Кабларска гора кроз векове би станиште монашког и цивилног рода, који у њеним стенама и шумама, тражише склониште од Турака. Колико ли је снова изаткано, песама испевано, стаза горских сузама заливано, док не свануше нови дани?
Стицао се народ одасвуд, тражећи прибежиште, наду своју у обећање Царства Божијег, да ће трпљењем мука и намета, достићи славу будућег века, а потомцима својим оставити благослов трпљења, вере непоколебљиве и наде непостидне. Молили се непрестано Богу, трпећи студен, глад, голотињу, намете разне ал’ не престадоше зидати. Што рече наш Свети Владика Николај – “задужбинарски народ“.
Саздаше богомоље Господњим и Богородичиним празницима, ал’ гору Каблар препуну пећина, украсише и богомољама које посветише и у помоћ призваше највећа имена светитељска: Јована Крститеља, Николаја Чудотворца и Илију громовника. Тројицу силних и пламених молитвеника Господњих, да испросе милост и мир за потомке своје. Илија свети, поштован би чак и онда кад не беше овде његовог храма подигнутог нити обновљеног. Призивали су га молитвама, сећајући се смелости његове пред Богом, да је он тај који једном речју затвара и отвара небо и земљи сасушеној даје дажд; сећали се и подвига његовог у пећини када га гавран храњаше месом. Ко би их могао боље разумети него управо тај човек свети, који и сам као и они живљаше у пећини?
Народ српски и данас, ходи ка једном од врхова Каблара, да се у Илињу своме свецу помоли. Иште као и раније погодне ветрове, топле дане, кишне зоре, усеве родне, куће благородне, дечицу здраву и старост усправну. Пењу се сви – и стари и млади до Илиња скромног, да прославе Светог Илију и срцем покајаним заједничаре у Светој Литургији, коју у славу Божију одслужише: архимандрит Дамјан (Цветковић), протосинђел Сава (Илић), свештеник Милорад Козодер и јерођакон преображењске обитељи отац Иларион.
Окупили се монаси Свете Горе Српске да се једном душом помоле Богу. Окупи се монаштво Сретења, Преображења, Никоља, Јовања, Ковиља, Јежевице, а током дана пристигоше из Ваведења и Свете Тројице. Главни колачар ове године би игуман Тимотеј (Миливојевић) из славног овчарског Вазнесења. Баш како је давно и заповедио Свети Николај Жички – да се о манастирским славама сво монаштво Свете горе ове, на молитву сакупља у манастир који славу прославља.
Угледајући се на монаштво и народ верни се у великом броју сабра. Пристигоше са њима и Косовски Божури, путујући из далека, да благослов од свог заштитника и молитвеника испросе. Прво на Светој Литургији, а потом на славској трпези у Благовештењу кабларском. Игуманија благовештенска монахиња Михаила са сестрама, уз помоћ колачара и приложника, припремила је славску трпезу за многобројни народ.
Свети Илијо славни, моли милостивог Господа, да се овај Сабор народни о празнику твом никад не гаси већ да се сваке године у миру, љубави и радости прославља. На спасење и укрепљење душа наших. Амин.
монахиња Параскева (Парошки)
извор: eparhija-zicka.rs
Стицао се народ одасвуд, тражећи прибежиште, наду своју у обећање Царства Божијег, да ће трпљењем мука и намета, достићи славу будућег века, а потомцима својим оставити благослов трпљења, вере непоколебљиве и наде непостидне. Молили се непрестано Богу, трпећи студен, глад, голотињу, намете разне ал’ не престадоше зидати. Што рече наш Свети Владика Николај – “задужбинарски народ“.
Саздаше богомоље Господњим и Богородичиним празницима, ал’ гору Каблар препуну пећина, украсише и богомољама које посветише и у помоћ призваше највећа имена светитељска: Јована Крститеља, Николаја Чудотворца и Илију громовника. Тројицу силних и пламених молитвеника Господњих, да испросе милост и мир за потомке своје. Илија свети, поштован би чак и онда кад не беше овде његовог храма подигнутог нити обновљеног. Призивали су га молитвама, сећајући се смелости његове пред Богом, да је он тај који једном речју затвара и отвара небо и земљи сасушеној даје дажд; сећали се и подвига његовог у пећини када га гавран храњаше месом. Ко би их могао боље разумети него управо тај човек свети, који и сам као и они живљаше у пећини?
Народ српски и данас, ходи ка једном од врхова Каблара, да се у Илињу своме свецу помоли. Иште као и раније погодне ветрове, топле дане, кишне зоре, усеве родне, куће благородне, дечицу здраву и старост усправну. Пењу се сви – и стари и млади до Илиња скромног, да прославе Светог Илију и срцем покајаним заједничаре у Светој Литургији, коју у славу Божију одслужише: архимандрит Дамјан (Цветковић), протосинђел Сава (Илић), свештеник Милорад Козодер и јерођакон преображењске обитељи отац Иларион.
Окупили се монаси Свете Горе Српске да се једном душом помоле Богу. Окупи се монаштво Сретења, Преображења, Никоља, Јовања, Ковиља, Јежевице, а током дана пристигоше из Ваведења и Свете Тројице. Главни колачар ове године би игуман Тимотеј (Миливојевић) из славног овчарског Вазнесења. Баш како је давно и заповедио Свети Николај Жички – да се о манастирским славама сво монаштво Свете горе ове, на молитву сакупља у манастир који славу прославља.
Угледајући се на монаштво и народ верни се у великом броју сабра. Пристигоше са њима и Косовски Божури, путујући из далека, да благослов од свог заштитника и молитвеника испросе. Прво на Светој Литургији, а потом на славској трпези у Благовештењу кабларском. Игуманија благовештенска монахиња Михаила са сестрама, уз помоћ колачара и приложника, припремила је славску трпезу за многобројни народ.
Свети Илијо славни, моли милостивог Господа, да се овај Сабор народни о празнику твом никад не гаси већ да се сваке године у миру, љубави и радости прославља. На спасење и укрепљење душа наших. Амин.
монахиња Параскева (Парошки)
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар