Translate

04. мај 2014.

Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, ЗА НЕДЕЉУ МИРОНОСИЦА

   Поштовани читаоци, у текстовима које намеравамо убудуће писати и објављивати у овим новинама желимо, пре свега, да вам саопштимо неке важне поуке и поруке Хришћанске вере, говорећи о питањима значајним и свакодневним, која често чујемо и од народа простог и од ученог. Без мисли преузвишене да ће наше речи бити изврсне и савршене, имамо жељу и намеру да оне буду сагласне Светом Писму и Предању наше Свете Цркве.
   Период кроз који пролазимо(период између светог Васкрсења и Педесетнице) најрадоснији је период у току године. Ови дани, у којима прослављамо победу Живота, Светлости, Слободе, дани су у које је положен темељ наше вере и наде на Васкрсење из мртвих и вечни живот. Зато је прва реч и благовест упућена женама Мироносицама - које су прве сусреле Христа после Васкрсења и које у ову недељу, другу по Васкрсењу, наша Црква прославља - била управо: "Радујте се !" Зато и сви ми хришћани у ове дане толико често певамо и кличемо: "Радујте се, народи, и веселите се".
   Дакле, прво јављање Васкрслог Господа било је јављање женама Мироносицама. Како каже црквени песник: "Врло рано Мироносице хитаху ка Гробу Твоме ридајући, но стаде пред њих Анђео и рече: време плача престаде; не плачите него Васкрсење Апостолима јавите". У светом Јеванђељу даље стоји: "А кад иђаху да јаве ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се (Мт. 28, 9).


   Врло рано, дакле, док је још мрак био напољу (зато сад најчешће васкрсну Литургију служимо у зору врло рано) невелика група жена хита ка Гробу Онога Кога се нису одрекле нити постиделе, чак ни када је био распет  и предат општој порузи, јер у то време смрт на крсту била је најсрамнија осуда. Док је Христос - распет и немоћан Телом - висио на Крсту, док су Га се многи ученици - поолебани и уплашени - одрицали и бежали, под Крстом су до самог краја са Мајком Божијом остале управо ове верне следбенице Његове, Свете жене Мироносице. Када су људи напустили Исуса...када су одрекли да било делом, било речју говоре у заштиту Њему, жене су из свог искуства, као жртве и оне којима ваља преживети и опстати, смогле снаге...и остале под Крстом знајући да постоји и нешто горе од смрти - издаја и одрицање.
   Оне су дакле, идући за Њим и трпећи пљување, поругу, понижење и увреде, остале верне до краја, показујући да "савршена љубав изгони страх напоље", (1 Јн. 4, 18). Та и таква љубав утврдила их је у одлуци да и у први дан Недеље, тако рано, крену ка Гробу слутећи да још све није свршено. Будући верне и храбре у време Његовог страдања и очигледног тријумфа зла и мрака, оне су остале верне и храбре и сада, по смрти Његовој, показујући да љубав и вера искључују страх и сумњу. Пред њиховом непоколебљивом вером и љубављу развејава се страх од Јудејаца, који су - прогонећи Њега - прогонили и Његове следбенике. Оне, дакле, трче ка Гробу да прије свитања помажу Тело Његово скупоценим мирисима, не мислећи чак ни о томе како ће одвалити камен са врата гроба! Ето још једног доказа да су ишле вођене срцем, тј. љубављу и вером, а не умом који је понекад и саме Апостоле збунио и поколебао.
   Зато се Васкрсли Господ и јавља прво њима. Ту Љубав Божија сусреће љубав човечију. Њихову веру и оданост Господ награђује тиме што управо преко њих објављује своје Васкрсење: "Идите и реците браћи мојој..."


   Нека тумачења Светог Писма кажу да се кроз ово пројављује смисао Христових речи да ће "последњи бити први". Жене које у оновременом верско-културном контексту нису никада биле предвиђене да буду прве, сада су прве и једине које прате Исуса, јер су Му оне и у најтежим моментима остале верне. Дакле, будући са Њим од почетка и остајући верне све време, оне стичу Господње поверење које их узводи у достојанство равноапостолних ученица и Благовесница. Овај догађај је увод и преднајава улоге коју ће жена имати у будућој цивилизацији Цркве, а која јој је дата већ кроз личност Пресвете Богомајке.
   Често пута, у преломним историјским тренуцима, већа је снага била у женској слабости, него у мушкој моћи. Зато је Бог изабрао жену, Пресвету Марију Богородицу, да спаси свет преко Ње, јер је она била та која је рекла: "Да, Господе". Због чудесног догађаја Оваплоћења и Очовечења Богочовека Христа од Пресвете Богородице Марије, она је од Светих Отаца и црквених песника и иконописаца названа "Шира од Небеса". Због тога се и њена икона налази у Цркви на почасном месту - са Христове десне стране, на иконостасу.
   Данас, када живимо у времену све бескрупилозније борбе за тзв. "права жена", у времену у коме многе од жена, са једне стране, инсистирају на својој еманципацији, изједначавању са мушкарцима и разним аспектима равноправности, а са друге стране све чешће и немиосрдније бивају сведене на ствар која се просењује на основу њене употребне вредности, добро је размислити о истинском назначењу жене у светлости примера Пресвете Богородице и Светих жена Мироносица, као и небројено много оних које су кроз историју Цркве следиле пут ових јеванђелских жена.
   Добро је вратити се узвишеном назначењу жене које јој је од Бога намењено, кроз које се пројављује сва њена слва и које је позива да буде следбеница, сапутница, она која служи и кроз своје служење пројављује боголику димензију своје личности. У времену, у коме жртва за другог уместо похвале достојног дела све чешће бива разлог за подсмех и поругу, треба будити свест о томе да бити слуга Божији или слушкиња Божија значи (објављивати) и испуњавати Божију вољу и бити благовесник Његове воље ( и човекова помоћница и сарадница у свему). А то значи показати свету и човеку славу Божију без које нема славе људске. Дакле, свака жена - била она мајка или сестра, лекар или монахиња, радница или једноставно домаћица - треба у себи да негује и разраста оно што је та њена првенствена улога: одговорно служење и пожртвованост, нада и верност.


   Инсистирање на једнакости, толико заступљено у савременом свету, у суштини се ослања на принцип поређења, који је једна чисто демонска обмана. Ништа се добро не може постићи поређењем, јер оно је увек извор зависти ("зашто он а не ја!?). Жеља за једнакошћу јесте жеља за потирањем разлика, које су у суштини носиоци оног наличнијег у једној личности. Укидање ових разлика било би - обезличење личности! И тако свођење човека на број или на објекат...или на производ...А ако се човек сведе на то, онда он може да се цени и процењује као било који други производ...и тако дилази до продаје и трговине људским бићима.
   Зато Хришћанство жељи за таквом једнакошћу супротставља - љубав. Љубав поништава свако насиље. Љубав значи јединство, а не - једнакост. А у том јединству, у једној заједници љубави, разлике су увек извор креативности, животне динамике и самопознања кроз познање другог.
   Свака од ових недеља после Пасхе ( Томина Недеља, Недеља Мироносица, Недеља Раслабљеног и др.), одговара на питање: у чему је смисао новога живота чији смо причасници и сами постали кроз Христово Васкрсење? А у богослужењима, кроз црквене песме и химне, свака од тих недеља се продужава на читаву седмицу. И тако, дани по Пасхи кроз које полако идемо ка светој Педесетници заиста постају благословено време преиспитивања у светлости Васкрсења, и ослобађајуће радост која блиста у својој смиреној, божанској лепоти. Ако имамо очи да видимо, и уши да чујемо шта нам Васкрсли Господ поручује кроз ове светле дане, моћи ћемо - не само да ту радост стекнемо у своме срцу, већ да је пожелимо и пружимо и другима.


   Такво и толико поштовање Христа према женама, и таква и толика верност њихова према њему најречитије говоре о томе како је Господ ослободио жену показавши јој као најбољи пут смирење. Али зашто су оне биле верне? Зато што их је он, како ће рећи апостол Павле, пазио као своје тело, као удове Цркве (своје), као једнаке и признате наследнице Његовог царства. Замислите каква је то само револуција у историји човечанства, које је у оно време имало за важећи систем онај робовласнички. А за већину античког света је жена била у сасвим подређеном положају у друштву.
   Како је само потресан догађај када Господ спасава жену ухваћену у прељуби (Јн. 8, 3-11) коју по ондашњем закону убијаху каменовањем, када је сагнувши се и пишући по песку рекао онима који су већ држали камење у рукама: "Нека се први баци који је без греха." То је био и најважнији наук и у Његовом односу према човеку и у томе како људи треба да се односе једни према другима и сами према себи.

Манастир Вазнесење

   Зато је важно приметити да тамо где нема Христа нема ни здравог односа између људи уопште и свака различитост постаје нерешива невоља. Тада и благословена разлика између мушкарца и жене добија неописиво замршене димензије и односи постају ненормални. Настаје мржња и злобно нападање до убиства и злочина. Христос је све учинио и чини да својим дејством наше односе учини живоносним и радосним, и све што ми треба да урадимо јесте да му пустимо да делује и у нашим животима.

Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, РАДОСТ ЖИВОТА, Глас Српски, Бања Лука, 2010.

Нема коментара:

Постави коментар