"Блажени милостиви, јако ти помиловани будут."
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Бог је Отац милости и сваке утехе, вели свети апостол Павле (II Кор. 1, 3). Он је из превелике Своје милости и љубави створио свет. Чува га и држи, и милостиво брине и промишља о њему.
Највећа милост коју је указао роду људском, је у томе што је послао на земљу Сина Свог Јединородног, Господа нашег Исуса Христа да нас искупи од греха и смрти и да нас Својом јеванђелском науком упути како да живимо да би се спасли. О томе свети Јован Богослов вели: "Јер Богу тако омиље свет да је и Сина Свог Јединородног дао, да ни један који у Њега верује не погине него да има живот вечни" (Јов. 3, 16).
Пуно је Свето Писмо места и примера велике милости Господње, која нам је дата да се њоме користимо и у њој утврђујемо. Како су нам за то лепи примери Спаситељеве приче о милостивом цару и немилостивом слузи; о милостивом Самарјанину; о сиромаху Лазару и немилостивом богаташу; па речи о апостолу Петру кога Господ учи да милосрдна дела праштања треба увек чинити, кад год нам се ближњи обрати. А шта да кажемо за крсну смрт Спаситељеву када висећи на крсту моли се Оцу свом небеском за мучитеље који су Га распели и понижавали: "Оче, опрости им јер не знају шта чине" (Лк. 23, 34).
Заиста сви смо ми дужници Божји у свему, а нарочито у милосрђу. Дужници зато што се свакодневно користимо Његовим милосрђем и доброчинствима. Ми смо Божји народ; Христоносни народ, јер носимо име Његово и печат Његов на себи. Па стога треба и Њега да носимо у себи, у срцу свом. Његовом љубављу и милошћу да дишемо, о Његовим заповестима да размишљамо дан и ноћ.
Светитељи и угодници Божји ово су добро знали и сва њихова дела била су проткана добродетељним животом а нарочито састрадалном љубављу и милошћу. Најмлађи Јаковљев син Јосиф, кад га је довела милост Божја на висок положај на двору мисирског цара, скупљао је пшеницу у време родних година, да би кад настану гладне, могао помоћи народу да не помре од глади. Свети апостоли прикупљали су помоћ за сиромашну браћу у Јерусалиму. Свети Отац Никола, кога многи наши домови славе, спасао је сиротињу од беде својим новцем; спасавао је и невино осуђене људе од смрти. Свети Василије Велики, у време глади, давао је сав свој новац сиротињи и подизао болнице за болеснике; Свети Јован Милостиви раздавао је, такође, сав свој новац сиротињи и убогим, због чега је и назван Милостивим.
Наш Свети Сава Српски, свети Краљ Стефан Дечански као и многи други светитељи, следујући Спаситељу своме, чинили су безбројна дела милосрђа својим ближњима. Па и остали наши оци и дедови зидаше цркве и манастире и у њима се молише Оцу нашем небеском за милост, здравље и спасење.
Ако се и ми, браћо и сестре, угледамо на ове светле примере доброчинства, биће нам јасно каква дела у животу свом треба да творимо. Схватићемо да свако добро дело учињено ближњем - учињено је Богу; јер, Сам Христос каже: "Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте" (Мат. 25, 40). Али не рачунски, већ из срца испуњеног љубављу према Богу и ближњем. Не ради тога да нас људи хвале, него ради тога што је то пред Богом и пред анђелима Божјим похвално, а за душу вашу веома спасоносно.
Да би нам било јасније каква су дела корисна за спасење наше душе света Црква их је поделила на дела телесне милости и дела душевне милости. Дела телесне милости су: гладног нахранити, жедног напојити, нагог оденути, странца у дом примити и угостити, болесника походити. А дела душевне милости јесу: исправити оног који греши, научити оног који не зна, ближњима дати добар савет, за ближње се Богу молити, ожалошћене тешити, увреде стрпљиво подносити и радо их праштати. Ово су дела која треба сваки хришћанин да зна, и кад год му се укаже прилика да их твори. Не да рачуна само с тим да је довољно учинио што је био у цркви и на икону и тас оставио неколико динара, а толико дао и неком просјаку пред црквом или на улици, и да је тако постао довољно милостив. Ми смо Богу дужни не само неколико динара, него сав свој живот. Њему не треба наш новац, ни друга материјална добра, већ наше срце. "Сине, дај ми срце своје, говори Господ" (Пр. Сол. 23, 26) - срце чисто од греха које једино може бити извор свих духовних добара, а најпре милосрђа. Такав човек и ако је сиромах, душа му је богата, и он ће увек наћи средства и прилику да учини добра своме ближњем - да на тај начин обрадује и њега и себе. Верујем да се и вама у животу пуно пута дешавало да кад дођете у цркву на службу Божју, или код некога пријатеља, сродника или сиромаха помогнете у његовој невољи, ви се осећате радосни, и тога се дана као празника увек сећате у животу и другима причате. Но, са стидом прећуткујемо све непријатности, свако немилосрђе које смо другима учинили, трудећи се да их што пре заборавимо, да нас савест не кори. Милостиња је оно што греје душу и чини је блаженом и Богу ближом, а немилосрђе је лед који стеже душу, чини је хладном и духовно отупелом, те човек постаје груб и изгубљен.
Ниједно дело, браћо и сестре, није добро ако га не чинимо на добар начин. Дела милостиње, истина, надмашују сва добра дела, али само онда кад их чинимо на добар начин - онако како Бог хоће. не ради хвале да нас виде људи, јер је речено у Светом Писму: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мат. 6, 3), нити ради плате и двостуког добитка, јер "блаженије је давати него примати" (Дел. ап. 20, 35). Зато кад дајемо милостињу да наше срце нејпре буде милостиво расположено према сиромаху. Да га прво утешимо и разговоримо, па тек после да осветимо руку своју, пружајући њоме помоћ брату у невољи. На овај ће начин наша милостиња бити мирисави тамјан и жртва која се уздиже на небо пред Оца сваке милости.
 |
| Манастир Вазнесење |
Још, браћо и сестре, милосрђе захтева постојаност, стрпљење, пожртвованост. Да би се томе научили треба да победимо у себи гордост, завист, мржњу, самољубље, гнев и друге пороке, а на место њихово да развијемо љубав, смиреност, делотворну веру, живот по правди и друге врлине.
Тешко је њиву запуштену у трње и коров одмах искрчити и припремити за добар род. Но, још је теже душу запуштену у коров греха и страсти очистити и припремити је за добар духовни род, род врлина и добрих дела. То свакако не можемо сами својом снагом учинити, али имамо коме да се обратимо. Господ је близу. Чека нас овде у Цркви Својој светој. Чека нас сваки дан и сваки час, и нуди нам за помоћ благодат своју свету. Обратимо се, дакле, Господу и помоћи ће нам. Дођимо у Цркву његову, јер Он овде дели своје благодатне дарове. Милостив је и неће никога одбити, ако само искрено приђе. Овако снабдевени лако ћемо задобити и сва друга добра, а исто тако, лако ћемо одолети и свима невољама. Великом апостолу хришћанства, кад је био у невољи, Господ Исус је рекао: "Доста ти је моја благодат" ( II Кор. 12, 9). Зато он после и узвикује: "Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје" ( Филип. 4, 13). Овде у Цркви научићемо се да један другом праштамо увреде, како би са правом могли читати молитву, упућену Оцу свом небеском" "И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим." (Мат. 6, 12). Сазнаћемо и то, да се Црква на свим богослужењима и скоро у свим молитвама моли Богу за спас душа наших и да нам дарује велику и богату милост.
Учествујући тако, браћо и сестре, на светим богослужењима, обратимо се и ми са целом Црквом Христовом Небеском Оцу, молитвеним и често поновљеним речима: "Помилуј нас Боже по великој милости Својој, молимо Ти се услиши и помилуј. И анђели Божји ће се, заједно са свима светитељима, молити за нас и са нама: "Господе помилуј!". Тад ћемо и осетити и чути божански глас Милостивог Оца небеског: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Амин."
Београд, 1970.
Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.
Нема коментара:
Постави коментар