Знајући да ништа не бива без промисла Божјег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божјом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом, што је благодаћу Духа Светога, кроз Вашу Светост и Свети Архијерејски Сабор призвао моју маленкост да му служим на овом древном и свештеном трону.
Ваша Светости, Возљубљена у Христу господу Високопреосвећена и Преосвећена браћо Архијереји, Ваша Екселенцијо Апостолски Нунције, Преузвишени господине Надбискупе, Високопреподобни и Високопречасни оци, поштовани господине Генерални секретару Председника Републике Србије, поштовани изасланиче директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, поштовани представници Војске, Полиције и Жандармерије Републике Србије, поштовани господине Градоначелниче града Ниша, уважена господо градоначелници, председници општина и локалних самоуправа, преподобни монаси и монахиње, драга браћо и сестре, благословени народе Божји,
У овом свечаном и узвишеном тренутку, док руком Ваше Светости бивам увођен у трон Епископâ историјске и славне Епископије нишке, цело моје биће прожима свештени страх и осећање недостојности да будем наследник великих и умних Архијереја, који су били понос наше Свете Цркве и истински пастири овог словесног стада Христовог.
Знајући да ништа не бива без промисла Божјег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божјом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом, што је благодаћу Духа Светога, кроз Вашу Светост и Свети Архијерејски Сабор призвао моју маленкост да му служим на овом древном и свештеном трону.
Стојећи сада у првосвештеничком трону пре много векова утврђеном на „камену крајеугаоном“ (Еф. 2,20) Христу Господу, у овом тренутку мисли ме воде кроз славну прошлост ове Епископије чији почеци досежу до апостолских времена. Први весници Распетога и Васкрслога Христа били су ученици Светог апостола Павла, који су преко ових простора проносили неугасиву Светлост Јеванђеља Христовог са Истока на Запад, пролазећи кроз древни римски град Наисус у коме су се укрштали сви важнији путеви тога времена.
Два века касније у граду Наисусу зачуо се плач детета, које ће пронети његову славу од краја до краја васељене и заувек изменити историју света, а чије ће име постати символ слободе Хришћанства. Рођен је чувени римски император и војсковођа Константин Велики, кога је Црква прогласила светим и уврстила у ред равноапостолних.
Родни град цара Константина, као важна римска метропола, веома рано постаје седиште православног Епископа и то остаје до данас. Први историјски подаци о нишком Епископу потичу из прве половине 4. века. На територији данашње Епархије нишке деловале су још четири Епископије. Епископија ремезијанска са седиштем у римском граду Ремезијани код данашње Беле Паланке, Архиепископија Јустинијане Приме са седиштем у истоименом граду, код данашњег Лебана, Епископија топличка или белоцркванска са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије, и Епископија нишавска са седиштем у Пироту.
У Нишу су чуване чудотворне мошти ранохришћанских мученика, чија имена нису позната, због чега је Свети Виктрициус Епископ Руана у Галији у 4. веку назвао Ниш „градом мученика“ и сврстао га међу најважније хришћанске центре тога времена. Кроз бурну и мученичку историју ових крајева, смењивали су се освајачи и државе, смењивале су се црквене јурисдикције али је Епископ града Ниша остајао и опстајао са својим народом, делећи његову судбину.
Трагом Светих Апостола понишављем су прошла и Света равноапостолна браћа Кирило и Методије, просветитељи Словена, и њихови свети ученици, који су Реч Христову учинили разумљивом до тада паганским словенским народима. У Нишу је након тога обновљен рад Епархије и саграђен је саборни храм Светог Прокопија, где су почивале његове свете мошти.
У састав српске државе „славни град Ниш“, по речима Стефана Првовенчаног, улази у време док је његов отац Стеван Немања столовао у Топлици. Као неизбрисиве трагове и сведочанство искрене вере и љубави према Христу Стеван Немања је оставио своје прве задужбине, манастире Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији и цркву Светог Пантелејмона у Нишу.
После Стевана Немање, Ниш поново мења своје господаре, да би највероватније у другој половини 13. века поново постао саставни део српске државе, а Епископија нишка из јурисдикције Охридске Архиепископије прешла у јурисдикцију аутокефалне Жичке, а потом Пећке Архиепископије.
Падом српске државе под турску власт отворено је ново поглавље у историји Нишке Епархије која је у свему делила судбину Пећке Патријаршије. У тој неравноправној борби, која је за собом оставила бројне крваве трагове, српски народ је остао одан вери својих отаца и светолазаревском, косовском завету, који подразумева добровољно ношење Крста Христовог. Крст Христов уздигнут на Косову пољу постаће огњени стуб српског народа који ће га водити кроз пустињу робовања до обећане земље слободе. Са непоколебивом вером у Васкрслог Христа, храбро је понео Крст на своју Голготу и нишки митрополит Мелетије који је, са још четворицом угледних грађана града Ниша, био посечен од стране Турака на мосту испред нишке тврђаве. Као вечити подсетник и символ херојске борбе српског народа који је „пет векова био стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе“ по речима Светог владике Николаја, стоји јединствена у свету Ћеле Кула у Нишу, која је сазидана од лобања и костију српских јунака пострадалих у бици на Чегру.
Пред само ослобођење Ниша од Турака подигнут је овај величанствени саборни храм Силаска Светог Духа на Апостоле, трудом и несебичним залагањем свих благочестивих Нишлија, који су овај храм зидали на темељу отачке вере, а у његове зидове узидали своје молитве, сузе и уздахе, са надом да ће из мрака ропства коначно изаћи на светлост слободе. У овај свети храм сте и Ви, Ваша Светости, узидали себе, као Епископ нишки, заједно са свештенством и благочестивим народом, обнављајући га и пре и после пожара који га је задесио 2001. године.
Ступајући на трон Епископа нишких, дужност ми је да се сетим својих великих претходника, знаних и незнаних, који су столовали на овом свештеном трону. Поменућу само неке од њих који су оставили дубок траг у историји наше Помесне Цркве. Међу тим славним личностима је Инокентије Павловић, потоњи Митрополит Србије, као и његов наследник Димитрије Павловић, први Патријарх обновљене Српске Патријаршије. Са посебним пијететом поменућу Светог исповедника Доситеја Васића, Митрополита загребачког, који је као Епископ нишки, делио добро и зло са својим народом у време Првог светског рата, док је Србија крварила, а њена деца се гушила у мученичкој крви, остављајући пример свима нама какав треба да буде пастир словесног стада Христовог.
Ваша Светости, драги наш Оче и Архипастиру, Ви сте други Патријарх српски од уједињења Српске Православне Цркве, који је био на трону Епископа нишких.Тихо, скромно и смирено али мудро и достојанствено, достојно наших светих предака, носили сте крст Епископске службе у нишкој Епархији пуних 36 година, неуморно радећи на њиви Господњој. Године Вашега рада у овој Епархији оставиле су дубок и неизбрисив траг, најпре у срцима људи, у живој Цркви Божјој, а затим и на страницама наше народне и црквене историје као сведочанство за генерације које долазе. У Вама је овај народ Божји препознао свога оца пуног љубави, који се и данас као Патријарх српски, брижљиво, очински стара за његов духовни напредак као и за васколики род српски.
Служећи Богу и нашој Светој Цркви као викарни Епископ Ваше Светости, много тога сам научио од Вас, али најважније што сам научио је да не штедим себе, већ да целог себе предам на служење Цркви и народу Божјем. Године проведене уз Вас су за мене највећа животна школа. Хвала Вам на очинској љубави и разумевању које сте ми све ово време указивали. Нека дâ Бог да на многа и блага лета мудро водите брод наше Свете Цркве ка тихом пристаништу славе Његове.
Своју благодарност упућујем и свом часном свештенству, преподобном монаштву и благоверном народу Архиепископије београдско-карловачке, на љубави, послушности, оданости и сарадњи.
Свесрдно благодарим и, мом брату у Христу, Епископу рашко-призренском г. Теодосију, који је, у претходном периоду, са много саможртвене љубави обављао дужност администратора Епархије нишке и уложио велики труд у припреми данашње свечаности.
Данас, док стојим пред Вама, Ваша Светости, и пред овим светим сабрањем, „у слабости и у страху и у великом трепету“ (1.Кор.2,3), осећам огромно страхопоштовање према нашим светим прецима, а мојим претходницима на челу ове Епархије, огромну част коју ми је Црква указала избором на ову свету дужност, али и сву тежину бремена и одговорности да будем Епископ у овом делу винограда Господњег у коме је семе Јеванђелске науке Христове засејано руком Апостола, које је вековима заливано мученичком крвљу, и које од тада до данас доноси стоструке плодове.
Утеху и охрабрење у ношењу Крста Епископске службе уливају ми речи Христове упућене Апостолима: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“(Јн. 15, 5). Зато своје молитве, данас, упућујем Њему, Великом Архијереју и Пастиреначалнику, Господу нашем Исусу Христу, да Он Сâм, Духом Својим Светим, управља бродом ове Богоспасаване Епархије, предајући себе и поверени ми народ Божији на Његово Божанско старање.
Христос који је „Пастир и Епископ душа наших“ (1.Петр. 2,25) биће ми узор у Архипастирском животу и раду, а неисцрпна ризница Богооткривене истине и предања, Свето Јеванђеље, програм којим ћу се руководити. У њему Христос објављује радосну вест: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14,6). Истина није неки логички појам, није ништа људско, па било то култура, цивилизација, наука, философија, нити било шта од створеног света. Истина је, по речима Преподобног Јустина Ћелијског, нешто неупоредиво више и веће од тога, Истина је Личност и то Личност Богочовека Христа. То исто важи и за Пут и за Живот. У Њему је то троје једно и истовремено бескрајно и вечно. Он као Пут води кроз Истину у Живот вечни. Нема Истине ван живота у Христу, нити Живота ван Истине Христове. Истина је сва присутна у Богочовеку Христу, а он је сав присутан у Цркви, зато је „Црква стуб и тврђава Истине“ (1. Тим.3,15). Нико не може да спозна Истину, нити да задобије живот вечни, ни на који други начин, осим кроз Христа и Његову Свету Цркву коју је стекао Крвљу својом (Дап.20,28).
Епископ мора Истину да стави изнад свих интереса па и изнад свога живота, јер само у Истини Христовој може своје стадо да води путем спасења. Сведочење Истине, много пута кроз историју Цркве значило је губљење живота, зато морамо бити свесни да ако желимо да живимо у Истини Јеванђеља, треба да будемо спремни на жртву. Пут Христов је пут којим су неустрашиво ишле генерације хришћанских мученика, генерације наших предака, међу којима су и Нишки Свештеномученици, чије мошти почивају у овом светом храму, који су у своја срца као живе таблице урезали речи Христове: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“(Мт. 10, 28) и храбро отишли у смрт, свесни да су победили силе овога света „који у злу лежи“(1Јн. 5,19). Како њима тада, тако и нама данас, снагу за борбу са силама овога света уливају речи Христове „Не бојте се, јер ја надвладах свет“ (Јн. 16, 33).
Обраћајући се данас вама, са овог светог места, возљубљена ми у Христу чеда духовна, поновићу речи Светог Апостола Јована Богослова: „Од тога немам веће радости, него да чујем како моја деца живе у Истини“(3Јн.4). Не дозволите да вас било ко или било шта одвоји од Христа и живота по Јеванђељу, да бисте избегли све странпутице и беспућа, која не воде Богу Живом и Истинитом, не воде у вечни живот, већ у таму греха и у сенку смрти. „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“ (Кол. 2,8). „Купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1.Кор.7,23) поручује Свети апостол Павле.
Позивам Вас, драга браћо и сестре, благословени народе Божји, да се сви саберемо око Христа, за Трпезом Његовом, за којом је сабрана сва пуноћа Цркве Божије, да у вечно живој Заједници Тела и Крви Његове, у ломљењу Хлеба и благосиљању Чаше (1.Кор. 10, 16) сусретнемо Васкрслога Христа, и уђемо „у радост Господара нашега“ (Мт. 25,21). Само сједињени са Богочовеком Христом у Цркви Његовој, можемо превазићи све невоље и искушења „носећи бремена једни других“ (Гал.6,2) у нашем заједничком ходу ка Дому Оца нашега, ка незалазном Дану Царства Божјег.
Желео бих на крају да заблагодарим, Вама, Ваша Светости, свој Богољубивој браћи Архијерејима, свом часном свештенству, преподобном монаштву, благоверном народу, мојој мајци, мојој родбини и пријатељима и свима вама, драга браћо и сестре, који нисте жалили труда и дошли сте да учествујете у овој великој радости наше помесне Цркве и да ме подржите вашим светим молитвама.
Посебну благодарност изражавам Његовом Преосвештенству, Епископу белоградчишком г. Поликарпу, из сестринске нам древне Бугарске Патријаршије, на његовој братској љубави и молитвама.
Благодарим и Преосвећеном Епископу месаоријском г. Григорију, викару Његовог Блаженства Архиепископа кипарског г. Хризостома, који нам доноси благослов и молитве сестринске нам Најсветије Архиепископије кипарске и мученичког кипарског народа.
Посебно бих се захвалио, мојој драгој браћи у Христу, Високопреосвећеним Митрополитима веријском г. Пантелејмону и китроском г. Георгију, који су пре три године учествовали у мојој хиротонији, положивши своје свете и часне руке на мене недостојног, и који су дошли и данас да поделе са мном радост и да ме укрепе својим светим молитвама.
Своју дубоку благодарност упућујем и Високопреосвећеном Митрополиту каламаријском г. Јустину, који је својим доласком и учешћем у данашњој радости исказао своју искрену братску љубав.
Захваљујем се и представницима Римокатоличке Цркве, Његовој Екселенцији Апостолском Нунцију Преузвишеном г. Лучану Суријанију и Преузвишеном Надбискупу београдском г. Станиславу Хочевару и њиховој уваженој пратњи, који су данас молитвено учествовали у овом свечаном чину.
Благодарећи свима вама који сте данас овде присутни молим вас да се и даље молите за мене великоме Архијереју Господу нашем Исусу Христу, „који ме је удостојио да узмем на себе јеванђелски јарам и архијерејско достојанство, да ми подари чисто и непорочно епископство“ у свештеној Епископији нишкој. „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама!“ Амин!
извор: www.spc.rs
У овом свечаном и узвишеном тренутку, док руком Ваше Светости бивам увођен у трон Епископâ историјске и славне Епископије нишке, цело моје биће прожима свештени страх и осећање недостојности да будем наследник великих и умних Архијереја, који су били понос наше Свете Цркве и истински пастири овог словесног стада Христовог.
Знајући да ништа не бива без промисла Божјег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божјом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом, што је благодаћу Духа Светога, кроз Вашу Светост и Свети Архијерејски Сабор призвао моју маленкост да му служим на овом древном и свештеном трону.
Стојећи сада у првосвештеничком трону пре много векова утврђеном на „камену крајеугаоном“ (Еф. 2,20) Христу Господу, у овом тренутку мисли ме воде кроз славну прошлост ове Епископије чији почеци досежу до апостолских времена. Први весници Распетога и Васкрслога Христа били су ученици Светог апостола Павла, који су преко ових простора проносили неугасиву Светлост Јеванђеља Христовог са Истока на Запад, пролазећи кроз древни римски град Наисус у коме су се укрштали сви важнији путеви тога времена.
Два века касније у граду Наисусу зачуо се плач детета, које ће пронети његову славу од краја до краја васељене и заувек изменити историју света, а чије ће име постати символ слободе Хришћанства. Рођен је чувени римски император и војсковођа Константин Велики, кога је Црква прогласила светим и уврстила у ред равноапостолних.
Родни град цара Константина, као важна римска метропола, веома рано постаје седиште православног Епископа и то остаје до данас. Први историјски подаци о нишком Епископу потичу из прве половине 4. века. На територији данашње Епархије нишке деловале су још четири Епископије. Епископија ремезијанска са седиштем у римском граду Ремезијани код данашње Беле Паланке, Архиепископија Јустинијане Приме са седиштем у истоименом граду, код данашњег Лебана, Епископија топличка или белоцркванска са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије, и Епископија нишавска са седиштем у Пироту.
У Нишу су чуване чудотворне мошти ранохришћанских мученика, чија имена нису позната, због чега је Свети Виктрициус Епископ Руана у Галији у 4. веку назвао Ниш „градом мученика“ и сврстао га међу најважније хришћанске центре тога времена. Кроз бурну и мученичку историју ових крајева, смењивали су се освајачи и државе, смењивале су се црквене јурисдикције али је Епископ града Ниша остајао и опстајао са својим народом, делећи његову судбину.
Трагом Светих Апостола понишављем су прошла и Света равноапостолна браћа Кирило и Методије, просветитељи Словена, и њихови свети ученици, који су Реч Христову учинили разумљивом до тада паганским словенским народима. У Нишу је након тога обновљен рад Епархије и саграђен је саборни храм Светог Прокопија, где су почивале његове свете мошти.
У састав српске државе „славни град Ниш“, по речима Стефана Првовенчаног, улази у време док је његов отац Стеван Немања столовао у Топлици. Као неизбрисиве трагове и сведочанство искрене вере и љубави према Христу Стеван Немања је оставио своје прве задужбине, манастире Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији и цркву Светог Пантелејмона у Нишу.
После Стевана Немање, Ниш поново мења своје господаре, да би највероватније у другој половини 13. века поново постао саставни део српске државе, а Епископија нишка из јурисдикције Охридске Архиепископије прешла у јурисдикцију аутокефалне Жичке, а потом Пећке Архиепископије.
Падом српске државе под турску власт отворено је ново поглавље у историји Нишке Епархије која је у свему делила судбину Пећке Патријаршије. У тој неравноправној борби, која је за собом оставила бројне крваве трагове, српски народ је остао одан вери својих отаца и светолазаревском, косовском завету, који подразумева добровољно ношење Крста Христовог. Крст Христов уздигнут на Косову пољу постаће огњени стуб српског народа који ће га водити кроз пустињу робовања до обећане земље слободе. Са непоколебивом вером у Васкрслог Христа, храбро је понео Крст на своју Голготу и нишки митрополит Мелетије који је, са још четворицом угледних грађана града Ниша, био посечен од стране Турака на мосту испред нишке тврђаве. Као вечити подсетник и символ херојске борбе српског народа који је „пет векова био стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе“ по речима Светог владике Николаја, стоји јединствена у свету Ћеле Кула у Нишу, која је сазидана од лобања и костију српских јунака пострадалих у бици на Чегру.
Пред само ослобођење Ниша од Турака подигнут је овај величанствени саборни храм Силаска Светог Духа на Апостоле, трудом и несебичним залагањем свих благочестивих Нишлија, који су овај храм зидали на темељу отачке вере, а у његове зидове узидали своје молитве, сузе и уздахе, са надом да ће из мрака ропства коначно изаћи на светлост слободе. У овај свети храм сте и Ви, Ваша Светости, узидали себе, као Епископ нишки, заједно са свештенством и благочестивим народом, обнављајући га и пре и после пожара који га је задесио 2001. године.
Ступајући на трон Епископа нишких, дужност ми је да се сетим својих великих претходника, знаних и незнаних, који су столовали на овом свештеном трону. Поменућу само неке од њих који су оставили дубок траг у историји наше Помесне Цркве. Међу тим славним личностима је Инокентије Павловић, потоњи Митрополит Србије, као и његов наследник Димитрије Павловић, први Патријарх обновљене Српске Патријаршије. Са посебним пијететом поменућу Светог исповедника Доситеја Васића, Митрополита загребачког, који је као Епископ нишки, делио добро и зло са својим народом у време Првог светског рата, док је Србија крварила, а њена деца се гушила у мученичкој крви, остављајући пример свима нама какав треба да буде пастир словесног стада Христовог.
Ваша Светости, драги наш Оче и Архипастиру, Ви сте други Патријарх српски од уједињења Српске Православне Цркве, који је био на трону Епископа нишких.Тихо, скромно и смирено али мудро и достојанствено, достојно наших светих предака, носили сте крст Епископске службе у нишкој Епархији пуних 36 година, неуморно радећи на њиви Господњој. Године Вашега рада у овој Епархији оставиле су дубок и неизбрисив траг, најпре у срцима људи, у живој Цркви Божјој, а затим и на страницама наше народне и црквене историје као сведочанство за генерације које долазе. У Вама је овај народ Божји препознао свога оца пуног љубави, који се и данас као Патријарх српски, брижљиво, очински стара за његов духовни напредак као и за васколики род српски.
Служећи Богу и нашој Светој Цркви као викарни Епископ Ваше Светости, много тога сам научио од Вас, али најважније што сам научио је да не штедим себе, већ да целог себе предам на служење Цркви и народу Божјем. Године проведене уз Вас су за мене највећа животна школа. Хвала Вам на очинској љубави и разумевању које сте ми све ово време указивали. Нека дâ Бог да на многа и блага лета мудро водите брод наше Свете Цркве ка тихом пристаништу славе Његове.
Своју благодарност упућујем и свом часном свештенству, преподобном монаштву и благоверном народу Архиепископије београдско-карловачке, на љубави, послушности, оданости и сарадњи.
Свесрдно благодарим и, мом брату у Христу, Епископу рашко-призренском г. Теодосију, који је, у претходном периоду, са много саможртвене љубави обављао дужност администратора Епархије нишке и уложио велики труд у припреми данашње свечаности.
Данас, док стојим пред Вама, Ваша Светости, и пред овим светим сабрањем, „у слабости и у страху и у великом трепету“ (1.Кор.2,3), осећам огромно страхопоштовање према нашим светим прецима, а мојим претходницима на челу ове Епархије, огромну част коју ми је Црква указала избором на ову свету дужност, али и сву тежину бремена и одговорности да будем Епископ у овом делу винограда Господњег у коме је семе Јеванђелске науке Христове засејано руком Апостола, које је вековима заливано мученичком крвљу, и које од тада до данас доноси стоструке плодове.
Утеху и охрабрење у ношењу Крста Епископске службе уливају ми речи Христове упућене Апостолима: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“(Јн. 15, 5). Зато своје молитве, данас, упућујем Њему, Великом Архијереју и Пастиреначалнику, Господу нашем Исусу Христу, да Он Сâм, Духом Својим Светим, управља бродом ове Богоспасаване Епархије, предајући себе и поверени ми народ Божији на Његово Божанско старање.
Христос који је „Пастир и Епископ душа наших“ (1.Петр. 2,25) биће ми узор у Архипастирском животу и раду, а неисцрпна ризница Богооткривене истине и предања, Свето Јеванђеље, програм којим ћу се руководити. У њему Христос објављује радосну вест: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14,6). Истина није неки логички појам, није ништа људско, па било то култура, цивилизација, наука, философија, нити било шта од створеног света. Истина је, по речима Преподобног Јустина Ћелијског, нешто неупоредиво више и веће од тога, Истина је Личност и то Личност Богочовека Христа. То исто важи и за Пут и за Живот. У Њему је то троје једно и истовремено бескрајно и вечно. Он као Пут води кроз Истину у Живот вечни. Нема Истине ван живота у Христу, нити Живота ван Истине Христове. Истина је сва присутна у Богочовеку Христу, а он је сав присутан у Цркви, зато је „Црква стуб и тврђава Истине“ (1. Тим.3,15). Нико не може да спозна Истину, нити да задобије живот вечни, ни на који други начин, осим кроз Христа и Његову Свету Цркву коју је стекао Крвљу својом (Дап.20,28).
Епископ мора Истину да стави изнад свих интереса па и изнад свога живота, јер само у Истини Христовој може своје стадо да води путем спасења. Сведочење Истине, много пута кроз историју Цркве значило је губљење живота, зато морамо бити свесни да ако желимо да живимо у Истини Јеванђеља, треба да будемо спремни на жртву. Пут Христов је пут којим су неустрашиво ишле генерације хришћанских мученика, генерације наших предака, међу којима су и Нишки Свештеномученици, чије мошти почивају у овом светом храму, који су у своја срца као живе таблице урезали речи Христове: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“(Мт. 10, 28) и храбро отишли у смрт, свесни да су победили силе овога света „који у злу лежи“(1Јн. 5,19). Како њима тада, тако и нама данас, снагу за борбу са силама овога света уливају речи Христове „Не бојте се, јер ја надвладах свет“ (Јн. 16, 33).
Обраћајући се данас вама, са овог светог места, возљубљена ми у Христу чеда духовна, поновићу речи Светог Апостола Јована Богослова: „Од тога немам веће радости, него да чујем како моја деца живе у Истини“(3Јн.4). Не дозволите да вас било ко или било шта одвоји од Христа и живота по Јеванђељу, да бисте избегли све странпутице и беспућа, која не воде Богу Живом и Истинитом, не воде у вечни живот, већ у таму греха и у сенку смрти. „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“ (Кол. 2,8). „Купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1.Кор.7,23) поручује Свети апостол Павле.
Позивам Вас, драга браћо и сестре, благословени народе Божји, да се сви саберемо око Христа, за Трпезом Његовом, за којом је сабрана сва пуноћа Цркве Божије, да у вечно живој Заједници Тела и Крви Његове, у ломљењу Хлеба и благосиљању Чаше (1.Кор. 10, 16) сусретнемо Васкрслога Христа, и уђемо „у радост Господара нашега“ (Мт. 25,21). Само сједињени са Богочовеком Христом у Цркви Његовој, можемо превазићи све невоље и искушења „носећи бремена једни других“ (Гал.6,2) у нашем заједничком ходу ка Дому Оца нашега, ка незалазном Дану Царства Божјег.
Желео бих на крају да заблагодарим, Вама, Ваша Светости, свој Богољубивој браћи Архијерејима, свом часном свештенству, преподобном монаштву, благоверном народу, мојој мајци, мојој родбини и пријатељима и свима вама, драга браћо и сестре, који нисте жалили труда и дошли сте да учествујете у овој великој радости наше помесне Цркве и да ме подржите вашим светим молитвама.
Посебну благодарност изражавам Његовом Преосвештенству, Епископу белоградчишком г. Поликарпу, из сестринске нам древне Бугарске Патријаршије, на његовој братској љубави и молитвама.
Благодарим и Преосвећеном Епископу месаоријском г. Григорију, викару Његовог Блаженства Архиепископа кипарског г. Хризостома, који нам доноси благослов и молитве сестринске нам Најсветије Архиепископије кипарске и мученичког кипарског народа.
Посебно бих се захвалио, мојој драгој браћи у Христу, Високопреосвећеним Митрополитима веријском г. Пантелејмону и китроском г. Георгију, који су пре три године учествовали у мојој хиротонији, положивши своје свете и часне руке на мене недостојног, и који су дошли и данас да поделе са мном радост и да ме укрепе својим светим молитвама.
Своју дубоку благодарност упућујем и Високопреосвећеном Митрополиту каламаријском г. Јустину, који је својим доласком и учешћем у данашњој радости исказао своју искрену братску љубав.
Захваљујем се и представницима Римокатоличке Цркве, Његовој Екселенцији Апостолском Нунцију Преузвишеном г. Лучану Суријанију и Преузвишеном Надбискупу београдском г. Станиславу Хочевару и њиховој уваженој пратњи, који су данас молитвено учествовали у овом свечаном чину.
Благодарећи свима вама који сте данас овде присутни молим вас да се и даље молите за мене великоме Архијереју Господу нашем Исусу Христу, „који ме је удостојио да узмем на себе јеванђелски јарам и архијерејско достојанство, да ми подари чисто и непорочно епископство“ у свештеној Епископији нишкој. „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама!“ Амин!
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар