је са крста мртав. Мртав, да

би победио смрт једном заувек, за све нас.

У нама постоји конкретна динамика. Чак и кроз

смрт, кроз земљу добру и благородну, кроз Цркву, ова

динамика експлодира и тада прелазимо на друго ме-

сто, у други простор, где се страхоте завршавају и где

све тече и одвија се другачије. Тај други простор и дру-

го време управо почињу овде и сада. Када бисмо раке-

том одлетели међу звезде не би се повећао наш живот-

ни простор, као ни наша слобода. Ако којим случајем

продужимо наш живот трансплантацијом срца, ни

тиме не учествујемо у радости вечног живота.

У само једном трену вечност може стати у један све-

ти мајушни бисер, у кога стаје читав Христос. Управо

зато Господ, иако долази да нам донесе радост, да нам

донесе живот, вели: „Блажени ви који сте тужни, бла-

жени који плачете, а тешко вама који се сада смејете.“

Управо зато што жели да нам донесе истински смех,

истинску радост и вечни живот почев од данас...

Душа после смрти

Шта се дешава са човековом душом после смрти?

Мислим да не можемо решити баш све проблеме.

Знајте, заиста је велика заблуда ако помислите како сте

све своје проблеме решили. На путу за Емаус, Господ

првенствено даје могућност другоме да искаже своја

потиснута осећања. Да би се људи опустили, да би из-

нели своје мишљење, да би показали своје разочарење,

да би стигли до очајања. Вели Свети Исак Сирин да

нема убојитијег оружја од очајања. Када нас разоча-

ра све овосветско, како каже и Никодим, када стигне-

мо до неверја у себе, тада почиње да нараста једна дру-

га вера и једна друга сила почиње да постоји у нама.

Можемо ли да прихватимо Божији дар и да га при-

мимо у себе, и да се цело наше биће уздигне у један

други простор? Можемо ли да се надамо у васкрсење

тела? То је оно што нам даје Црква. Није потребно

да решавамо наше недоумице на енциклопедијски

начин, логиком рачунара, већ да покажемо метаноју

(преумљење), могућност покајања, да заронимо у

другачију логику, логику Цркве. Тек тада схвата-

мо да се Христос када нам се открива, заправо скри-

ва. Када постаје невидљив, открива се. Како каже

Свети Григорије Ниски: „Христос одговара, одно-

сно одбија да одговори.“ Дакле, ако не можемо чути

Његово ћутање, значи да не разумемо Његову реч.

Ако случајно помислимо да Га схвата-

мо, онда нешто није у реду у нама.

Велика ствар је да постоји наша

мајка Црква, у којој предајући себе по-

лако попримамо ову другу и другачију

логику. Треба да се са смирењем хра-

нимо чврстом храном коју нам даје

Црква. Након тога, наше срце ће се

стално радовати. Имамо и један велики

дуг: да кроз смирење и стрпљење при-

хватимо све оно што нас чека да бис-

мо могли схватити шта је човек, да бис-

мо се радовали свом животу и пружили

прилику и другима да се радују својим

животима.

Оно што треба да учинимо јесте

да осетимо да је љубав та која нас је

„из небића у постојање призвала“. Чак

иако подносимо муке, на самом крају

искушења остају само радост и усхићење који прева-

зилазе свако искушење.

Код сваког од нас могу се појавити различите не-

доумице по питањима шта значи смрт и шта значи

непостојање. У тренутку можемо осетити да је све

око нас безбојно и безмирисно. Шта онда да ради-

мо? Ја предлажем једну ствар: да чекамо! Где да че-

камо? Унутар Цркве, где осећамо да постоји топлина

и ширина. Као што ембрион живи у материци своје

мајке, и због тога што обитава тамо стално напредује,

тако и ми треба да обитавамо у материци наше мајке

Цркве. Као што ученици рекоше на крају пута: „оста-

ни са нама“, и ми ћемо бити са Тобом. Ми само жели-

мо да будемо са Тобом. То нам је довољно. Бол коју

подносимо има смисла јер се налазимо у материци

неког ко нас воли. Онај који на том месту болује и

проживљава патње, обасјан је и обдарен многим ха-

ризмама, великим даровима.

На крају, рећи ћу једну ствар за коју сам сигуран.

Лично сам изгубљен, али вам братски кажем да ЧО-

ВЕК МОЖЕ ДА ЖИВИ. И то да живи онај живот бес-

коначни, вечни, који почиње од сада, који литургијски

постоји у Православној Цркви, која је мала, најмања,

презрена и изругана, али је Једна, Света, Саборна и

Апостолска Црква – нада свију са свих крајева све-

та. Немојте ми постављати више питања, већ дајте

више одговора. Рећи ћу још само ово: видите, ми смо

изгубљени и може се сваке секунде десити да нам

стане срце, али нешто ипак никада неће стати – еј,

чедо моје – па ја желим да одатле кренемо даље. А

одатле даље идемо у телу и долази нам усхићење и

божански благослов и освећују се душа и тело и сам

наш животни пут.

Превео с грчког Велимир Михаиловић

"Каленић", бр. 6, 2013.