Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без "прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени Канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну "философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор.
Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св.Писму и Св.Предању. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. Први може бити означен као тотални пост. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. Други би се могао означити као аскетски пост, јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима.Тотални пост, по својој природи је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак део дана. Још од самог настанка Хришћанства, он је био схваћен као стање припреме и очекивања-стање духовне концентрације на оно што треба да дође. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, "отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за Трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање Светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо "физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр.право на "ослобођење" од поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут "евхариситички" пост. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз оног ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и "очекивање" Христа у "овом свету" и улазак овог света у "свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника-statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је "на стражи". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа Који јој долази у Евхаристији, Који ће доћи у слави кад се испуни време.
Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да "не живи само о хлебу"-да у себи васпоставља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје "нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могу да буду побеђене једино "молитвом и постом". Она је заснована на примеру Самога Христа, Који је постио 40 дана, па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност "само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободима од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније "непрекидање" поста, његово непрекидно трајање у времену.
Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привидне контрадикције у Канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан "прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости.
Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због "психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде "савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр.монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у неким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима Свето Причешће, а дивне речи Св. Јована Златоуста-"трпеза је пуна, сви се наслађујте дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан"-вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату саджину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентарције колико и у посту.
Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржававамо од извесне хране недељом за време поста и осуде поста на дан Евхариситије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила-ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору "спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији Пређеосвећених Дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
 |
| Манастир Вазнесење |
Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да "не живи само о хлебу"-да у себи васпоставља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје "нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могу да буду побеђене једино "молитвом и постом". Она је заснована на примеру Самога Христа, Који је постио 40 дана, па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност "само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободима од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније "непрекидање" поста, његово непрекидно трајање у времену.
Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привидне контрадикције у Канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан "прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости.
Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због "психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде "савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр.монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у неким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима Свето Причешће, а дивне речи Св. Јована Златоуста-"трпеза је пуна, сви се наслађујте дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан"-вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату саджину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентарције колико и у посту.
Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржававамо од извесне хране недељом за време поста и осуде поста на дан Евхариситије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила-ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору "спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији Пређеосвећених Дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Нема коментара:
Постави коментар