Translate

06. мај 2014.

Филотеј Фарос, ОД ВАСКРСЕЊА ДО ЦРКВЕ

Превод првог поглавља књиге Φιλόθεου Φάρου, ΠΕΝΤΗΚΟΣΤΗ: Από την Ανάσταση στην Εκκλησία

   Период од Васкрса до Педесетнице је најсветлији
период у животу Цркве. Дани поста су завршени.
Васкрсли Христос је међу нама. Црква плови у светло-
сти Васкрсења и небеског живота.
   Током овог периода Црква жели да својим
литургијским животом дочара присуство Васкрслог
Христа и Његове избављујуће силе. Због тога, првен-
ствено приказује како Васкрсли Христос прочишћује
човека, почев од симптома који се манифестују као
телесне болести, као и од корена греха, то јест стра-
сти – на првом месту од људског самољубља. Затим,
показује како васкрсава човека у тренутку духовне
смрти, потом га, лишеног светлости, просветљује, и
на крају, враћа од греха пропалу човекову природу у
првобитно стање и нормалан однос са Богом
   Овај период почиње са Светлом седмицом током које
се свакодневно служи Васкршња Литургија, јер је та чи-
тава недеља дан осми, а завршава се Недељом Свих
Светих која је почетак једног другог црквеног периода.
   Прва недеља после Васкрса је Томина недеља. Ово
је Христово јављање нама, сабраним у Цркви иза за-
творених врата, које нам показује како да одговори-
мо на Његово присуство, како да сусретнемо Васкр-
слог Христа. Недеља Мироносица описује божански
ерос који треба да распали срце човеково како би до-
шло до овог сусрета.
   Недеља о раслабљеном нам говори да нас је Хри-
стос исцелио водом крштења, тако што умресмо и вас-
крснусмо са Њим у нови живот, а психосоматским исцељењем
раслабљеног нам открива прочишћујућу силу коју
Божанска енергија има над човеком.
   Празник Преполовљења Педесетнице представља
даривање воде истините побожности, новог живота у
Царству Божијем, воде која нас испуњава Христовим
духом, из мртвих Васкрслог.
   Недеља о жени Самарјанки најављује спасење це-
локупног човечанства Васкрсењем Христа, који је
светлост народа, показујући Његову силу да васкрсне
духовно мртвог човека.
   Недеља Слепог је дар просвећења људи како би ви-
дели и спознали смисао живота кроз Христову победу
и кроз светлост Васкрсења.
   Вазнесење употпуњује дело искупљења
васпостављањем људске природе у њено нормално
стање и њеним уласком у дубину Божанске суштине
кроз оваплоћеног Исуса Христа који седа на Своје ме-
сто, са десне стране Оца.
   На крају, велики дан Педесетнице је силазак Духа
Светога на нас, печат, обећање и Божанско јемство
присуства Царства Божијег међу нама које се остварује
у животу Цркве.
   Свака недеља у оквиру овог периода је дубоко ду-
ховно искуство тајне победе и силе Христове. Сва-
ка недеља има јасну пасхалну тему. Сва недељна
јеванђеоска читања током овог периода говоре о води.
Овчија бања (Витезда) и раслабљени, Самарјанкин
извор, помазивање и умивање очију слепог. У форми
воде се открива не природа већ енергије Светог Духа
које су, као и вода која води у живот вечни, живонос-
не, прочишћујуће, одмарајуће, плодоносне и унутар
којих и кроз које је могуће умртвљење старог човека
и васкрсење новог.
   Овај период је идеална прилика коју нам даје Црква
да се састанемо са Васкрслим Христом, да га заволи-
мо и да спознамо Његову бесконачну силу, како кроз
материјални, тако и кроз духовни свет.
Манастир Вазнесење

Добро неверје

    Навикли смо да посматрамо Томин став као нешто
што треба избегавати, али овакав однос према његовом
држању је у ствари последица неспоразума. Он не
жели да се задовољи уверавањима осталих Ученика
који му говоре видесмо Господа, већ захтева да га и он
сам види. Химнограф ово неверје назива добрим, јер
људска срца води познању. Заиста, ако се задовољимо
само уверавањима других, прихватамо нешто у шта се
нисмо уверили нити спознали ми сами.
   На тај начин прихватамо истину као један логичан
закључак, као једну умну мисао. Али истина није само
умна мисао, већ врло жива стварност. Када прихвата-
мо неку стварност само зато што нас неко у то увера-
ва, а да је сами нисмо потражили и упознали, немамо
много поштовања за ту стварност, можда се чак и за-
тварамо не дозволивши јој да нас у потпуности про-
жме. Можда се и задовољимо уверавањем, јер смо у
себи суштински искључили стварност о којој толико
радо прихватамо да нас уверавају. Спремност да без
икакве муке прихватимо уверавање је сигуран пример
духовне лењости, млакости и сумње. Уверавања неко-
га ко је проживео одређену стварност имају неоспорну
снагу, док пренешена уверавања нису толико снажна.
Што се више уверавање одаљава од непосредног иску-
ства стварности, толико губи на снази, све док на при-
меру религијског веровања не стигне до празничног
објављивања смрти Бога који је већ умро у дугом низу
уверавања која се све више удаљавају од непосредног
искуства, од стварног сусрета са Њим.
Тома има храбрости да захтева и због тога се
усуђује да осталим Ученицима упути следеће речи:
ако Га не будем видео неће ме убедити речи ваше (ка-
тизма на јутрењу Томине недеље); Ко да му храброст
дá дотаћи се пламене кости? Ко да сачува Ученику
длан неожежен, њиме да приступи огњеноме ребру
Господњем, никад не дотакнутом? Јер не би ребро
силу подало земљаној десници, како је могуће дотаћи
   страдања која поколебаше и вишње и нижње? (икос
на јутрењу Томине недеље).
Дакле, ова храброст тражења непосредног додира
са истином је чист Божији дар. Ова смелост води Тому
у стварни сусрет са Васкрслим Христом, то што не
поверова у изречено, из неверја га у веру утврди (сти-
хира на вечерњу Томине недеље); пре но што поверо-
ва, Тома пожеле Твоје радосно виђење; удостојивши
се овога, Богом и Господом назва тебе Владико (канон
Томине недеље, 8. песма).
Заиста је благословено, похвално и вредно
подражавања ово Томино искање, о, ваистину по-
хвална страшна Томина чина (канон Томине недеље,
5. песма), јер је он овим искањем у нашим помисли-
ма, чврсту веру заступио и у свету је утврдио, молећи
Спаса да од гнева и смрти спасе душе наше (катиз-
ма на вечерњу у уторак друге недеље по Васкрсу).
Тома чудно, утајено благо нама откри богословив-
ши језиком богоносним (Канон Томине недеље, 8. пес-
  ма). Због свега овога се и Васкрсли Господ, Испита-
ник радује позивајући Тому да се увери додирујући ре-
бро, као што је и свет уверен Његовим тридневним
Васкрсењем (канон Томине недеље, 4. песма).
Због чега онда у поменутом јеванђеоском одлом-
ку Христос готово укорава Тому: зато што си ме ви-
део, поверовао си; блажени који не видеше а верова-
ше (Јн 20, 29)? Да ли због тога што се не задовољава
уверавањима других и сам захтева да сусретне Хри-
ста, док га Он прекорава? Свакако не; прекор се од-
носи на начин на који Тома жели сусрет са Христом.
Тома не каже, ако не чујем реч Његову или ако не ви-
дим светлост која се излива из Његове појаве или ако
не осетим топлоту љубави Његове нећу веровати, већ
каже ако не видим на рукама његовим ране од клино-
ва, и не метнем руку своју у ребра његова; нећу веро-
вати (Јн 20, 25).
Христос не прекорава Тому зато што овај иште да га
сам сусретне, већ зато што бира најнижу могућу раз-
ину сусретања, ону чулну. Енергије Божије благодати
које потпадају под чула су мање потресне. Божанска
благодат дејствује на много потресније начине од оних
који потпадају под чулне, али Тома, као и ми пуно пута,
не тражи овај последњи начин, већ онај први. Бивамо
импресионирани једним чудотворним исцељењем или
натприродним предсказањем неког светог човека, а да
ни не приметимо чудо спољашњег света или нашег
 унутрашњег света, које је незамисливо импресивније
од било ког чудотворног исцељења или натприродног
пророковања. Ако би који мртвац васкрсао из свога
гроба изазвао би такво запрепашћење, шок, чак и код
дубоко верујућих људи, али духовна васкрснућа која
се догађају свакодневно једва да и приметимо. Која је
смрт страшнија, природна или духовна? Ко су стварно
умрли? Да ли су то светитељи који су сахрањени пре
више векова или људи који пролазе поред нас и чије
физиолошке функције раде савршено, а чије срце не
може да осети ни трачак љубави нити за ближње, нити
за Бога?
Наредних недеља Педесетнице представиће се
Христова сила која ће поново подићи једног
раслабљеног на његове ноге, сила која ће духовно
васкрснути грешну Самарјанку, и онима који имају
неку духовну осетљивост јасно ће се указати да је
снага која изазива Самарјанкин преображај много
потреснија од оне силе која поново оснажује удо-
ве раслабљеног.
Ипак, Христос одговара на позив сваког човека
и оваплоћује се ради сваког појединца, дакле, спре-
ман је да се спусти, како би се сусрео на висини
на којој се човек налази. Човекољупче, велико и не-
изрециво је мноштво милосрђа твојега; јер трпео
дуго Ти си, од Јудеја ударан, од Апостола додири-
ван, и од мноштва (оних) који ометаху те много
запиткиван. Како оваплотио се јеси? Како разапео
се јеси, безгрешни? Но уразуми и нас као Тому да
Ти кличемо; Господ мој и Бог мој, Слава Теби! (док-
састикон на вечерњу Томине недеље).
Христос прихвата да покаже своје лице Закхеју,
прихвата да му крвоточна жена додирне хаљину,
прихвата да изговори спасоносну реч капетану, чак
прихвата да му грешница целива ноге, али од свих
тражи да се не задовоље сусретом са Њим само на
чулној разини, већ да наставе да напредују ка суш-
тинском сусрету које се догађа у срцима.
Тома се одазива овој Христовој жељи и не стаје
на сусрету са Господом, Учитељем, реформато-
ром, проповедником друштвене равноправности
и моралних начела, већ напредује у сусрету са Бо-
гом. Пожелевши Тома радосно виђење твоје пре
но што поверова, удостојивши се, Богом и Госпо-
дом назва тебе Христе (канон Томине недеље, 8.
песма) и додирнувши, исповеди Њега као Бога не
нага, и човека не проста (стихира на вечерњу То-
мине недеље).
  Стога похитајмо и ми, руке осветити... Влади-
кином ребру их приклонити (стихира на јутрењу
у среду друге недеље по Васкрсу). Потражимо и ми
Васкрслог Господа и прославимо га у химнама, не очи-
ма видевши, већ љубављу и жељом срца веровавши
(канон Томине недеље, 9. песма). Отклонимо из наших
душа суморност страсти и буру помисли, а допусти-
мо да се у срцима нашим расцвета пролеће вере (сти-
хира на јутрењу у четвртак друге недеље по Васкрсу).
Оваквом припремом можемо сусрести Васкрслог Хри-
ста далеко изнад разине простих чула и удостојити се
виђења и слушања свега онога што око не виде, и ухо
не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима,
који га љубе (1. Кор 2,9).

Са грчког превео Велимир Михаиловић

"Каленић", бр.2, 2014.

Нема коментара:

Постави коментар